Paranoja

Објавила Puff , уторак, 26. фебруар 2013. 14:22


Sedimo tako Paranoja i ja u mojoj sobi. Ona na stolici na ljuljanje, a ja u kožnoj fotelji, i razmatramo nestanak komšijskog psa. S obzirom da je ker nestao pre par nedelja slučaj nam deluje interesantno. Predlažem da je verovatno pobegao od kuće i da su ga pregazila kola, ali Paranoja odmahuje glavom. Kaže da je tu umešana komšinica od preko puta i da je pas kod nje u podrumu, istranžiran, spreman za transport u lokalni restoran. Bledo je pogledam i kažem: „Paranojo, nisi ti baš normalna.“
Uzvrati mi istim pogledom i nastavi svoje izlaganje. Moj pas je sledeći, valjalo bi da ga zaštitim, u krajnjem slučaju ubijem komšinicu jer se policija svakako ne sme zvati.
Uzmem jastuk i gađam Paranoju. Ona se grubo nasmeje i okrene paljbu sa komšinice na mene. „Budalo naivna,  vidiš da svi rade protiv tebe. Smeju ti se iza leđa, rade ti o glavi. Verovatno će i tebe istanžirati i poslati u kineski restoran. Ne vole te roditelji, pokušavaju da te otruju hranom koju jedeš. Ne voli te ni on, sa tobom je zbog seksa, ne vole te prijatelji, tu su zbog para.“ Vrištim na Paranoju, kažem joj da pestane, da nije u redu što se okreće protiv mene! Bacam stvari na nju, uleće moja mama i razdvaja nas i šalje me u ćošak, dok Paranoja stoji na sred sobe i pobednički se smeška.
Pokušavam da smirim sebe, i čujem Paranoju kako šapuće: „Izvini, ponekad iznerviraš. Neću te više prozivati.“ Klimnem glavom i vratim se na fotelju. Otatak dana planiramo ubistvo komšinice.
Pre par dana smo isto tako Paranoja i ja klatile glavom uz ritmove muzike dok smo razmatrale plan. Opet smo se posvađale i završilo se tako što je mama opet uletela u sobu, i rekla da ne možemo više da se družimo! Besnele smo čitava tri sata, a zatim se setile da nismo izvršile plan.
I opet sedimo Paranoja i ja, ona u stolici na ljuljanje, ja u kožnoj fotelji i razmatramo šta sad. Ona kaže da nismo nikako trebale ostaviti komšinicino telo u podrumu, a ja da jesmo. Obrazlaže mi da je to nepouzdano jer komšinica svakako nije dejstvovala sama, i da ako nađu njeno telo lako će povezati sa ubicom. I da mi kineski restoran ne gine. Vičem na Paranoju kako je glupa i da je to davno trebala reći, a ne sada kada je kasno. Ona ustaje i uzima nož i juriša na mene. Moja mama opet uleće i pokušava da ispravi haos. Zabranjuje je mi doživotno da se družim sa Paranojom i, pošto zna njenu lukavost, odvodi me iz kuće.
Sada sam super. Pijem ujutru roze, a uveče plavu tabletu. Nemam halucinacije i nemam Paranoju. Sedim i čitam knjige, popravljam sebe. Čak sam se malo i ugojila. Ma sve je odlično.
Samo me ponekad brine onaj kombi „Lijeva kineska hrana“ što svaki dan čeka ispod mog prozora.

Kavez

Објавила Puff , четвртак, 07. фебруар 2013. 19:46


„Zar ti ne bude nekad dosadno u tom kavezu?! Tako zgrčen da bežiš od svega?“
Čuknula je prstom par puta po metalnoj šipci, ali ništa se nije dogodilo. Beli miš je i dalje bio skupljen u ćošku, grickajući semenke i povremeno skupljajući piljevinu oko sebe, da bi se njome ogrnuo.
„Stvarno si patetičan, ne mrdaš odatle, ne upoznaješ nikog, a i one što si znao više ne znaš. Pobegao si i od njih. Ponekad se zapitam zašto uopste živiš.“
Prodrma mu lagano kavez, ali pošto mišić i dalje nije obraćao pažnju, okrenu se i skoči na krevet. Malo se provrte, zatim zauze savršenu pozu blenući u plafon.
„Misliš da je takav život u redu? Da se skupiš i pobegneš na svaku naznaku bola ili ljubavi? Ipak kapiram da ti ne razmišljaš o tako nečemu. Valjda ako ne iskačeš iz zone udobnosti ne možeš ni da se povrediš. Samim tim nije ni potrebno da razmišljaš o tako nečemu. Boli te uvo, lepo ti.“
Pogleda ga još jednom i nastavi da istražuje belu površinu iznad nje.
„Ma da, baš te briga. Tu u kavezu imaš sve, ne treba ti niko!“
Podiže ruku iznad sebe i shvati da joj se šake tresu kao nikad pre. Naglo se uspravi i pokuša smireno disati, ali srce poče nenormalno da lupa, pomerajući čitavu sobu. Ustade i teturavim korakom priđe koferu koji je stajao u uglu sobe i stade ubacivati stvari u njega.
Podiže se i oseti da je neko posmatra. Beli miš je stajao na uglu kaveza i usmeravao čitavu pažnju na njene pokrete. Otvori kavez, uze ga i ubaci u džep od karirane košulje.
Lagano je koračala kroz dom, sa cigarom u jednoj ruci, koferom u drugoj, i glodarem koji je spavao udžepu.
Prvi jutarnji prevoz je cvileo kroz maglu, zastajući samo da pokupi po koju zalutalu dušu. Izašla je na stanici i par ulica dalje našla se na ulazu od kuće sa ogradom od kovanog gvožđa. Pokucala na bela vrata i ugasila cigaretu na pragu. Par trenutaka kasije vrata je otvorio bledi momak sa olovkom za uvetom. Odmerio je i nasmešio se.
Dodala mu je kofer. „Je l' mogu?“
„Naravno“, sklonio se u stranu da bi je propustio da prođe pored njega. Još jednom se nasmejao sebi u bradu, a zatim ušao unutra, zatvorio vrata. Tog jutra grč je ipak prošao.

Pesma

Објавила Puff 18:34


Šta da te budi kad nemaš nikog kraj sebe rukom da prodrma san.
I lupa šamare beskrajnom jadu što ne da ti novi da započneš dan.
Zašto te dodiri krvnički plaše?
Zašto sam ti bežiš oduvek?
Operi lice i umij ruke,
razbudi se i odgnaj mamurluk.
Ti nisi hteo takav da vladaš.
I kad već vladaš bar vladaj sobom.
Ne daj da drugi neko zbog tebe strada,
Učini nešto, zdrobi ih nogom!
Možda se vrate kad shvate da si zapravo samo čovek bez duha,
I da ga juriš i bez njega si dugo,
I da ti srce još ponekad lupa.
I da samo želiš da se pomiriš sa Bogom.

Susret

Објавила Puff , недеља, 03. фебруар 2013. 05:57


Rovario sam po zemlji tražeći ostatke hrane, potajno se nadajući da je neko ispustio koricu hleba dok je bežao u spas. Hrane nažalost nije bilo. Presao sam prstima po prašini. Kiša toliko dugo nije pala da je zemlja odbijala da ostavi čak i najmanji trag po mojim jagodicama. Dok sam zamišljeno gledao u zemlji prišao je Radži noseći u ustima tri kestena koja je izbunario negde po šumi. Nasmejah se i potapšah ga po glavi. Kasnije smo ispekli kestenove na vatri, proždravši ih za manje od trena, ja dva, a on jedan. Zaključio sam da je meni hrana potrebnija.
Ranim jutrom smo se uputili ka istoku. Kažu da je zapadno od Belih planina veliki logor u koje su primali na kratko prolaznike, davajući im hranu i vodu. Nisam verovao u te priče, ljudi su imali običaj da pošalju u suprotnom smeru od pravog samo u nadi da će zadržati više hrane za sebe. Par časova kasnije stigli smo na obronak šume. Prostirala se miljama tako da je delovalo da ako zađemo u nju više nikad nećemo izaći. Ipak smo zakoračili, sigurni da mora postojati izlaz.
Prvih par kilometara udarao sam u grane, lomeći pred sobom i praveći nepoželjnu buku. Radži se provlaćio iza mene, vidno tiši i smireniji. Nakon nekog vremena oči su se privikle na mrak, pa sam uspevao nekako da obilazim sve te bolne zamke koje su okupirale prostror.
Koračali smo punih četiri sata, a svetlosti nije bilo ni za lek. Radži se već umorno vukao po zemlji, zastajući povremeno da oliže svoje krvave šape. Sagao sam se i podigao ga u ruke. Valjda sam mislio da ćemo brže ići ako ne stajem svakih par koraka da bi me on sustigao.
Negde oko 7 sata putovanja ugledah kilometar dalje slabašnu svetlost koja se probijala kroz grane. Srce mi ubrzano zakuca od pomisli na toplo sunce. Umirili smo se na par trenutaka, pokušavajući da shvatimo odakle svetlost dopire, kada se iza nas prolomi buka praćena jakim udarcem u glavu.
Osvestio sam se od krvi koja se slivala niz moje lice. Ispred mene je stajala crna senka, lagano se njišući usled disanja. U prvi mah nije primetila da sam se probudio, ali ondah se okrenula i pretvorila u mršavog čoveka sa iskeženim zubima. Dalje, kod vatre, ležao je Radži, dok ga je osoba koja se nadvila nad njega nestrpljivo sekla u komade.
Plakao sam, vikao, molio ih da prestanu, jednostavno nisu obraćali pažnju na mene. Kada je miris pečenog mesa stigao do mojih nozdrva ispovraćao sam drob, povremeno jecajući. Znao sam šta me čeka.
Nisam mogao da ih krivim. Na njihovom mestu i ja bih učinio isto. Ali nisam. Nikad, ni za hiljadu godina ne bih mogao uraditi to što su oni mom psu.
Kanap sa vezanih ruku je polako popuštao. Pokušavao sam da se saberem i da razmislim šta je najbolje za mene. Ako ne pokušam da pobegnem šanse da završim kao Radži su velike, a opet ako ne uspem u pokušaju nož pod grlo mi ne gine.
Onog trenutka kada su siluete navalile na hranu povukao sam ruku iz stiska kanapa i dao se u beg. Kao što sam i očekivao strvine nisu krenule za mnom, plašeći se da im to malo hrane ne nestane ako ga ostave nasamo.
Trčao sam dugo, dugo, zastajući samo da uzmem dah. Krv je i dalje kapala iz pukotine na glavi dok su se delići iverice zabijali pod kožu. Ni sam nisam bio svestan koliko sam hodao dok se nisam onesvestio negde na kraju šume. Otvorio sam oči i prvo što sam ugledao bile su pseći tragovi u prašini. Vratio sam se na isto mesto odakle smo krenuli. Plakao sam kratko, tešeći se znanjem da nije bilo njega verovatno bih ja završio kao hrana tim istim zverima.
I onda sve iz početka. Put, preživljavanje i ja. Samo sa jednim prijateljem manje.