Boogie

Објавила Puff , субота, 02. новембар 2013. 22:16

Nadaleko čuveni Edvard Luger nosilac nekolicine medalja za najbolje pokrete na plesnom podijumu pozvan je u klub. Fanki čova, sjajnog sakoa i košulje boje breskve ušao je kroz uska vrata od diskoteke i zastavio u uglu osmatrajući ekipu koja je plenila podijumom. Sa zvučnika je šibao neki opasan gruvi zvuk, terajući masu da se izvija i znoji kao debeljuca na traci za trčanje. Čova pripali cigaretu i uvuče dubok dim, a zatim ga rasprši u vazduh. Par lasera je šetalo među ćoškovima neumesno osvetljavajući ljubavnike sakrivene po separeima i stidljive posetioce ovog čudnog kluba.
Edvard posegnu za džepom, izvadi iz njega pamučnu maramicu, a zatim brzim pokretom obrisa pur sa lakovanih cipela i uputi se ka šanku. Nonšalantno se naslonio na ivicu šanka, a zatim prstom pozvao šankera koji je očiglednim maloletnicama delio alkoholne šotove beznadežno pokušavajući da dobije barem broj za uzvrat. Ugleda Edvarda, pa se trže i žurnim korakom priđe, i proteže se preko šanka.
-I..i..iz..zvol..ite g..g..gospod..dine?
Luger ga odmeri i procedi kroz zube ''votku, sa jednom kockom leda'' premeštajući čačkalicu sa jednog kraja usta na drugi. Barmen nasu duplu votku sa dve kocke leda i dade mu čašu.
-U..uredu je g..g..ospodine, kuć..ća č..č..časti.
Popio je piće na eks, bacio otpušak na pod, zgazio ga vrhom cipele i krenuo ka podijumu.
Par ljudi se sklonilo u stanu dok je prolazio, praveći mu put ka centru kluba. Stao je na sam centar dok je muzika probijala čak i kroz patos. Vibracije ljudi koji su skakali oko njega i basa koji je tutnjao sa zvučnika terao ga je da odskakuje u mestu.
Zavrte kukovima, praveći svoj zaštitni pokret. Desna ruka u vis, leva na kuk. Nekolicina se okrenu i uspori svoju igru prepoznajući gospodina Lugera. Prvo je noga počela da cupka, leva, pa desna, pa kukovi u fanki ritmu, trozo, i ondah glava. Ljudi stadoše praviti krug, oslobađajući podijum za kralja. Muzika je ubrzala, kao i njegova igra. Vrteo je ruke u krug, praveći pokrete nogama toliko brze da se na trenutke činilo da lebdi u bazduhu. Zatim vešt okret i našao se na podu! Rukom se oslanjao na patosu koji je odbijao šarene laserske zrake dok su se noge vrtele u vazduhu. Aplauz se širio klubom. Okret na glavi, zatim brz stav, lomeći zakone gravitacije. Bugi muzika je još više harala diskotekom. U ritmu je koračao unazad hvatajući zalet za finalni pokret. Zatrčao se, skočio visoko, visoko, okrećući u vazduhu, a zatim se prizemljio uradivši  špagu. Muzika je prestala, muk se prolomio klubom, a sekund potom spektakularan aplauz!
Ustao se, ispravio rever na sakou i krenuo ka izlazu. Ovorio je vrata od kluba dok je masa i dalje hipnotisano aplaudirala. Hladan vazduh se razlio po čitavom telu dok je odlučno koračao prema svom kadilaku. Tamo ga je čekao njegov verni vozač Romeo držeći otvorena vrata. Seo je pozadi, čekajući da Romeo startuje auto.
-Čujem opet ste ih zadivili i zaržali poziciju kralja. Srećan 70i rođendan gospodine.
Edvard ga je pogledao u retrovizoru.
-Hvala budalo. A sad pokreni ovu krntiju, i pravac bolnica, mislim da sam slomio kuk!

Auto je čudno zabrujao, i odprerjao u mrak dok je ulična svetiljka treperila u ritmu bugija.


Dezerter

Објавила Puff , субота, 26. октобар 2013. 21:55

-Ko se na mleko opeče taj i jogurt duva. Nisu te kući učili to?
Dečak ga pogleda zbunjeno. –Ne.- Nastavi da udara čekićem o pod, tik uz sveže razbijeni prst koji je slabašno krvario dobijajući modro plav nokat.
-E sad je dosta!- Starac ustade i ote malom čekić, ostavi ga visoko na policu da dečak ne može da dohvati, a zatim se vrati za kuhinjski sto, vrteći novine u rukama.
-Dosadno je- Klinac zastenja- Pričaj nešto!
Deda ga odmeri preko naočara za čitanje, zatim presavi novine na pola.-Da pričam? Dobro, sedi za sto, sad ću da ti ispričam priču.
Dečačić ustade i sede za sto toliko visok da su mu samo oči virele iznad njega.
-Pa ovako...
Pre mnogo godina, dok je tvoj deda bio mlad na svetu je bio rat. Toliko veliki rat da su svi vojnici ovog sveta učestvali u njemu. Crni, beli, stari, mladi vojnik, svi su bili u jednom redu, boreći se protiv velike sile. I tako zbijeni u rovovima, daleko od kuće svaki vojnik je imao samo drugog vojnika da ga čuva i da mu bude prijatelj. Tako i tvoj deda. U ratu sam upoznao svakakve ljude. Dobre, loše, izdajnike, secikese, lopove, mislioce, plačljivce i još puno puno njih. Jedan od njih bio je moj ratni drug Miša. Miša je došao iz unutrašnjosti, sa velike farme još na početku rata. Sa prvom objavom dobrovoljno se prijavio da brani državu u prvim redovima. Tu sam ga i upoznao. Dok su gasne granate letele po bojnom polju moju gas masku je zakačio geler. Bez gas maske teško da bih preživeo taj napad. Ali srećom blizu mene se zadesio Miša koji je iz svoje torbe izvukao novu gas masku i dobacio mi je. Tako mi je spasao život. I od tad bili smo najbolji prijatelji. Naredne dve godne šetali su nas uzduž i poreko, korz čitavu zemlju, rat je naveliko besneo, a suparničke sile su pobeđivale. Znaš, teško je boriti se protiv ako u svojim redovima postoje loše karike. Mnogi vojnici pucali su pod pritiskom i prelazili na protivničku stranu, ostavljajući svoju državu kao staru krpu. Strah natera čoveka na strašne stvari.
Nedugo pošto smo prebačeni na zapadni front, par mladića je dezertiralo, ali su ih uhvatili u obližnjoj šumi i odveli na vojni sud. Upoznao sam par seljana koji su nam davali krompire i hleb za vojnu opremu, poput vojnih šatorskih krila i švajcaraca. Ubrzo sam primetio da mi je svakoga dana nestajao po jedan predmet. Kaput, pojas, metalna boca za vodu, i tako redom. Odah prmetih kako Miša svakoga dana dobija sve veće i veće porcije hrane. Kad si u vojsci stvari koje ne bi inače primetio i povezao odmah ti sinu. Odlučio sam da ga pratim jedne večeri dok smo odmarali u selu nadomak granica. Našao se u mraku uličice sa meštaninom i dao mu nešto, a ovaj mu je za uzvrat predao kesu krompira. Presreo sam tog seljaka i kod njega našao sat, moj sat koji mi je otac dao pre nego što sam pošao na ratište.
Par dana sam razmišljao šta da radim i da li da ga prijavim nadređenima, ali hteo sam da verujem da to nije činio iz zle namere, već iz samog straha od gladi i nemoćnosti koje rat proizvodi. Jednostavno sam rešio da se odaljim od njega, u sebi mu želeći sve što pravi prijatelj može poželeti prijatelju. Prijavio sam se za prekomandu i prebačen sam na drugi front gde sam i dočekao kraj rata.
Par godina kasnije sam sretnuvši druga iz jedinice saznao da je Miša dezertirao par meseci pre kraja rata, izbegao na neprijateljske teritorije odavši im vojne tajne koje je znao. Tim delom je postao državni izdajnik, pa je kasnije gonjen, ali nikad nisam saznao šta se sa njim na kraju zbilo. I uvek me je gonila misao šta bi se dogodilo da sam ga prijavio. Bio sam mlad i naivan. Ali dobro, ko se..
-na mleko opeče, taj i jogurt duva.- dovrši dečak.
Deda se nasmeja i potašpša ga po glavi.- Dobro je da si barem nešto slušao. Hajde sad da zovemo baku da nam sprema ručak.
-Važi. Ali da mi vratiš čekić.
- Vidim da i ti neke stvari učiš na teži način.- Nasmeja se starac.

O piscu

Објавила Puff 20:33

Škrabao je po belom papiru, povremeno ližući vrh naliv pera, od čega mu je jezik bio crn. Zamišljeno pogleda prašnjavi ćošak sobe očekujući da mu paučina da odgovor. Pisao je tako puna tri sata. Naglo ustade i odjuri do prozora.
-Je li - Obraćajući se tamnoj prilici koja je čitavo to vreme sedela na sofi prekrivenoj mrakom.-šta misliš, da li su otišli?
Prilika povuče par dimova iz lule i strese prašinu sa fraka.
-Da, i ja mislim da jesu. Nešto mi to govori.
Odšeta natrag do stolice i nastavi pisati. -Mada, svakako će mi biti potreban papir, ovde je ostalo samo par lista.
Opet naglo ustade i ponovi rutu od malopre, samo što je ovoga puta pomerio teške zavese žute dima.
–Da, otišli su, moram otići da kupim papir. Ti ostani ovde.
Prilika klimnu glavom i dunu dim ka plafonu.
Zgrabio je sako i pojurio napolje, vrteći u džepu par novčića. Znao je za knjižaru samo par blokova dalje, pa zaključi da je bolje da požuri jer je sunce brzo zalazilo. Siđe niz stepenice u par koraka, a zatim gurnu teška vrata od hrastovine koja su mirisala na svež lak, i ubrzo nađe na ulici koju je sumrak polako hvatao.
Vetar je duvao sa severa, terajući ga da rukom pridržava braon šešir kojim je prikrivao ćelu po sred glave. Na kraju prikupi hrabrost i skide šešir i ubrza korak. Par prolaznika se sklonilo u stranu dok je hitao sredinom pločnika prskačući hidrofore, šahte, kućiće i prosuto đubre. Konačno, onako zadihan, zaustavi se ispred stepenica koja su vodila u suteren u kom je udobno smeštena minijaturna knjižnjara. Namesti par pramenova koje je vetar razduvao i uđe unutra. Par sekundi kasnije izađe zadovoljno stežući hartiju na grudima. I opet isti proces samo u suprotnom smeru. U svoj toj žurbi nije primetio plavi auto koji ga je pratio čitavu njegovu rutu. Na samo par metara od hotela auto ubrza naglo skrećući na pločnik svom silinom se zakuca njega, ostavljajući za sobom cne tragove po asfaltu. Momak završi par metara dalje, grčeći šake u bolu dok je hartija letela po ulici. U sekundi se čula samo felna koja se lagano kotrljala niz pločnik. Auto opet zabruji, okrenu se i nastavi svoj put ostavljajući svoju žrtvu da nepomično leži na pločniku.
Ustao je i pogledao okolo, a zatim odsečnim pokretima skinuo prašinu sa sakoa, namestio par pramenova razbarušenih udarom, a zatim se uputio ka hotelu. Vrtata od hrastovine se otvoriše, on se pope uz stepenice u par koraka i uđe u svoju sobu. Na sofi, prekrivena senom prilika je i dalje pušila lulu. Priđe joj, i sede pored nje.
-Ni ti nisi uspeo da dovršiš priču?

Prilika odmahnu glavom i dodade mu lulu. Zatim oboje potonuše u mrak. 

Kutija dva

Објавила Puff , недеља, 08. септембар 2013. 21:00

Ruka je nervozno klizila niz drvenu podlogu, konačno napipavajući kvaku. Sa druge strane čekao je čovek. Čekao je tu sat, možda dva, ni sam ne znajući koliko jer nije imao čime da izmeri vreme. Videvši kvaku da se pomera srce mu zastade na momenat i oštri bol sevnu u korenu šake. Stade trljati ruku, dok su se vrata otvarala.
Devojka je ušla u sobu, široko se osmehujući. Ugleda starca kako sedi za ovalnim stolom, držeći se za ruku. Zastade da kaže nešto, ali starac umestu očiju pokaza samo beonjače, zatim se stropošta na garave pločice. Počela je da doziva u pomoć, dok joj je njegovo sitno telo u grču umiralo u naručju. Nije dočekao da joj čuje glas.
Samo par meseci pre kobnog događaja sedeo je na verandi, onako na mahove, terao rukom mušice, kada se auto zaustavio u dvorištu. Iz crnog volva izašao je mladić, u svojim poznim dvadesetima, sa izraženim oziljcima od bubuljica po licu. Prišao je starcu i predao mu pismo. Rukovali su se, a zatim se momak vratio u auto i odvezao iz grada. Čiča je pocepao kovertu i halapljivo gutao reči sa masnog braonkastog papira. Oterao je mušicu sa ruke i sa mukom ustao i uputio se ka zadnjem dvorištu.
Za to vreme, na dugom kraju zemlje devojka u žaru muzike je igrala bosa preko sveže pokošenog travnjaka. Telefon je kratko zazvonio, ostavljajući ikonicu pisma na ekranu. Dotrčala je, zelenih stopala, i ushićeno čitala reči sa ekrana, a zatim, ne mareći za beli tepih u hodniku brzo pretabala do svoje sobe.
Posle par minuta pretrage pronašao je ašov i lopatu u dnu garaže i uputio se ka velikom grmu u dnu dvorišta. Zamahnuo par puta, pa sačekao malo dok se lupanje u grudima ne smiri, a zatim junački kopao dok ašov nije naleteo na metalni zvuk. Nasmeja se i skljoka na zemlju tik pored metalne kutije.
Popakovala je sve što joj je bilo potrebno u koferče sa belim tufnama. Odnela prtljag u auto, a zatim se setila da je zaboravila najbitniju stvar- papir sa adresom. Odjuri do kuće, onda ulete u auto, pritisnu plej na plejeru i uputi se ka njegovoj kući.
Obukao je najlepše odelo, sivo, sa tamnim prugama, začešljao kosu, rukom zbacio par mrva sa ovalnog stola. Seo za isti i čekao.


Par meseci nakon kobnog događaja poštar je nestrpljivo ležao na ulaznom zvonu. Onako sanjiva siđe do vrata i potpisa dokumenta za preuzimanje paketa. Sede za kuhinjski sto i stade otvarati paket. Ubrzo pred njom se nađe metalna kutija, obmotana u celofan. Pocepa celofan i skide zarđali poklopac. Pored gomile sitnica koje su napunile kutiju do vrha, na tronu je ležala slika, sa koje se smejalo dvoje mladih. U istom trenu je prepoznala svoju baku, a zatim i starca koji joj je umro na rukama. Setno se nasmeja se i zagrli fotografiju.

Mirna noć

Објавила Puff , петак, 02. август 2013. 23:27

Pre par godina sam nadničila kod nekih ljudi, pokušavajući da zaradim nešto novca za život. Zapravo nas par je radilo tu, deleći zajedničke prostorije i spavaonicu. Meni je kao cimerka pripala jedna starija žena, one sorte kakvu zamrziš od trenutka kada se pojavi u prostoriji. Čitava njena telesina je odavala antipatičnost i izazivala prigušene uzdahe patnje i netrpeljivosti.
Nosila je odeću usirenu od znoja, prikrivajući smrad masću sa mirisom nevena od čega je svako imao nagon za povraćanjem. Njena postelja je bila braonkasto žuta  sa dubokim ulegnućima za stomačinu. Nekako, iako je bila odvratna svi su je sa fascinantnošću gledali, kao da su želeli da ičikavaju svoj stomak i živce. Meni je posebno teško palo jer je sa mnom delila sobu. Čitavu noć bi hrkala ne obazirući se na moje povike da prestane, tako da sam morala da razvijem tehniku bežanja na spavanje pre nje da bi kad ona dođe na počinak ja već bila u dubokom snu.
Najčešće ne bi ni išla u kupatilo, češala bi svoju debelu guzicu, a zatim rukom dodirivala svaki predmet koji joj je preprečavao put. Dok je jela jednom rukom je zadržavala hranu da ne ispadne iz prepunih usta, a drugom rukom preturala ostatak hrane u tanjiru. Fascinantno je bilo samo posmatrati taj proces. Kao da je neko konstantno vrebao njen tanjir, a ona ga uzorno čuvala, pokušavajući što pre da poždere svoj deo. Sve to i ne bi bilo toliko loše da nas nije ubeđivala u nemoguće stvari. Neprestano je mudrovala i savetovala. Onaj tip osobe koji mora da kaže bilo šta po svaku cenu! Kao da je ćutanje poslato od đavola.
I sve to u veoma malom prostoru.
Jedan dan, dok je žvakala prženu papriku, bacajući salatu sa jedne strane tanjira na drugi, držala mi je predavanje kako je zapravo odlično jesti masnu hranu jer time se organizam samo i hrani. Posmatrala sam kap narandžaste masti kako se sliva niz bradu moradoh da je upitam- A zar se vi svinje ne hranite u koritu?
Zastala je na trenutak, verovatno čekajući da joj informacija dopre do mozga, a zatim je zamahnula rukom i lupila mi šamarčinu. Kunem se da mi je plomba ispala iz zuba. Nasmejah se i promrmljah- Zaklaću te na spavanju.
Ustala je i poletela napolje. Te noći krevet joj je ostao prazan, a ja sam imala dobrih 6 sati neprekidnog sna. Sledeće jutro gazda ju je našao u voćnjaku smrznutog pogleda i slomljenog vrata. Kažu da im je provalila u podrum, papila barem litar rakije i tako pijana se verovatno saplela i slomila vrat. I ja, šta ću, moram da im verujem.

A ti, ti ne hrčeš, zar ne? Spavaj sad, lep je dan sutra, ima će dosta da se radi.

Muka mi je, moram da upoznam njegove roditelje.

Објавила Puff , недеља, 23. јун 2013. 02:41

Imam napad mučnine i nalete mantanja. Ne volim da upoznajem nove ljude, nove strance i njihove živote. Svi ti dosadni ljudi koje navodno moram da zadivim dodaju mi osećaj nervoze. Zato uvek radije ostajem kući nego što izlazim napolje.
Danas je dan kad moram da upoznam dvoje novih osoba. Ne želim, nikako, ali moram. Njegovi roditelji žele da ih zadivim, nasmejem i verovatno ubedim da je njihov sin najbolja opcija. On to zna, ja to znam, ali očigledno i ostatak sveta mora znati!
Moji roditelji su jako teški za upoznavanje. Imaju neku auru od koje se zgade ljudima, i sve te njihove šale sa trećerazrednim pančlajnom, pa zato uvek budu izazov onima koji ih prvi put vide. Njih sam ostavila za sam kraj upoznavanja sa njim, jer ako vidi od koga potičem pobeći će daleko.
Tuđi stanovi su nekako veoma intimna stvar. U njima se ne drže neke tek tako sitnice, već deo istorije, uspesi i padovi, sveukupno ono što je od značaja i važno. Sad da ja tako upadam u tuđi intimni prostor, pogotovu osobe koja meni znači je besmisleno. Ali avaj, ko šta mene pita, ja samo treba da se pojavim i smeškam.
Rekao je da mu je mama bivša novinarka, a otac general u penziji, koliko se sećam. Nisam htela previše da zapitkujem, da ne ispadne da sam neka alapača ili šta ti ja znam. Imaću priliku za to. Ako ostanem živa dok ne dođemo.
-Misliš da ću im se svideti?- Upitah ga.
-Verujem da ćeš ih oduševiti.- Nasmeja se on.
Nisam baš sigurna u to. Nikad nisam bila dobra u prvim utiscima, a ni kasnije, i stvarno mi nije jasno kako sam uspela da se snađem u stvarnom životu.
-Siguran si u to?
-I previše.
Pa dobro, on ih najbolje poznaje.
Skrenuo je u neku mračnu uličicu i izašao da otvori kapiju. Pogledah se u ogledalo i shvatih da sam zaboravila da stavim maskaru. Nastavio je da vozi dok sam pokušavala da namackam oči. Onda je naglo zakočio i ugasio auto. Prošaputa- Stigli smo.
Izašli smo na mrkli mrak, i dok sam pokušavala da naviknem oči na noć, izvadio je lampu i uperio je u tačku ispred nas i rekao- Draga, upoznaj moje roditelje.

Ispred nas je stajao nadgrobni spomenik sa njegovim prezimenom.

Tragovi

Објавила Puff , уторак, 23. април 2013. 02:25

(Za moju mamu, koja i dalje pravi najbolju belu kafu na svetu!)

Sedela je u kadi punoj penušave vode i u ruci držala fen za kosu. Baci pogled prema utičnici i pokuša da izračuna dužinu kabla u odnosu na razdaljinu između kade i izvora energije. Kabal je izgubio i ona zaključi da će morati da ustane po produžni. Slegnu ramenima i odluči kad je već tu da se okupa, a da bacanje fena u vodu ostavi za drugi dan.
Lagano opra kosu, pevušeći melodiju iz reklame, istrlja uši, dohvati brijač, a zatim se seti da je mogla sve prekratiti njime. Opet sleže ramenima i nastavi brijati noge.
Pet minuta kasnije je gola trčala kroz stan jer je, naravno, zaboravila peškir. Mahnu komšiji prekoputa koji se držao za srce, a zatim stade se oblačiti. Utom je neko pozvonio. Polako se prišunja vratima i tiho upita – Ko je?
Tišinu sa spoljne strane prekinu trupkanje cipela o pod. Cipele su se zaustavile tik uz vrata, ispustile nešto, a zatim brzo sjurile niz stepenice.
Nesigurno povuče bravu i ugleda malo, belo pisamce ispred njenog praga. Uze ga u ruke, zalupi vratima i stade cepati kovertu, onako naslonjena o zid. Ubrzo se pojavi sitan ženski rukopis, na bež hartiji. Uze čitati, detaljno proučavajući svako slovo.

”Kad sam napunila četiri godine tata nas je posadio za veliki kuhinjski astal i rekao nam da je mama otišla.
Tad baš nisam najbolje shvatala pojam umiranja i mislila sam da ja mama samo otišla do komšinke na kafu. Zbunjeno sam posmatrala mrvu hleba koja se zakačila za iver hrapavog stola i tiho zamolila tatu da mi spremi hleb i mleko. Ustao je do šporeta i iz velike šerpe u kojoj je vrilo mleko zahvatio kutlačom par puta, a zatim sve to nasuo u malu činiju, dodao šećer i prstohvat kafe. Mešao je malu večnost, pa se trgnuo, udrobio hleb i spustio činiju ispred mene. Hlapljivo sam žvakala koru hleba, goreći jezik, dok su brat i sestra pored mene plakali.
Dugo vremena nisam umela da shvatim zašto mame nema i zašto i gde je otišla.
Tata se trudio da ne osetim puno tu razliku, ali neke sitnice su ipak bile drugačije. Prvi put kada mi je prao haljinicu za školu zaboravio je da je poštirka, pa nije bila onoliko kruta i grebala kao kad bi mama to radila. Rekala sam tati da mi je drago što je mama otišla jer sad odeća manje grebe.
Zatvorio se u sobu taj dan i nije izašao čak ni kad sam plakala i molila ga da nam da večeru. Tih dana sam naučila šta je pristojno govoriti u njegovom prisustvu.
Prvi put kad sam osetila nedostajanje je kad sam se uvukla u sred noći u roditeljsku sobu i videla njenu polovinu kreveta praznu. Dobro se sećam kako je mesec obeležavao sva ulegnuća na dušeku koje je njeno telo godinama ostavljalo.
Moja navika da se uvučem između mame i tate dok spavaju,  da se tiho ušuškam pod mamino okrilje i da naslonim svoj topao obraz na njenu hladnu nadlanicu je naglo prekinuta. Najviše od svega mi je nedostajalo to da tako utopljena pokušavam da pratim njeno disanje. Dubok uzdah, kratki izdah, dubok uzdah, kratki izadah... Pratila bih je par minuta, pa bi moje malo srce počelo ubrzano da kuca jer nije moglo da zadrži taj tempo, pa bih stala na par trenutaka i onda opet. A mama, čak je i u snu osećala da se nešto događa, pa bi me jače prigrlila i počela ljuškanjem uspavljivati.
Sve te sitnice dođu do izražaja kad neko ode.
Ali ti ne bi znala to. Tebi niko nije otišao.
Ti si mnogo pre ostavljena sama, tuđom krivicom,  sa namerom. Ne znaš kako je to kad te bude za školu, pa moliš za još par minuta sna. Ti si ustajala pre svih, i bila ona koja budi. Ne mogu te podsećati šta je fer, a šta ne, verujem da ti je život dovoljan podsetnik za to.
Ovo pišem želeći da ti kažem da još nije gotovo. Znam da sam ispala bezobrazna ostavljajući te samu, puštajući druge da te odgajaju kao svoje dete, veruj mi prethodnih dvadeset i pet godina ni meni nije lako. Dugo mi je trebalo da te nađem, a sad kad sam te našla ne znam da li želiš da me uopšte i upoznaš. Znam da je ovo previše, ali htela sam ti dati slobodu da se ti meni javiš. Razmisli. Sačekaj.
Biću u obližnjem parku svakog dana od dva do tri popodne, počevši od danas. Ako ikad poželiš mamu natrag volela bih da se pojaviš.“
Srdačno Sofia Tibodou
Pročita pismo još jednom, okrenu ga sa svih strana, duboko uzdahnu, a zatim se uputi u potragu za fenom.

Eto tako

Објавила Puff , понедељак, 15. април 2013. 23:24


Ako si čekao neki znak, ovo je to!
Podigni slušalicu i okreni Boga, a zatim ga upitaj sve što si hteo. Ne prihvataj ne za odgovor, već lepo, staloženo neka ti objasni zašto je sve tako kako jeste.
Upitaj ga za ružne zube i za iznenadni pljusak kad nisi poneo kišobran. Rakokodači se slobodno, pa pomeni i sve loše ocene, loše događaje i loše ljude. Ne daj mu da te obrlati tako lako. Naravno da ti neće dati smisao života, ali možda te malo umiri.
Lagano spusti slušalicu i zapiši na zid sve što ti je odgovorio. Redom, stavku po stavku. Onda se odalji, posmatraj odgovore, pravi anagrame, akrostihove, rebuse, vadi slova i sklapaj ih nasumično! Samo da na kraju dobiješ odgovor koji si želeo! Tako? Tako.
Zatim zadovoljno klimni glavom, sedi na krevet i ponavljaj odgovor kao novu mantru po kojoj ćeš odvijati svoj život. Ponavljaj toliko da poveruješ.
Stani pred ogledalo i smisli zapanjen izraz lica spreman da spali mostove kada ti prijatelji da se kažu da si se promenio. Naravno da nisi. Namigni im i izađi međ' svet.

Tuga

Објавила Puff , петак, 12. април 2013. 19:50


Usnula majka bez čeda svoga nad cvetnom alejom usnulo plače,
Njene su misli na drugoj strani, usnulim danima pusto korača.
Delovi noći mirišu u bledilu tom,
Ne čuje zvuke, ne vidi mraka,
Oseća samo prejake boli ispod zemlje u plodu svom.

Paranoja

Објавила Puff , уторак, 26. фебруар 2013. 14:22


Sedimo tako Paranoja i ja u mojoj sobi. Ona na stolici na ljuljanje, a ja u kožnoj fotelji, i razmatramo nestanak komšijskog psa. S obzirom da je ker nestao pre par nedelja slučaj nam deluje interesantno. Predlažem da je verovatno pobegao od kuće i da su ga pregazila kola, ali Paranoja odmahuje glavom. Kaže da je tu umešana komšinica od preko puta i da je pas kod nje u podrumu, istranžiran, spreman za transport u lokalni restoran. Bledo je pogledam i kažem: „Paranojo, nisi ti baš normalna.“
Uzvrati mi istim pogledom i nastavi svoje izlaganje. Moj pas je sledeći, valjalo bi da ga zaštitim, u krajnjem slučaju ubijem komšinicu jer se policija svakako ne sme zvati.
Uzmem jastuk i gađam Paranoju. Ona se grubo nasmeje i okrene paljbu sa komšinice na mene. „Budalo naivna,  vidiš da svi rade protiv tebe. Smeju ti se iza leđa, rade ti o glavi. Verovatno će i tebe istanžirati i poslati u kineski restoran. Ne vole te roditelji, pokušavaju da te otruju hranom koju jedeš. Ne voli te ni on, sa tobom je zbog seksa, ne vole te prijatelji, tu su zbog para.“ Vrištim na Paranoju, kažem joj da pestane, da nije u redu što se okreće protiv mene! Bacam stvari na nju, uleće moja mama i razdvaja nas i šalje me u ćošak, dok Paranoja stoji na sred sobe i pobednički se smeška.
Pokušavam da smirim sebe, i čujem Paranoju kako šapuće: „Izvini, ponekad iznerviraš. Neću te više prozivati.“ Klimnem glavom i vratim se na fotelju. Otatak dana planiramo ubistvo komšinice.
Pre par dana smo isto tako Paranoja i ja klatile glavom uz ritmove muzike dok smo razmatrale plan. Opet smo se posvađale i završilo se tako što je mama opet uletela u sobu, i rekla da ne možemo više da se družimo! Besnele smo čitava tri sata, a zatim se setile da nismo izvršile plan.
I opet sedimo Paranoja i ja, ona u stolici na ljuljanje, ja u kožnoj fotelji i razmatramo šta sad. Ona kaže da nismo nikako trebale ostaviti komšinicino telo u podrumu, a ja da jesmo. Obrazlaže mi da je to nepouzdano jer komšinica svakako nije dejstvovala sama, i da ako nađu njeno telo lako će povezati sa ubicom. I da mi kineski restoran ne gine. Vičem na Paranoju kako je glupa i da je to davno trebala reći, a ne sada kada je kasno. Ona ustaje i uzima nož i juriša na mene. Moja mama opet uleće i pokušava da ispravi haos. Zabranjuje je mi doživotno da se družim sa Paranojom i, pošto zna njenu lukavost, odvodi me iz kuće.
Sada sam super. Pijem ujutru roze, a uveče plavu tabletu. Nemam halucinacije i nemam Paranoju. Sedim i čitam knjige, popravljam sebe. Čak sam se malo i ugojila. Ma sve je odlično.
Samo me ponekad brine onaj kombi „Lijeva kineska hrana“ što svaki dan čeka ispod mog prozora.

Kavez

Објавила Puff , четвртак, 07. фебруар 2013. 19:46


„Zar ti ne bude nekad dosadno u tom kavezu?! Tako zgrčen da bežiš od svega?“
Čuknula je prstom par puta po metalnoj šipci, ali ništa se nije dogodilo. Beli miš je i dalje bio skupljen u ćošku, grickajući semenke i povremeno skupljajući piljevinu oko sebe, da bi se njome ogrnuo.
„Stvarno si patetičan, ne mrdaš odatle, ne upoznaješ nikog, a i one što si znao više ne znaš. Pobegao si i od njih. Ponekad se zapitam zašto uopste živiš.“
Prodrma mu lagano kavez, ali pošto mišić i dalje nije obraćao pažnju, okrenu se i skoči na krevet. Malo se provrte, zatim zauze savršenu pozu blenući u plafon.
„Misliš da je takav život u redu? Da se skupiš i pobegneš na svaku naznaku bola ili ljubavi? Ipak kapiram da ti ne razmišljaš o tako nečemu. Valjda ako ne iskačeš iz zone udobnosti ne možeš ni da se povrediš. Samim tim nije ni potrebno da razmišljaš o tako nečemu. Boli te uvo, lepo ti.“
Pogleda ga još jednom i nastavi da istražuje belu površinu iznad nje.
„Ma da, baš te briga. Tu u kavezu imaš sve, ne treba ti niko!“
Podiže ruku iznad sebe i shvati da joj se šake tresu kao nikad pre. Naglo se uspravi i pokuša smireno disati, ali srce poče nenormalno da lupa, pomerajući čitavu sobu. Ustade i teturavim korakom priđe koferu koji je stajao u uglu sobe i stade ubacivati stvari u njega.
Podiže se i oseti da je neko posmatra. Beli miš je stajao na uglu kaveza i usmeravao čitavu pažnju na njene pokrete. Otvori kavez, uze ga i ubaci u džep od karirane košulje.
Lagano je koračala kroz dom, sa cigarom u jednoj ruci, koferom u drugoj, i glodarem koji je spavao udžepu.
Prvi jutarnji prevoz je cvileo kroz maglu, zastajući samo da pokupi po koju zalutalu dušu. Izašla je na stanici i par ulica dalje našla se na ulazu od kuće sa ogradom od kovanog gvožđa. Pokucala na bela vrata i ugasila cigaretu na pragu. Par trenutaka kasije vrata je otvorio bledi momak sa olovkom za uvetom. Odmerio je i nasmešio se.
Dodala mu je kofer. „Je l' mogu?“
„Naravno“, sklonio se u stranu da bi je propustio da prođe pored njega. Još jednom se nasmejao sebi u bradu, a zatim ušao unutra, zatvorio vrata. Tog jutra grč je ipak prošao.

Pesma

Објавила Puff 18:34


Šta da te budi kad nemaš nikog kraj sebe rukom da prodrma san.
I lupa šamare beskrajnom jadu što ne da ti novi da započneš dan.
Zašto te dodiri krvnički plaše?
Zašto sam ti bežiš oduvek?
Operi lice i umij ruke,
razbudi se i odgnaj mamurluk.
Ti nisi hteo takav da vladaš.
I kad već vladaš bar vladaj sobom.
Ne daj da drugi neko zbog tebe strada,
Učini nešto, zdrobi ih nogom!
Možda se vrate kad shvate da si zapravo samo čovek bez duha,
I da ga juriš i bez njega si dugo,
I da ti srce još ponekad lupa.
I da samo želiš da se pomiriš sa Bogom.

Susret

Објавила Puff , недеља, 03. фебруар 2013. 05:57


Rovario sam po zemlji tražeći ostatke hrane, potajno se nadajući da je neko ispustio koricu hleba dok je bežao u spas. Hrane nažalost nije bilo. Presao sam prstima po prašini. Kiša toliko dugo nije pala da je zemlja odbijala da ostavi čak i najmanji trag po mojim jagodicama. Dok sam zamišljeno gledao u zemlji prišao je Radži noseći u ustima tri kestena koja je izbunario negde po šumi. Nasmejah se i potapšah ga po glavi. Kasnije smo ispekli kestenove na vatri, proždravši ih za manje od trena, ja dva, a on jedan. Zaključio sam da je meni hrana potrebnija.
Ranim jutrom smo se uputili ka istoku. Kažu da je zapadno od Belih planina veliki logor u koje su primali na kratko prolaznike, davajući im hranu i vodu. Nisam verovao u te priče, ljudi su imali običaj da pošalju u suprotnom smeru od pravog samo u nadi da će zadržati više hrane za sebe. Par časova kasnije stigli smo na obronak šume. Prostirala se miljama tako da je delovalo da ako zađemo u nju više nikad nećemo izaći. Ipak smo zakoračili, sigurni da mora postojati izlaz.
Prvih par kilometara udarao sam u grane, lomeći pred sobom i praveći nepoželjnu buku. Radži se provlaćio iza mene, vidno tiši i smireniji. Nakon nekog vremena oči su se privikle na mrak, pa sam uspevao nekako da obilazim sve te bolne zamke koje su okupirale prostror.
Koračali smo punih četiri sata, a svetlosti nije bilo ni za lek. Radži se već umorno vukao po zemlji, zastajući povremeno da oliže svoje krvave šape. Sagao sam se i podigao ga u ruke. Valjda sam mislio da ćemo brže ići ako ne stajem svakih par koraka da bi me on sustigao.
Negde oko 7 sata putovanja ugledah kilometar dalje slabašnu svetlost koja se probijala kroz grane. Srce mi ubrzano zakuca od pomisli na toplo sunce. Umirili smo se na par trenutaka, pokušavajući da shvatimo odakle svetlost dopire, kada se iza nas prolomi buka praćena jakim udarcem u glavu.
Osvestio sam se od krvi koja se slivala niz moje lice. Ispred mene je stajala crna senka, lagano se njišući usled disanja. U prvi mah nije primetila da sam se probudio, ali ondah se okrenula i pretvorila u mršavog čoveka sa iskeženim zubima. Dalje, kod vatre, ležao je Radži, dok ga je osoba koja se nadvila nad njega nestrpljivo sekla u komade.
Plakao sam, vikao, molio ih da prestanu, jednostavno nisu obraćali pažnju na mene. Kada je miris pečenog mesa stigao do mojih nozdrva ispovraćao sam drob, povremeno jecajući. Znao sam šta me čeka.
Nisam mogao da ih krivim. Na njihovom mestu i ja bih učinio isto. Ali nisam. Nikad, ni za hiljadu godina ne bih mogao uraditi to što su oni mom psu.
Kanap sa vezanih ruku je polako popuštao. Pokušavao sam da se saberem i da razmislim šta je najbolje za mene. Ako ne pokušam da pobegnem šanse da završim kao Radži su velike, a opet ako ne uspem u pokušaju nož pod grlo mi ne gine.
Onog trenutka kada su siluete navalile na hranu povukao sam ruku iz stiska kanapa i dao se u beg. Kao što sam i očekivao strvine nisu krenule za mnom, plašeći se da im to malo hrane ne nestane ako ga ostave nasamo.
Trčao sam dugo, dugo, zastajući samo da uzmem dah. Krv je i dalje kapala iz pukotine na glavi dok su se delići iverice zabijali pod kožu. Ni sam nisam bio svestan koliko sam hodao dok se nisam onesvestio negde na kraju šume. Otvorio sam oči i prvo što sam ugledao bile su pseći tragovi u prašini. Vratio sam se na isto mesto odakle smo krenuli. Plakao sam kratko, tešeći se znanjem da nije bilo njega verovatno bih ja završio kao hrana tim istim zverima.
I onda sve iz početka. Put, preživljavanje i ja. Samo sa jednim prijateljem manje.

Srce

Објавила Puff , среда, 23. јануар 2013. 23:34


Osećas li taj opojan zadah,
Truli miris srca što treperi,
Larve mu iz aorta niču,
A komore sporo raspadaju.
Ono ipak da voli još ume,
I ne mari za proces što sledi.
Ono želi još malo da živi,
Da oseti radost i lepotu,
Ushićenje koje život pruža.
Ali avaj, sudba mu je kleta,
Pa sad sitno ono mora mreti.
Da je barem kad je mlado bilo
Život, snagu koristiti znalo,
Sad se kao zaboravljen bednik
Ne bi nikad pokajalo.

Izbor

Објавила Puff , петак, 18. јануар 2013. 16:25


Kad si sam možeš svašta da radiš,
Poskakuješ po livadi,
Poliješ benzinom noćni klub, i ne baciš šibicu,
Razbiješ njonju nekom klincu
Da lažeš ljude da u stvari čupaš pa sadiš.

Zaletiš se u prepun autobus, pa bežiš od kontrole,
Prosjaku umesto novčića daš kamen,
Staneš na raskrsnicu i vičeš: Kraljico, vole!
Boli te uvo, jer si sam.

Slušaš narodnjake, a da ne piješ pivo,
Na stočnoj pijaci nokautiraš ovcu,
Jer nema ko da juri za tobom,
Sam si, briga te za svet!
Ne daješ banku i držiš nivo.

Šetaš po gradu, sa čekićem u ruci,
Pod pretnjom nateraš prolaznika da te opljačka do kože,
Zubima otvaraš paket jogurta,
i lažeš mamu kako su te zapravo odgajali vuci.
Može ti se, jer si sam!

Ma sve možeš kad si sam,
Da lupiš nogom o sto, započneš rat,
Fotokopiraš zadnjicu i staviš je u ram,
Uništiš, opljačkaš, razoriš kraj.
Samo ne možeš da budeš sa nekim.

Noć bez

Објавила Puff , субота, 12. јануар 2013. 03:03

(prastaro)

U svetoj noći bez trunke sna
Ispovest tražim, rešenje neko,
Delić istine bi značio mnogo
Na sivom putu od vrha do dna.

Ali noć je gluva, ledi mi dah,
Svaki se zvuk gubi u tami,
Želja me ubija, samoće me strah,
A i dalje tražim odgovor pravi.

Kroz  glavu šismiši lete,
Odnose lik negde u zaborav,
Jos samo oči slabašno sjaje
I dele most između svetova.

Kad poslednja iskra padne u vodu,
Ruši se most, podiže zid,
Ostajem zarobljena u sopstvenoj glavi,
Bez očiju pravih gubi se sreća, život i vid…

Obično neobičan

Објавила Puff , понедељак, 07. јануар 2013. 14:46


Mušica je letela nisko oko stola, a zatim se nonšalantno spustila na parče princes krofne koje je trulilo na tacni. Šetkala se tako, sisajući slatki sok šećera u prahu kada joj je život prekratila ogromna šaka, praveći od nje gnjecavu mrlju. „Smradu mali“ prokomentarisa vlasnik ruke i obrisa gorepomenutu o izbledele kratke pantalone, a zatim istom rukom zapali već spremnu cigaru koja mu je visila na usnama. Okrenuo se na svojoj direktorskoj stolici, zamahno pikslom, razbivši pritom prozor kroz koji je na kraju i skočio.
Komšinica gospodina koji je izvšio samoubistvo je upravo tad šetala kera, vukući ga sa pločnika jer je pokušavao da urinira ispred ulaza zgrade. Nažalost u njenoj odluci ju je prekinulo telo koje palo sa neba pravo na njenu bebu u obliku psa, ostavljajući je da vrišti u čudu.
A sve se činilo kao normalno jutro. Ustao je, seo unatraške u svoju kožnu stolicu i započeo dan. Viljuškom je zgrabio ostatak kornfleksa potopljenog u mleko, pokušavajući da pokupi sav sos sa dna činije, dok je kroz zvučnik išla melodija konceptualnog orkestra iz Poljske.
Obukao je svoje najbolje krzneno odelo, udahnuo duvanski vazduh koji je izlazio kroz prozor I zakoračio u svet.
Sunce je već bilo viskoko na nebu dok je gazio gumenim čizmama, neizbežno ih lepeći za asfalt koji se topio, pogledom ispod naočara gledao na svet. Udario je par prolaznika crnim kisobranom i umetnički posmatrao okolne zgrade. Sve u svemu ispunjeno popodne stvarima običnim za njega.
Dok se vraćao u svoj zamagljeni stan sudari se sa galantnim gospodinom u crnom odelu. Čovek ga odmeri od gumenih đonova na čizmama, pa sve do vrha peruške koja mu je visila sa šešira, i blago, više za sebe no za svet, prokomentarisa: „Pozeri, svi vi čudaci ste isti.“
Naš junak ga sa dozom prezira pogleda, a zatim nastavi putem kući. Satima je sedeo u svojoj fotelji, besenći, razmišljajući i trazeći izgovore. On da bude pozer, kako je uopšte moguće da nekome to i proleti na dnu uma. On je takav kakav je, čudan, sam od sebe. Nije on neobičan zbog drugih. Ne nosi on modu 50'ih godina zato jer želi da ga primete, nikako! Nije isti, uvek je bio drugačiji, ne zato jer je želeo, već je to jednostavno bilo tako. Pobogu!
Onda, posle dužeg vremena shvati da u stvari taj čika možda i jeste bio u pravu. Skinu sa sebe znojav kostim i obuče šorc i majicu, a zatim se pogleda u ogledalo. Izbušeno lice je posmatralo sebe, istovremeno davajući zamišljen i izgubljen pogled.
Duboko uzdahnu i vrati se natrag u fotelju. Mušica, koja mu je do sad kružila oko glave lagano je sletela na parče povarenog deserta koje je stajalo na stolu pored.