Putovanje

Објавила Puff , понедељак, 29. август 2011. 21:56


-Sigurno je mnogo bolelo kad si slomila kuk?
- Nisam ni osetila, bilo je gore kad se rana ohladila, ali malo vrištanja je dobro, istreseš sav bes koji se dugo skuplja.
-I šta ćeš sad?
-Kako to misliš? Čekam da se smiri sve, pa opet škola, i tako to.
-Ma bre, šta ćeš sa detetom?
-A tooo! Pa ništa, kod bake je, ona ga čuva. Mislila sam da ga dam na usvajanje. Već je dovoljno zbrke napravio.
-Hmmm, ne znam, odluka je tvoja.

25 godina kasnije mladić u crnom izlazi iz apoteke, pogleda ka suncu, zagladi bradu i zaputi se ka svom mustangu.
Mrak je polako obuzimao okolinu dok je on mahnito vozio uličicama. Želeo je što pre da stigne i završi sa tim. Prašina se valjala po haubi lagano se podižući i još sporije spuštajući, izazivala je nekakav mističan efekat koji je sumrak koji se prostirao horizontom samo pojačavao.

„Mlada damo, ovako ponašanje je veoma neprimereno za jednu gospođicu vaših godina!“ oglasi se nadzornik škole, ošamarivši je.
A ona je samo obisala krv sa usne i tiho klimnula glavom.
„Još jedan ovakav ispad i garantujem vam dom i izbacivanje iz ove ustanove, da li sam bio jasan?“
„Da, gospodine nadzorniče, neću više praviti nikakve ispade.“, smepkajući ga pogleda, a zatim ga svom silinom šutnu u prepone i izlete poput furije napolje u slobodu.
Zastala je na glavnom drumu i brišući znoj sa čela počela da jeca.

„A gde putuješ ti?“ upita je, motreći ispod obrva kako prekršta noge i podiže ih na prozor od mustanga.
„Ne znam, bilo gde sem ovde. Gde ćeš ti?“
„Kalifornija.“
„Pa eto, tu ću i ja.“ reče, oblizivajući ranicu na usni.
„Kul.“
Jurišali su pustim autoputem trkajući se sa mesecom.

Na kraju njihovog cilja, u garsonjeri blizu obale čekala ga je omalena gospođa posmatrajuči galebove koji kruže oko olupine jednog broda. Zvao je, rekao je da će doći. Ne bi je izneverio. Ne i on. Iako je ona njega davno izneverila. Čvrsto je stezala krpanu maramicu, pokušavajući da zadrži prisebnost.

„A šta ćeš u Kaliforniji? Šta ima tamo?“  razgledala je pejzaž nosa prilepljenog za staklo.
„Imam neka nedovršena posla, a i uostalom, ne tiče te se, ti si samo neplanirani saputnik.“
„Ma da, ionako me i ne interesuje, imam ja svoje misli.“
Par sati kasnije, kola se zaustavljaju, devojka istrčava, odlazi do najbližeg žbuna, a zatim se vraća, vidno olakšana. Putovanje se dalje nastavlja po nekom svom planu.
„A šta uopšte tražiš ovde, zar ne bi trebalo da si u školi?“ upita je, češkajući se po potiljku.
„Ne idem u školu, ona je za luzere. Ja želim da idem u Kolorado i da ulovim najvećeg bika na svetu.“
„E, daj, ozbiljno te pitam.“
„Ozbiljna sam, idem tamo i da uhodim maslačke, sumnjivi su mi.“
„Ti si luda.“
„Kao i svi.“

Tri godine kasnije dvoje mladih se valjalo po krevetu sa izgužvanom posteljinom. Mladić se okrenu, leže  na leđa i zamišljeno se zagleda u nevidljivu tačku na plafonu. Devojčurak se pribi uz njega, stavljajući svoju bradu na njegove grudi.
„Šta je bilo?“ upita ga zabrinuto.
„Ništa, stare uspomene, samo to.“, reče ljubeći je u ruku koja je polako klizila od njegovih usana ka vratu.
„I dalje mi nisi rekao gde si pošao ondah kad si me sreo, znaš?“, izusti smeškajući se.
„Ma kao što rekoh još tad, imao sam neka posla tamo, ali izgleda da pored tebe ona i nisu bila toliko bitna.“, nasmeja se i zagrli je, „ipak su tvoja posla sa sumnjivim maslačcima mnogo bitnija. A i Kolorado je mnogo lepši od Kalija.“
„Malo mi je krivo što sam te spečila u izvršenju tog posla, ali sve nekako mislim da to i nije bilo bitno čim ti se putovanje završilo daleko od Kalifornije.“, odgovori plazeći se.
Nastavili su da se golicaju i zadirkuju dok se noć polako slivala u jutro.

Garsonjera sa pogledom na obalu zvrjala je prazna. Sa druge strane, grob par kilometara niz put od te iste garsonjerice je bio sveže pokopan. Zemlja se polako slegala dok se niz nadgrobnu ploču lelujavo spuštala krpana maramica. 

Povratak

Објавила Puff , четвртак, 25. август 2011. 19:00


Rođena sam u malom seocetu nadomak mora. Mama je radila u polju kad je osetila bol u stomaku. Još uvek se sećam tog dana. Vrelina je pržila zemlju,  odnoseći sa sobom i poslednji trag proleća. I možda zbog te toplote sve je izgledalo nekako sterilno, i more, i njive, i mirisi koje je blag vetrić nosio kroz polje. Baš u tom trenutku rešila sam da se rodim.
Bila sam slatka beba, previše spavala, malo jela, retko kad plakala. Ponekad se setim zapanjenih pogleda kada sam progovorila prvu reč. Oblak. Ne, nije mama, ni tata, nego oblak. Sedela sam na maloj terasici, u svojoj petoj godini i razmišljala oblacima, o vazdušastim, pufnastim stvorenjima koja plove nebom. Oblaci, kako to čudno zvuči u glavi. Poželela sam da izgovorim tu reč, da proverim njeno slivanje niz vazduh. I izgovorila sam je. Reč je ostala da lebdi u vazduhu poput maslačka koje radosno dete duva u prolećni dan. Svidela mi se cela ta zvukovna konstatacija jedne obicne reči, i odlucih da je ponovim. Tek tad ugledah zblaznute poglede svojih roditelja, oni su mislili da sam ja nema, odavno su se pomirili sa tim. Ustvari, meni govor nije značio mnogo, i kasnije u životu sam ga veoma malo koristila.
Sećam se dece na obali mora, igrali su se sa krpanom loptom, razdragano skakali po pesku ne mareći za modrice i prašinu koja se lepila po znojavoj koži. Tad mi je vec bilo deset godina. Oni su trčali, dovikujući razne gluposti koje samo jednom detetu mogu da padnu na um, a ja sam sedela kraj obižnjeg šumarka posmatrajući sve to i trudeći se da zapamtim što više od tog događaja. Boju njihove kože, odsjaj sunca na kamenčićima okupanim vodom, miris školjke koja je služila kao stativa, sreću koja je disala kroz njih... Detalji su mi još uvek urezani u kori mozga.
Sa petnaest godina roditelji su me poslali u veliki grad da nastavim školovanje. Mama je stajala na pragu brišuci keceljom suze, a otac, on mi je, sa neobičnom distancom, poželeo mi sreću, a u sebi se lomio da ne zaplače, jer pravi muškarci to ne rade. Prvi put sama, kofer u ruci, mala garsonjera na ivici grada, svet i ja. Nisam stekla prijatelje u školi, uglavnom su me izbegavali. „Mala crna seljančica nije dobrodošla u ovaj klub.“, to su mislili. Danima sama, posmatrajući oblake, maštajuci o zemlji iza ogledala, ponekad čitajuci misli drugima, dani su mi brzo prolazili. Za svoj sedamnaesti rodjendan roditelji su mi došli u posetu. Razgledajući garsonjericu zadovoljno su klimali glavom, što je značilo da su ponosni na mene. Dobila sam čak i malo više para od oca, kao poklon. „Izvedi drugaricu na večeru i u bioskop.“, predložio je. Pare su završile u rukama beskućnika, odevenog u stari kaput, beskrajno se zahvaljivao na tome.
Devetnaest punih godina. Sedela sam na klupici u parku posmatrajuci drveće koje se pod jačim daškom vetra savijalo kao klasje žita. Trava se presijavala pod poslednjim naletima sunca tog dana. Sve je usporio, čak su i pčele, bubamare i mušice prestale sa letom. Kučence je stajalo nadomak jedne žene sa zelenim šeširom spremajući se da joj otme sendvič iz ruke, ali završetak njegovog pokušaja necu videti. Nesto me je vuklo u mrak. Ulica je vodila u tamu, krenuh ka njoj. Po poslednji put setih se mirisa polja, pokošene trave, mirisa sena, dodira rose po tabanima kada ranim jutrom krenem po vodu na bunar. Svetiljka se ugasi nadamnom, pogledah u nju i nasmejah se. Tup udarac u glavu i pad na ulicu orošenu smradom. Pogled mi skrenu ka patikama narkomana koji je stajao kraj mene. Pored nje se slivala krv, moja krv. Zatvorih oči i pomislih: „Da, vraćam se kući.“

Smrt i tako to...

Објавила Puff , четвртак, 11. август 2011. 04:40


„Bolje da se kaješ celog života za nešto što si uradio, nego de se kaješ što nisi.“
Mislim da se ta rečenica ne odnosi na ovu moju trenutnu situaciju. Kako bi i mogla kad stojim u lokvi krvi čoveka koga sam upravo 38 puta, čini mi se, ubola nožem. Ubila sam osobu. Ubila sam jebeno živo biće! I šta da kažem sutra na jebenom razgovoru za posao: „Hobiji su mi crtanje, fotografija i kasapljenje i vađenje unutrašnjih organa voljenjih osoba.“ Odmah će me prime, čak ću i unapređenje da dobijem. Jašta.
A nije da nije zaslužio. Prljavi kurvar, imao je čak smelosti da mi dođe u stan i pohvali se svojom avanturom. Sad njegova drolja sigurno zadovoljava neku drugu mušteriju, dok se ja ovde suočavam sa stvarnošću. Kažu  da smo mi žene uvek besne na ljubavnice, a ne na svoje muškarce koji nas varaju. Mada, kažu i da su ameri leteli na Mesec, pa im sve nešto verujem.
I šta koji klinac ja sad da radim sa njegovim telom? Gde da ga sahranim? Zamrzivač je pun one sarme što je mama slala još pre dva meseca, ne bi ruka mogla da stane. Dođavola, moram i novi tepih da kupujem, ovaj je izmrcvaren. I posle smrti mora da mi zagorčava život, nije mu dovoljno što me je tri puta prebio kao mačku i što sam ga onomad uhvatila sa onom njegovom na kuhinjskom stolu. Fašista!
Bio je tako divan kad smo se upoznali. Kupovao mi cveće i tako to. Čak je i moja mama rekla da je džentlmen za razliku od ostalih sa kojima sam se viđala. Eh, taj prvi utisak uvek zna da zavara.
Elem, šta je tu je, šteta je načinjena, sad ostaje samo da kušam hranu koju sam sama sebi zakuvala. Lepo mi je baka govorila, nauči da kuvaš dok si mlada. Bako, bako, boli tebe uvce, ti si u raju, piješ rakiju sa Svetim Petrom, a ja ovde vodim filozofske rasprave sa samom sobom dok mi se farmerke boje u crveno.
Ništa mi drugo ne preostaje nego da zovem čika Rala, on će sredi stvar.
„Pozvani korisnik trenutno nije dostupan...“
Divno, ćuzo, eto me! 

Curiosity killed the cat

Објавила Puff , среда, 10. август 2011. 06:25


Oduvek me zanimala ta astralna projekcija, odvajanje duše od tela, vantelesno putovanje, gledanje same sebe kako spavam. Zanimljivo, mada malo verovatno.
Jedna moja stara prijateljica mi je pričala o tome, kako se duša odvaja od tela, kako postoji nit koja povezuje telo i dušu, da se ona ne sme prekinuti inače ostaješ zauvek izgubljen. Takođe da izvan ovog sveta postoji takozvani svet duša u kojima obitavaju oni koji su prekinuli nit. Možeš se vratiti čitav, možeš videti mnogo više nego što će ceo svet videti svojim očima, a možeš i da poludiš, da neko drugi zauzme tvoje telo, da se vratiš povređen, svašta nešto. Uglavnom, putovanje opasnije nego turistička poseta američke porodice Iraku.
Postoje i neke knjige o tome. Ne sećam se tačnih naziva, ali sigurna sam da sve to može da se nađe na internetu. Ali ja sam ipak onaj staromodan tip čitateljke, knjige su knjige. Jednu su navodno napisali muž i žena koji se astralno projektuju svakodnevno. Svaka čast na hrabrosti, moram dodati.
U toj knjizi postoji čak i upustvo kako se to izvodi. Navodno treba mirno na neku udobnu ravnu površinu (na krevet su pretpostavljam mislili), a zatim opustiti svaki mišić, nerv, svaku dlaku na telu, isprazniti um (Patrik  Zvezda je guru za to), i zamisliti sebe na nekom smirujućem mestu. Nakon toga zamisliti ljuljašku ispre sebe, izbrojati do deset, a ondah krenuti ka njoj. I tad bi duša trebala da se odvoji od tela. Ona da krene ka ljuljašci, a telo da ostane na mestu. Ne znam kolike su verovatnoće da će se to dogoditi.
Dugo nisam smela da se usudim čak ni da pokušam sve to. Nije mi bila prijatna pomisao da beskonačno lutam tamo nekim svetom. Na kraju sam shvatila da su to besmislice i da želim i hoću to da ispobam. Prvih par puta se ništa nije dogodilo. Poslednji put je bio, pa recimo malo iznenađujuć.
Evo već mesecima lutam po mraku, užasno je hladno i mnogo mi se piški. Izgleda da sam se malo zagubila. Tako mi i treba kad hoću da se igram i uhodim narod. Kada bih mogla da poželim samo jednu želju poželela bih da se moja noga astralno projektuje i šutne me u dupe. Gluperda.

Cirkus

Објавила Puff 00:57


-Bako, ispričaj nam priču za laku noć.
Dečak i devojčica, udobno ušuškani u svojim krevetima molećivim pogledom gledali su omalenu staricu koja je sedela na drvenoj stolici za ljuljanje.
-Dobro, dobro, ali jednu kratku pričicu, već je kasno, do sada ste već trebali da uveliko sanjate sladolede i kokice.
„Pre mnogo godina dok je vaša baka bila mala nisu postojali televizori u svakoj kući, deca su se skupljala na ulici, pravila gluposti, bilo je mnogo lepše nego sad.
I baš u to vreme stigao je cirkus u naš mali gradić. Ubeđivala sam oca skoro dva dana da me odvede da vidim tu veličanstvenu predstavu, kako su je predstvljali plakati polepljeni po prašnjavim uličicama.
Napokon je pristao, rekao mojoj majci da mi spremi najlepšu haljinu i da očetka njegovo staro – novo odelo za posebne prilike. Dok smo išli ulicom poskakivala sam od sreće, zamišljajući predivne klovnove koji skakuću po podijumu, slonove, žirafe i kojekakve maštarije koje samo jednom detetu mogu pasti na pamet.
Seli smo u prvi red, ispred nas se dizala prašina od rekvizita koje su postavljali radnici.
Predstava je počela. Mali beli psić je izašao i napravio krug oko podijuma, a zatim se smestio na stolicu na sredini i počeo da laje. Za njim je zašao čovek u fraku, prišao psu i šapnuo mu nešto. Pas je skočio, napravivši salto, i ondah ujeo svog gazdu za tur i pobegao iza scene. Svi su se slatko nasmejali.
Nakon njih izašli su klovnovi u sjajnim, šarenim odelima, zasmejavajući publiku koja je u neverici gledala njihove vratolomije.
Ondah su se na sceni smenjivale tačke. Ogomni slon, sa prelepim, zlatnim dukatima na glavi je plenio svojim šarmom. Četiri lava su skakala sa stolice na stolicu, ne obraćajući pažnju na prestrašenu publiku.
Predstava se polako bližila kraju, scena je pala u potpuni mrak i na nju je izašao čovek u odelu sa cilindrom na glavi. Naklonio se par puta, a zatim skinuo šešir, par puta mahnuo njime i izvukao zeca i istog šešira. „Mađioničar“, ciknula sam!
Izvodio je najneverovatnije stvari. Učinio je da golub iz njegove ruke nestane, izvlačio je po nekoliko metara duge marame iz minijaturne čaše, sve je ostavio bez daha. Bila je to najlepša noć u mom životu.“
Deca su sanjvih očiju posmatrala staricu.
-Blago tebi, bako, mi nikad nismo bili u cirkusu.
-Ima vremena, vodiću vas, prvi puta kad cirkus stigne u naš grad.
Deca su se nasmejla, a zatim utonula u san.
Starica ugasi svetlo u sobi i uputi se ka tremu u dvorištu. Sede na pletenu stolicu i poče razmišljat o priči. Nije htela da im kvari iluziju, iako je znala da priča nije dovršena.
„Kada se predstava završila htela je da vidi sve te izvođače još jednom. Sačekala je da se otac zapriča sa poznanikom i polako se iskrala i ušunjala iza scene. Dugo je stajala i posmatrala prizor.
Klovnovi su poskidali svoja odela i sedeći u nekim dronjama pušili su cigarete, pili jeftin burbon i igrali karte. Prepoznala ih je po ostatcima šminke koja im se razmazala po licu. Svoje kostime su nemarno nabacali na gomilu, koja nije izgledala tako sjajno i šareno kao na sceni. Jedan se okrenuo i šutnuo malog belog psa. Pas je samo zacvileo i odhramao iza kutija.
Mačke su bile zatvorene u male kaveze i umorno gledale u daljinu. Njihovo, naizgled, sjajno krzno se olinjalo u pramenovima ostavljajuci za sobom roze pečate po telu.
Mađioničar se grohotom smejao hvatajući ženu koja je vodila predstavu sa slonovima, pokušavajući da je privuče i poljubi, ona se opirala smejuljeći se, a zatim se glasno nakašljala bacajući cigaru na pod i gaseći je pljuvačkom sa naznakama tuberkuloze.
Ništa nije bilo kao što je izgledalo na sceni. Slomljeno se okrenula i vratila svom ocu. Više nikad nije zatražila da poseti neki cirkus."
Nasmejala se svojoj nekadašnjoj naivnosti, želeći da nikad nije otišla iza scene tog propalog cirkusa. Možda da nije tako rano razbila iluzije o savršenom svetu, možda bi njen život drugačiji bio.
Slegnula je ramenima i krenula na spavanje. Njen život nikako nije mogao biti bolji od ovog. I opet se nasmejala svojoj naivnosti da bi jedan događaj mogao da promeni sve.

Kiša

Објавила Puff , петак, 05. август 2011. 17:02


Tap, tap, tap,
Kaplje niz prozore, kroz maglu,
Kišne kapi spiraju dah...

Nečija ruka po nebu šara
Uzdahe divlje,
Nacrtavši tako pritajni san.

Usne sad beru, po nebeskom vrtu,
Nedostižne višnje,
Slatke kao med.

Telo se grči nad ukusom slatkim
Pobede nad svetom,
Ne pitajući kad.

Misli lete u beskraj,
Znajući
Da takvi trenuci zahtevaju pad.

I sve je slatko,
I miris, i noć, i odsustvo sna,
Vreme ubrizgava samo slad.

A kad prođe,
Kad tama opet obuzme sve,
Ostaće snovi da dočekaju dan.

Ljuljaška

Објавила Puff , понедељак, 01. август 2011. 18:07


Škrip, škrip. Škrip. Škrip... Mrzim ljuljaške koje škripe. Ova izluđuje! Kao da se vrtim na onim starim stolicama za klavir što se pri svakom okretu spuste ili podignu za jedan nivo, kao šraf. Škrip, škrip. I dalje izluđuje.
                Kako noć ponekad ume lepo da miriše. Poput tek pokošene trave sa zrnima jorgovana u njoj. Divan miris, šteta sto sad noć miriše na kanalizaciju i bljuvotinu rasutu po pločniku.
 Nešto razmišljam- baš je fino kad si mrtav. Uvek imaš slobodno mesto u autobusu. I ne moraš da plaćaš račune za vodu. To je fino.  A opet mozeš da osetis miris hrskavog hleba tek izvađenog iz pećnice. I nema roditelja da ti brane izlaske, a mesečina izgleda mnogo jasnije kad ti se postmortalno popravi vid posle nošenja minus hiljadu dioptrije. Šteta što to nece svi doživeti. Ne znam da li doživeti može uopšte da se kaže u tom smislu. U svakom slučaju mislim da sam bila jasna. Ne mogu svi mrtvi da se ljuljaju i da lutaju slobodno zemljom. Nije ovo Zombiland.  Posle smrti, onog trenutka kad ti život isteče iz očiju, nema ništa. Puf, mrtav si, gotov, mrak. Nema misli, nema ničega, samo ništavilo koje nećeš osetiti jer neće nijedan tvoj delić postojati. To se desi većini ljudi. Samo nekolicina bude počastvovana poslom koji zahteva postojanje na zemlji i nastavak toka misli. Kosači. Tako ih beše uglavnom zovu. Oni su sama smrt, uzimaju dušu osobi, i to im je jedini posao. Kuriri, malo poznati medju živim svetom, nose tu dušu sa sobom i predaju je skupljačima koji je valjda nose u neki trezor. Nisam bas sigurna gde duša završi, to je malo teze i saznati, a moj posao ne uključuje ništa od gorenavedenog pa me toliko i ne zanima.
Posao koji ja obavljam je mnogo zanimljiviji od svega sto kosači i ostali poljoprivrednici rade, a i vezan je za život, a ne smrt, pa ga to, jelte, čini i plemenitim. Kada prosečnom čoveku prekipi sve, kad ga ostave prijatelji, odnesu sve sto ima, kada ga muči depresija ili neka druga bolest, kad se napije pa mu sve deluje srozano on pohrli ka najbližem izlazu- smrti. Pokuša da digne ruku, žilet, pištolj ili nesto kreativnije, ali takođe ubistveno na sebe i tada ja uskačem. Obično kao slučajni prolaznik pokušam da odgovorim osobu od sigurne smrti. Ako reči ne pomognu ondah nesrećnik jednim treptajem saznaje sta ga čeka posle smrti. Preuveličano, naravno. Malo rogova, malo trozubaca, jedan treptaj neizdržive boli i ako imam sreće moj posao je gotov. Retki su oni koji posle toga i dalje žele da okuse čari samoubistva.
Sećam se jedne bake koja je živela baš u ulici iznad ove. Tipična baka, puno unučića, mrtav muž već par godina. Nije želela nikome da bude na teretu pa je odlučila da sav svoj teret okači o kanap. Tužno. Kad sam ušla u stan vec je se klatila o staklenom lusteru,a  poslednji zraci sunca su se oslikavali na njenom prestravljenom licu. Takva smrt je nedostojna bilo koga, zato i postojimo mi, ali na našu žalost nismo svaki put uspešni u svom poslu.
Dečačić od petnaestak godina koji je pokušao da skoči sa mosta pre par godina je jedan od srećnika. Želeo je porodicu, a dobio ništa. Dobio je i manje od ništa. Oca narkomana, majku prostitutku. Veoma srećan život za prosečnog tinejdžera kome su od malena učukivane u mozak misli da neće biti ništa bolji od svojih roditelja. Reka mu je delovala kao logično rešenje. Slučajan prolaznik ga je odgovorio od svega, uhvatio ga za smrznutu ručicu i povukao daleko od ambisa. Hvaljen neka je taj neznanik koji je u toj olujnoj noći izašao u šetnju!
Previše priča, previše različitih priča sa dva moguća završetka. Odavno sam prestala da pišem dnevnik. Ponekad sebi zapisem po koju priču, da me podesti kako je se moglo završiti.
A prokleta ljuljaška i dalje škripi, kao zgažena mačka! Mental nout for mi: Idući put sedni na klackalicu.
U svakom slučaju pauza je gotova, a onaj čika sa špricem na klupi do mene ne izgleda bas oduševljen životom. Ap vi gou...