Vreme

Објавила Puff , субота, 31. март 2012. 21:46


Ne dešava se svaki dan na ovom svetu da vreme stane. To nije nešto što se uopšteno i dešava na Zemlji, bilo kad, bilo gde. Ali, eto, dođe tren da vreme mora da se zaustavi barem na kratko i ondah, poput zakasnelog voza, pohita ka svom cilju.
Bilo je kasno veče u gradiću na obronku šume. Šuma, kao i svaka druga, slala je umirujuće zvuke pritom uspavljujući tih par stotina stanovnika koji su vladali ulicama. Huk se prenosio čak i preko druge strane reke, nošen vetrom sa obala. Odjednom čitav grad se umirio. Vreme je stalo na par minuta. Pokušaću najbolje što umem da opišem par scena zaustavljenih tim fenomenom.
Nikakav šum se nije čuo kilometrima u daljinu, čak i miševi, redovni gosti u ambarima, nisu grickali svoje porcije pšenice. Prašina, podignuta silinom zaprežnih vozila, je mirovala u vazduhu dajući magličast izgled ulicama. Voda koja je prosuta iz lavora vlasnika krčme je visila u prostoru poput mokre krpe na žici dok je iza nje vlasnik gostionice pravio mrke ekspresije od dima od cigarete koji mu je pre par momenata ulazio u oči. Nasuprot tom prizoru bledi mladić je prekinut u udvaranju pegavom devojčetu. Ono što on tad nije video je to da je ona preko njegovog ramena sa čežnjom gledala šegrta koji je metlom čistio ulaz od bakalnice. Upravo iznad tog momčića sa metlom, na naknadno izgrađenoj terasi, stajala je, poduprta laktovima, baba sa čvrsto ubrađenom maramom. Iako krhkog izgleda kao da je uspevala da čuje i vidi sve što se događalo. Par komšinica se upravo svađalo preko tarabe oko poklanih pilića i jednog nebitnog cukova. Vreme je stalo baš u trenutku kada je rumena gospoja vinula saksiju u vazduh sa namerom da pogodi svoju dragu komšinicu.Par pasa lutalica je ležalo ispred mesare željno iščekujući kosti koje niko tog dana nije hteo da pazari. Mušice su se skupile ono njihovih gnojavih rana zadobijenih nemarnim udarcima prolaznika. Izgledali su kao dronjavi džakovi puni slame. Na tremu ispred olinjale kuće sedeo je čiča krivog nosa, u prugastoj majici toliko star da i tada, kada je vreme stalo, je izgledalo da će njegove drhtave ruke svakog trena ispustiti lulu i razbiti momenat na komade.
I ondah prasak! Vreme je opet krenulo sa slivanjem.
Šuma je zahučala kao nikad do tada, miševi su nastavili sa gozbom, reka je tekla u istom smeru kao i do tada. Zaprežna kola su nastavila svoj put dok se prašina lagano slegala po drumu.
Pljusak vode je iznenadio mladi par, a momak je nastavio da čisti prag metlom. Skener baka sa terase se nasmejala okupanoj mladeži, a zatim povukla u svoje odaje da spremi čaj.
Saksija je aterirala tik pored glave nakostrešene komšinice koja se vešto sagnu i pobeže u svoj dom.
Onih par pasa ispred mesare beše rasterano novonastalom bukom tako da su ostali kratki za obed.
Deka nastavi ljuljanje na stolici drhtavim rukama prinoseći lulu ustima.
Svo vreme beše vraćeno u normalu.
Na kraju ulice, na hrapavom stolu u oskudno uređenoj sobi ležao je sat.  Njegove kazaljke su i dalje pokazivale dvadeset i dva časa i osamnaest minuta.


Posmrtni marš

Објавила Puff , четвртак, 29. март 2012. 02:24


Suva letnja prašina padala je po užarenom tlu, nanesena tapatom stopala. Trupa je marširala neravnomernim korakom ka svom cilju. U prvim redovima probijao se blistavi hrastov kovčeg koga su nosili četiri mladića u crnom, a ispred koga je išao dečačić sa drvenim krstom, pomalo podesćajući na golgotsku scenu. Drugi redovi su rezervisani za unezverenu rodbinu kojoj su čestice prljavštine, dignute sa druma, kupile suze sa lica. Poneki jecaj se probijao kroz taj usireni letnji dan, odavajući razlog skupljanja ove naizgled usporene povorke. Sahrana. Usred sve te tišine i obamrlosti skupina ljudi je odavala počast jednoj preminuloj osobi. Eh, kakva je čast biti u takvoj kutiji, a da čak i ne naslućuješ ko je sve došao da te isprati na onaj najduži put sa kog nema povratka.
Šuma je još davno odlučila da skloni to maleno groblje od pogleda i da mu da intimu potrebnu za ceremoniju kojoj je namenjeno. Vetar je napustio zemlju pa su se sunčevi zraci razlivali terajući vazduh da oteža i zavibrira. Spomenici, večiti staražari, su posmatrali, kao i svaki put, taj događaj i jedino oni su davali svemu tome potrebnu ozbiljnost. A povorka se i dalje micala korak po korak.
Par osoba u crnini je zaostajalo tek da uzme vazduh i da obriše sa sebe ustajali znoj. Poslednji u koloni, oni sa najmanje daha, su vukli nožurde trudeći se da svoje telo pretvore u mehaničke pokrete.
Najednom začu se muzika. Lagani treptaj neke daleke melodije se probijao kroz rastinje. Zvuk je posle par trenutaka postajao sve prisniji i veseliji. Masa se okrete u pravcu melodije. Ispred ogromne gvozdene kapije koja je odvajala mrtvi od živog sveta ležao je sladoledžijski kombi sa kog je dopirala muzika koja je dovlačila kupce kao lampa moljce.  Veliki natpis „Sveža limunada i domaći sladoledi“ je prosto skrnavio celu situaciji sa druge strane limba.
Već vidno nervozni unesrećeni su nastavili marš, da bi par trenutaka potom onaj isti dečačić sa čela kolone prišao prvom drvetu i prislonio krst na njega, a zatim otrčao do kombija i pazario čašu slatke, ledene limunade. Masa se nađe u čudu. Polete par psovki i dozivanja, a zatim jedno po jedno, kao hipnotisani krenuše ka kombiju. Momci spustiše kovčeg na meku travu i zavukoše ruke u džepove da prebroje sitniš. Nakon par momenata ucveljena skupina je ispijala slatki limunov nektar dok ih je na drugoj strani čekao teški kovčeg i krst.
Kako su i otišli, tako su se i vratili, doduše vidno osveženi i orni za ostatak puta do groba. Dečak podiže krst višlje, momci sa elanom poneše drveni sanduk, a ožalošćeni, udareni šećerom, jecaše kao nikad do tad. Iako im je koji put kroz glavu prošla misao da su negde pogrešili, svima je sahrana delovala dostojanstveno i tužno, kao što svaka sahrana i treba da bude. To je barem ispričano onima koji joj nisu prisustvovali.

Senka

Објавила Puff , четвртак, 15. март 2012. 03:09

U svakom društvu postoje čudaci. Mali, veliki, obrazovani, nezainteresovani, skoro uvek ih je lako pronaći. I mi smo imali jednog takvog. U stvari on nije bio čudan, nimalo, do jednog trenutka, a tada je sve krenulo naopako. Sećam se,  bio je nasmejan, prečesto grickao crne semenke i polagao nade u ovu državu. Takav je bio oduvek.
„Hej, mala, moram da popričam sa tobom.“ prišao mi je neku noć dok smo raspravljali o egzistenciji izumirućih vrsta, „Neke ozbiljne stvari se događaju. Moraš mi pomoći.“
Radoznalo sam ga gledala pokušavajući iz negovog izraza lica da pročitam šta se događa.
„Pa reci šta je bilo“, oprezno mu odgovorih.
„Uočio sam skoro neke nepravilnosti kod mene, ti najviše od svih veruješ u natprirodno, zato sam ti se i obratio.“
„Pa dobro, ja verujem, u teoriji. No nebitno, šta si uočio?“
„Senku.“
„Senku?“
„Da, senku.“
„Bravo Kolumbo, dobro si je i uočio, kao da te ne prati čitav život!“, nasmejala sam se prilično glasno.
„Ne, dosta smeha, ovo je ozbiljno. Znam da imam senku, pobogu! Ali sa mojom nešto nije sasvim u redu. Kao da ima svoj um.“
„Ček, je l' ovo neki test? Jeste da ja verujem u što šta, ali kako očekuješ ozbiljno da te shvatim?“
„Nebitno, ispao sam glup što sam uopšte i pominjao.“ okrenuo se i ušao u mrak.
Svaki sledeći dan se bio sve povučeniji i čak je pomalo izledao prestrašeno. Odvukla sam ga u stranu.
„Okej, šta se događa, objasni? Ne mogu da te gledam takvog.“
„Ma daj, kao da si mi prvi put verovala.“, oklevao je.
Klimnuh glavom, „Pucaj.“
„Okej, rekao sam ti, moja senka. Primetio sam nešto veoma čudno u vezi nje.“ počeo je da šapuće, „Postala je crnja, primetio sam da pravi pokrete koje ja nisam napravio. Znam da zvuči nemoguće, ali zato me je i uplašilo, veruj mi! Već tri noći ne spavam jer osećam kako ona bdi nadamnom.“
„Jesi ti sasvim siguran u to?“, razmišljala sam kako se on sigurno ne  bi našalio u vezi tako nečega.
„Da, sasvim, živa je.“
Htedoh da mu predložim nekog doktora, ali znam da bi se toliko uvredio da bi se sve završilo na ovom razgovoru.
„Dobro, sačekaj još koji dan da vidimo hoće li se dogoditi šta, pa da smišljamo šta nam je činiti.“
„Okej, ali plašim je se, previše.“ prošišta, „Znam da mi ne želi dobro.“
Tu noć sam ležala u krevetu i posmatrala svoju senku. Bila je sasvim pitoma i pokorna. Nijedan pokret koji je napravila nije bio neočekivan ili strašan, uvek predvidljiv i tih. Pomirila sam se sa činjenicom da mi je jedan od najboljih prijatelja polako ludeo, a nisam znala kako da mu pomognem. Setih se Petra Pana i negove senke. Možda ju je zamenio sa senkom mog prijatelja, pa bi tako možda priče i bile istinite. Eh, maštarije. Tu, u tom trenutku sam i odlučila sam da mu ne verujem. Naredni dan sam ga pozvala na telefon.
„Našla sam broj jednog doktora za tebe, mislim da ti može pomoći.“
„Našla si broj doktora? Misliš da doktor ima nekog udela u svemu ovome?“
„Potrebna ti je stručna pomoć, moraš to prihvatiti.“
„Bio mi je potreban prijatelj i malo vere. Pa ne mogu se sam boriti sa prokletom senkom! Znam da zvuči ludo ali noćas, noćas je pokušala da me povredi, imam i ogrebotine kao dokaz.„
Pogledala sam u svoju senku. „Izvini, ali to je nemoguće. Znaš i sam.  Ako budeš želeo broj doktora ti me pozovi, sada ne želim da učestvujem u rapirivanju tvoje bolesti. Izvini.“ spustila sam mu slušalicu.
To je bio poslednji put da smo se čuli. Sada, i posle deset godina ne znam šta mu se dogodilo. Neki kažu da se par dana motao oko crkve i da je zatim sasvim isčezao, drugi kažu da su ga videli pre par godina u ruševinama na uglu grada. A ja ne znam u šta da verujem. Sa njim izgleda sve deluje i moguće i nemoguće. Mozda ga je senka zgrabila, a opet, možda je naprosto pobegao od nje.

Čamac

Објавила Puff , четвртак, 08. март 2012. 02:37

Nasukani čamac se presijavao od sve te silne morske pene koja je sapirala poslednje tragove borbe. Neuredni vojnik sa puškom u ruci šetao je duž plaže, osmatrajući okolinu, zastajući samo da prebaci oružje sa jednog na drugo rame. Odsaj plavetnila mu je zaslepljivao nadu. Nije postojala mogućnost da naiđe na još nekog preživelog posle onakve bitke. Skide šlem i počeša se po glavi, a zatim nastavi rutu.
U uvali obale neko je zvao upomoć. Vojnik baci pušku u stranu i polete ka žalosnom vapaju. Usta koja su pravila zvuke zapomaganja bejahu usta pukovnika koji je branio svoju zemlju. Vojnik dotrča, a zatim sa dozom gađenja promrmlja ”Od svih ljudi koje sam mogao spasiti pripao mi je suprotni tabor.”
-Šta je, dečače, bitka je gotova, sad smo na istoj strani, onoj koja beži iz ove nedođije!
-Nikad nismo i nikad nećemo biti na istoj strani. Ti si ološ, kao i tvoj narod!
-Da, to mi kaže otimač tuđe zemlje. Možda jesam pukovnik okupirane države, ali sam i dalje pukovnik, a ti samo vodnik. Poštuj barem to.
-Psu bezlični, tvoja država širi smrt, za mene si samo pesak na ovoj beloj obali.
-Nećemo opet ratovati, dosta je rata za jedan vek. Tražim primirje, barem privremeno dok se ne nađemo među svojima. I pomoć oko povređene noge, ako za milost znaš!
Vodnik se zagleda u krv koja je liptila iz gangrenozne rane povređenog.
-U redu, pomoći ću ti. Previću ti nogu, a ondah ćemo zajedno smisliti plan za beg. Onog trenutka kad se nađemo na svojoj zemlji gledaću te samo kroz nišan.
-Dogovoreno momče.
Vojnik se dohvati svoje unifome i stade je cepati u nejednake trake, a zatim vešto previ pukovnikovu nogu. Par minuta nakon toga delili su jednu cigaretu i smišljali plan.
-Ja sam za to da probamo preko ovih planina.
-Nije pametna ideja. Ovo je ipak moja zemlja, znam je bolje od tebe, privremenog gosta. Kroz planine stižemo samo u smrt. A i sa ovakvom ranom ne bih dugo izdržao.
-Ondah, pukovniče, daj ti neki pametniji predlog. Ili je tvoj plan da skapamo ovde?
-Hm, najpametnije bi bilo da onaj čamac što čeka prevrnut na obali osposobimo i klisnemo se u plavetnilo vode.
-I da skapamo od gladi, tako zajedno u čamcu! Budalst si ti neki čovek.
-Nećemo skapati, i tvoja i moja strana sada traže preživele po moru, bićemo spašeni za tili čas!
Vojnik se zagleda u daljinu i klimnu potvrdno glavom. U narednih pola sata su prevrnuli čamac i tražili imrovizovana vesla po obali.
Petnaest minuta kasnije otisnuli su se u more mlatarajući rukama u pokušaju upravljanja tog čamčića.
-I šta sad?
-Sad čekamo.
-Kao da će nas neko naći, mrtvi smo ti i ja odavno.
-To je jedan od razloga zašto nikad nećete pokoriti moju zemlju- nemate vere ni u šta.
-Besmislice!
Talas, veličine povećeg drveta se približavo sa desna i u jednom trzaju prevrnuo čamac dok su pukovnik i vodnik polako tonuli ka dnu.
                Dečačić od desetak godina je upravo završavao sa kupanjem, ispusti vodu iz kade dok je izlazio ostavljajući iza sebe dva plastična vojnika da beznadežno leže na dnu.

Dnevnik

Објавила Puff , субота, 03. март 2012. 23:49


21. oktobar
          Pa, eto, ovu su prve rečenice u mom, takozvanom, dnevniku. Nisam pisala dnevnik skoro 15 godina, još od onda kada ga je mama našla ispod mog kreveta i pročitala moje maštarije o Draganu iz osmo-dva. Kad se samo setim! Što mi sad nisu ti dani. Elem, već par dana ne mogu da spavam, ne znam šta mi je. Za tri dana sam ukupno spavala četiri sata. Verujem da je to zbog stresa i napora koji nikako da prođe. Jebeno unapređenje, nikako da ga dobijem! A i Milan se ne javlja već 48 sati. Sigurno je opet zaglavio na Zlatiboru sa dragom mu mamom. Crkla dabogda, kad nam upravlja vezom.

24. oktobar
                I dalje ne spavam! Sedam sati! Samo sedam sati za šest dana. Mislila sam da odem do doktora. Nešto sigurno nije u redu. Čitala sam na internetu uzroke nesanice i sve se svodi na stres. Preporučuju manje nerviranja, tople čajeve, mleko pre spavanja, aroma terapije, masaže, jogu. Kako da se ne nerviram kad ne mogu da zaspim! Probala sam sa mlekom, mirisnim travkama, i kojekakvim preparatima. Ništa. Za jogu nemam pare. Ako se nastavi ovako otići ću kod doktora.

30. oktobar
                Bila sam kod doktora danas. Opšte prakse. Dao mi je uput za specijalistu. Psiholog neki, kaže da je veoma dobar, verovatno će mi dati neke lekiće za spavanje. Jadan moj život kad sa trideset i dve godine moram kod šrinka. Ostalo se za ovih par dana vratilo u normalu, i dalje čekam unapređenje, Milan je bio na Zlatiboru, došao je juče i doneo mi komplet lepinju. Uvek me oraspoloži ta njegova spontanost. Ko još nosi čak sa drugog kraja države lepinju umočenu u mast. Ludačina.

2. novembar
                Sutra idem kod psihologa na razgovor, nadam se da će mi pomoći, pošto postajem veoma razdražljiva, a u nekim trenucima depresivna. Vidim da me neke osobe izbegavaju. Ne krivim ih, i sama sebi ponekad ličim na medicinski fenomen. Ne znam šta više da radim sa svim tim slobodnim vremenom koje dobijam od nespavanja. Probala sam da trčim, da izmorim sebe, pročitala sam možda čak i previše knjiga za ovo kratko vreme, o filmovima neću ni pisati. Sad ću da idem da gledam mesec i razmišljam o smislu života. Možda ću samo da plačem.

3. novembar
                Šrinkić kaže da je sve uzrokovano stresom i da će čim se stres malo smanji proći i nesanica. Moram da pijem neke tablete pre spavanja, ne mogu im se setiti imena sada, i bensedine, barem jedan dnevno. Milan se opet ne javlja.

8. novembar
                Prvo sam probala sa jednom tabletom pre spavanja, zatim sa dve, pa tri i sad već pijem četiri i ništa! Ništa! Jebeni pakao! Ni petnaest minuta sna. Samo par sekundi halucinacija i to je sve. Propali slučaj. Sutra ću opet otići do doktora, da vidim šta sada da radim. Ovako sigurno ne ide, na pola puta sam da izgubim posao, prijatelji mi se sve ređe javljaju, a onaj kreten mi je poslao poruku da moramo da razgovaramo. Divno, prosto divno. Ne mogu više ni da razmišljam racionalno, a kamo li da pišem.

10. novembar
                Ni doktor ne zna šta je u pitanju. Jebem ti ovakvu državu kad ni osobe koje su navodno stručne u nekoj oblasti ne mogu da prepoznaju uzrok! Povećao mi je dozu tableta, savetovao strogi mir, ostajanje kući bez spoljnih loših uticaja. Ukoliko se za par dana ne poboljša stanje, tj ako ne budem i nakon pojačane doze mogla da zaspim, moraću da idem na MRI rezonancu. Još mi samo fali da imam tumor neki i odoh da skočim sa mosta. Uzela sam bolovanje, bar je to dobro, neću dobiti otkaz. Mislim da se Milanova i moja veza završila onog trenutka kad je moje nespavanje počelo. Žao mi je, mnogo mi nedostaje, ali donekle ga razumem, znam da sam postala kučka, ali takođe to nije moja krivica. Samo da se ova agonija već jednom završi!

17. novembar
                Ni pojačana doza lekova nije pomogla. Spavala sam sat vremena za više od sedam dana. Uglavnom ležim u krevetu i plačem razmišljajući o razlogu i ishodu svega ovoga. Prekosutra mi je zakazana magnetna rezonanca, soba 13 u deset časova. Biće sve u redu. Moram malo da ubeđujem sebe.

21. novembar
                Imam tumor.

23. novembar
                Ne znam.

26. novembar
                Sve mi je i dalje crno. Imam jebeni tumor mozga! Umreću. Kažu da je on posledica mog nespavanja, navodno priteže deo mozga koji je zadužen za umor ili san, šta li, pa nemam osećaj za vreme,  pa se adrenalin jače luči, nisam ih najbolje u svoj muci razumela. Uglavnom imam tumor mozga koji se polako širi i pritiska taj isti mozak. Ne znam šta ću.

1. decembar
                Nurolog, gospodin Jovanović, je danas održao predavanje o moždanim tumorima u Kliničkom centru. Saznala sam neke stvari. Moguće je lečiti tumor samo operacijom, seče se lobanja kod uha, pa se tumor čisti i svo okolno zaraženo tkivo. Imam meningeom, koliko znam kod mene je on maligan, iako je skoro uvek dobroćudan. Pa da, uvek najgore meni. Operacija mi je zakazana za 30. decembar. Nadam se najboljem, a ako sve bude u redu -  Nova godina, nov početak. Nema više stresa, jurenja za povišicom, unapređenjem, nerviranje oko muškaraca, ostariću okružena unučićima i srećna.

16. decembar
                Za sad je sve u redu. Išla sam na kontrole, rast se smanjio, nema naglih promena, i što je odlično nemam nikakvih bolesti koje bi mogle smetati operaciji, dijabetes ili tome slično. Došli su juče mama i tata kod mene, ostaće do operacije i mog oporavka. Drago mi je da su tu, a čak je i Milan dolazio, verujem da ćemo se pomiriti i provesti ludu Novu godinu. U bolnici. Heh. Osiguranje mi, hvala Bogu, pokriva veći deo lečenja, tako da je i to okej. Ma biće to u redu.

29. decembar
                Sad bih trebala uveliko da spavam, ali čak i da mi tumor dozvoljava to ne bih mogla. Previše sam uplašena. Šta ako nešto pođe po zlu? Šta ako se ne probudim? Šta ako ne uspeju sve da izvade? Ova noć je najgora u mom životu! Još samo devet časova i počinje operacija. Već noćima razmišljanje mi se deli na pola – kako ću pomeniti život ako sve prođe u najboljem redu, i šta ako se ne probudim. Ponekad strah preovlada, ponekad nada sedne na tron. Sad mi je sve izmešano, samo bih povraćala! Ovi bolnički kreveti su tako neudobni, i sva ova tišina koja vlada hodnicima uliva neku jezu. Heh, evo je mama. Donosi mi moju omiljenu knjigu da me smiri, hvala joj. To je to, ostaje samo da čekam jutro i odluku onog odozgo.