Putovanje u središte straha

Објавила Puff , среда, 31. децембар 2014. 01:56

Čekao sam aplauz. U hodniku nije bilo nikog sem senki koje su se vijale po zidu. Provirio sam nosem malo dalje, a vazduh je ostao nepromenjen. Koraknuh napred. Sive pamučne čarape prionuše na drveni pod kao da su kalupom pravljene za njega. To mi dade hrabrost da nastavim dalje. Na uglu, gde se zid spuštao na dole, prateći drvene stepenice, zastadoh. Hodnik je bio mračan, ali kroz uglove prozora naspram mene se videla naznaka svitanja. Spustio sam nogu na stepenik i vrhom prsta druge noge napipao sledeći. Ovo je bilo moje najduže putovanje u proteklih par godina. Osetih se pobedonosno pa nesmotreno pojurih. Na ulazu, dole, na dnu stepenica čekala su vrata. Masivna drvena vrata sa kvakom od kovanog gvožđa krila su spoljni svet! Hej, tu je bilo napolje, a meni je trebalo samo pola časa da se spustim niz stepenište. Još malo pa sam među stvarnim svetom. Pogledah čarape, pod kojima su se zadovoljno migolji zdepasti prsti. Dotaknuh vrata, bila su hladna, hrapava, baš onakva kakva ulazna vrata trebaju biti. Spolja su se već čule ševe, kolica koja su kotrljala niz kaldrmu, dim iz odžaka i miris hleba.
Zamislio sam sve! Onako, guram vrata i iskačem na trotoar i ponosno dozvoljavam suncu da me obasja. Prolaznici zastaju, dive se. Aplauz se polako diže sa prozora okolnih kuća, pa se spušta do gradskog trga, voda sa fontane ga prenosi i konačno, celi grad uzvikuje čestitke i reči divljenja i hvale. Kakav dan! Kakav hrabri čovek! Naposletku prilaze i podižu me na ramena dok se deca motaju oko njihovih nogu.
Misao me uzbudi, srce poče jače da kuca na zvuk zamišljenih fanfara, a šaka da se trese na sva ta rukovanja koja je očekuju. Pipnuh vrata, povukoh kvaku i obli me svežina jutra. Pomolih glavu, ruku, dok se telo stidljivo provlačilo kroz minijaturni otvor između vrata i štoka. Prsti osetiše hladan beton, čak i kroz debele čarape, a kožu podiđe jeza izazvana hladnoćom. Stajao sam na trotoaru i tresao se. Iza sebe čuh prasak, pa se voda razli meni po pantalonama. Ženetina je stajala na dovratku susedne kuće i držala metlu. "Šta si se stis'o k'o jevrejska mlada! Polaz' dok te nisam ovom metlom nalupala!" Koraknuh zbunjeno unazad, ali mi se noga zakačila za ivicu trotoara pa padoh unatraške na put. Utom se niz kaldrmu spustiše kočije sa dva crna konja, pa me i oni, pored strašne žene, okupaše. "Bizgove jedan, teraj se sa ulice", doviknu kočijaš, "Poplaši mi konje", dodade, više za sebe. Uplašen se izdigoh i pođoh preko ulice, ne znajući šta drugo da učinim. Tu na par koraka od mene dva psa izdignuše glave. Valjda su ugledali stranca koji im je nenamerno prešao granicu. Prvi zalaja, a drugi ga isprati. Nisam stigao da vidim da li su iskezili zube, a već su me jurili, a ja bežao, bosonog, kako sam kasnije zaključio. Čarape se gube na najčudnijim mestima. Skoro da sam osetio njihov dah na nozi kad ispred mene iskočiše drvena vrata. Urliknuh, više od sreće no od straha, pa se prolomih kroz njih i poleteh uz stepenište u sigurnost doma.

A te fanfare... Pa, one će ipak sačekati drugog pobednika.

Mimoiđ

Објавила Puff , четвртак, 25. децембар 2014. 00:04

Mimoišli smo se negde u priči
Ti nekako s kraja, a ja sa početka,
Pa se u sredini čekali,
Ne znajući da smo u dva različita reda.

I u čekanju je i prošao dan,
Pa zakasneli, trčali smo svako
Na početak i na kraj
I opet se mimoišli kradom.

Mogao je ceo svet da projuri
I zaluta u naramke i gomile reči
Što ispredasmo nevešto u sebi
A htedosmo se samo slučajno sresti

Evo, i ovde ćemo se mimoići,
Jer ti ćeš otići na kraj. U tišini.
I ostaviti prve reči za neki drugi dan.
A ja, na početku čekati u tmini.

Pogrešnom uvek dođe pogrešan plan.

Ponoć

Објавила Puff , четвртак, 13. новембар 2014. 19:35

Čujem te često,
Ideš niz moju ulicu
I na drvenu uzicu nižeš reči.

Slogove vežeš i šljapkaš niz vetar,
I uz sav taj metež
Ja ne mogu da spavam.
Pa te gledam.

I srećno trepćem,
Pospanim prstima pokušavam da priđem,
Ali san me sreće
Onda ostane samo zvuk
Dok hodaš i vučeš tromo sve te reči.

Tako svaka noć prođe sporo,
Lenjo oteže kapke,
Pa ni vetar ne žuri da stane
Gledajući tebe kako klapćeš.

Tu se negde pesma i svodi
Na vetrovitoj noći,
Oko dvanaest sati,
Dok čekam da prođeš.
Iako ti nikad nećeš proći.

Пас

Објавила Puff , четвртак, 23. октобар 2014. 21:42

Пре пар година добили смо тог псића као поклон усељења. Жени је, наравно, прирастао за срце па га је водала свуда, а након пар месеци умиљати штенац је израстао у правог кера, мрког погледа и увијеног црног репа. Како су дани пролазили пас је растао све више, мењајући ћуд, неприметно и подомукло. Након мало више од годину дана, колико је био код нас, почео је да режи и лаје на пролазнике, поштара, па чак и на децу. Онда се десило оно од чега сам стрепео. Док га је моја жена шетала окренуо се и угризао је за чланак десне ноге. Дочекала ме је сва уплакана док је пас тихо спавао у ћошку, а ја, изнервиран, скочио сам на њега и добро га ишутирао, а затим му идућег дана направио бокс и купио корпу за лајаву њушку. Ускоро је научио да сам ја нови газда, а не моја жена, и полако се повиновао новој власти уз повремено промукло завијање.
Ускоро је дошла несташица. Прво се приметило управо на керу. Ребра су му се видела испод излизане, сада већ сивкасте длаке, а ход му је био испресецан дрхтајима. Пар месеци након тога и ми смо је осетили на својој кожи, али ништа нисмо могли да учинимо против тога. Посла све мање, а трошкова све више. Црног, као се пас звао, су одавно јели црви. И тачно годину дана од његове смрти избили су немири у граду. Запаљена је полицијска станица, а покрадено пола продавница, као и пар аутомобила, међу којима се нашао и мој. Седео сам кући и псовао. Псовао себе, псовао стару власт, псовао нову, која је искористила немире да се домогне трона, посовао жену, псовао мртво псето. Гађао сам телевизор даљинским управљачем извикао се на комшију који је дошао да ме замоли да се стишам јер му дете спава. Погледао ме је мрко, па сам му лупио шамарчину и врата пред носем.
Наредно јутро сам устао раније, доручковао, прочитао новине, обукао се и кренуо на посао. Пешака. Изашао сам у ходник зграде и дошао до сандучета за пошту. Унутра ме је чекала сасвим нова корпица за лајаву псећу њушку. Натакарио сам је преко носа и уста и подвијеног репа отишао на посао.

O gluposti

Објавила Puff , уторак, 30. септембар 2014. 23:49

Glup si čovek. Izvini.
Nisi za bolje. Znaš i sam.
Kad ti kažu zini- ti zineš.
Ako ti kažu dan je-dan!

I to je okej. To je super.
Gulio si redom, tako ti rekli.
Učio, učio, grejao klupe.
Sasvim u redu. Tako su i tvoji pre tebe tekli.

I sad si tu. Na vrhu.
Izgurao svoje. Snagama mase.
Smislili ti stav i svrhu.
Ostaje samo da te se plaše.

A ti ne znaš gde bi krenuo.
Nema pravca da ti legne.
U mozak si samo naredbe zadenuo.
A nema ko da te za grlo stegne.

Pa landaraš levo i desno.
Kao pas bez kanapa.
Nisu te učili da sam sečeš meso.
A sam si. Sam! Pala je klapna.

Onda je masa podigla glavu.
Videla tebe na papirnom tronu.
Pomeš'o si momče san i javu.
Zakoračio u pogrešnu zonu.

I kao što rekoh-glup si. Izvini.
Visi ti glava sad o kanapu.
Nisi zin'o kad su rekli zini.
Upao si glupane u sopstvenu zamku.

Sanjati dan

Објавила Puff , петак, 26. септембар 2014. 13:02

Usnila sam jedan san,
Kao ja vučem neku krpu,
I na krpi leži pospan dan
I kroz taj dan ja tad vidim svrhu

Usnila sam i mnogo više
I proleće i sneg, a i kišobrane
Da se valjda sakriju od kiše
Ti dani što sad svrhu brane

I sve u tom snu beše polako
Od neba sto se valjalo po zidu
Pa sve do oblaka sto ređahu se lako
Jer dan sa svrhom svi imaše u vidu

I nosijah džak prepun dana
Sto svrhu kroz sebe utkanu imade
I u džaku tom sakrila se nada
Pa se celo polje orilo od nade

Oh, kakav je to san bio!
Poseban san, sa svrhom od dana
I ta nada, nikad bolje nade,
Sabijeni u deliću moga sana.

A onda se san sam rasanio
Pa se probudih u čudu i  muci.
Ni krpe, ni svrhe, ni dana
Samo nada ostala u ruci.

Kafa

Објавила Puff , понедељак, 22. септембар 2014. 23:00

Sedeli smo jedno preko puta drugo u tom užasnom i bučnom mestu, pili kafu. Zapravo pili kafu. I dok sam se trudila da delujem opušteno, on je gledao u moje noge. Onako sa ciganskom slašću je prelazio očima gore dole, a zatim se zaustavio na kolenima, dok mu je cigara nezainteresovano visila na vrhovima prstiju.
-Koliko ima? Godinu? Dve?
-Četiri ustvari.
-Zaista? Jebote, pa da.
Nastavio je da zvera.
-I šta sad?
-Sad? Pa ništa, popijemo kafu u ovom kafiću. I idemo kući.
-Zaista?
-To si već rekao. Da.
-Okej. Znaš da sam oženjen?
-Znam. Videla sam na fejsu.
-Sjajno. Volim je, znaš.
-Znam.
Nisam znala. Popila sam dug gutljaj vodurine sa nekim semenjem koje je plutalo po površini.
-Možemo i da odemo mojoj kući?
-Ne možemo. Ali hvala na pozivu.
-U pravu si, ne možemo. Ne znam šta mi je. Volim tvoje noge.
-Znam.
Ustali smo i krenuli ka izlazu.
-Tu mi je auto. Hoćeš da te povezem?
-Ne moraš.
-Okej, ionako moram da je pokupim sa posla.
Krenuo je ka bulevaru, pa se okrenuo.
-Jebi se, znaš! Mogla je biti dobra priča.
Pokazala sam mu srednji prst. Nije.

Problematika jednog Sunca

Објавила Puff , недеља, 10. август 2014. 02:32

Nismo bili sami na planeti,
Nije bilo zaista to,
Bili smo samo malo usamljeni,
A niko se ovde ne raduje zbog tog.

Pa u ruglu smo ugledali lepo,
I time farbali dan i noć,
A kad pogrešnom bojom začiniš krš,
Ti znaš da tom kršu daješ moć.

I tako kotrljaš, okrećeš klapnu,
Što da se pitaš ko je ko,
Kad slovima svojim ti pišeš bajku,
Iako ta bajka sad smrdi na dno.

A mi smo samo hteli, onako,
Da na planeti ne budemo sami,
I kada Sunce zažmiri polako,
Da ne bude Sunce što sija u tami.

Da se i ono pretvori u više,
Jer jedno sunce, nije li malo?
Ako već usamljeni stojimo u tami,
Barem dva takva da nas greju stalno.

Da osetimo i mi sijanje na sebi,
Jer džep ne greje otvrdnele prste,
I kad međusobni zagrljaji otopili nas ne bi,
Da svako svoje Sunce ponese i uzme.

(Odlomak..)

Објавила Puff , недеља, 03. август 2014. 18:53

...
Sedeli su na kamenom stepeništu nadomak škole i posmatrali prašnjavi put koji se protezao ispred njihovih stopala.
- Šta da radim?, upita mališa, tmurno čačkajući rupu koja se širila na vrhu patike.
- Ne mogu da ti kažem šta da radiš. Mogu samo da te posavetujem.
Dečak ga začuđeno pogleda - Zar to nije isto?
- Pa, savet je nešto poput ogledala tvoje saveti. Dobar ili loš. Znaš, kad ti neko da savet ti u sebi, tamo duboko, već vidiš šta želiš da učiniš. On će ti samo pokazati odraz onoga što misliš da je ispravno. Razumeš?
Klimnuo je glavom, ali nije razumeo.
Otac uzdahnu. - Samo idi i izvini se mami.
Dečačić ozareno skoči i otrča duž puta, za sobom ostavljajući oblačke prašine. Otac se nakašlja terajući suvu zemlju dalje od sebe dok se smeh širio pustim školskom dvorištem.

Kreten

Објавила Puff 18:39

Ako želiš da budeš kreten
Sa kretenskim telom i kretenskim licem,
Onda lepo budi kreten,
Postani kreten čitavim bićem

Slomi im bre volju i moral,
Ko su oni da ti sude,
Ti si kreten i tu je kraj
Nema razloga da ubeđuješ druge

Da nisi kreten i da te boli
To što oni pričaju o tebi
Ti si rešio da budeš takav,
Pokloni se i hvala, izvoli

I sad si kreten
Bravo na tome,
Klanjam ti se, o presveti krele,
A kad opet postaneš čovek
Reci da nikad nisi ni voleo kretene

Poriči i tuži, a i viči
Na sve što hoće da te ubede u drugo
Amnezja tih bledih ljudi,
Biti kreten znaš da je glupo.

(Kao)

Ja radim sa Bogom

Објавила Puff , четвртак, 31. јул 2014. 13:47

Ja radim sa Bogom. On je moj vođa i ja sam mu odan. Njegova ruka pravde na Zemlji koja drži mač i bez pogovora izvršava naređenja sam ja. Sprovodim u delo svaku zapovest koju mi spusti u moj grešni dlan. Zalutale ovce i njihova nedela moraju pogledti svog Tvorca u oči i moliti za oprost, a ja sam onaj koji ih šalje pred vrata suda.
Volim da ih gledam u oči dok umiru, da posmatram kako im nada ističe iz očiju i upijam njihov strah. Onda znam da ih je moja ruka sprovela tamo gde će njihovi gresi biti okajani.
Poslednjeg sam našao kako spava u soi i prerezao mu grkljan dok je očajnički stezao svoju bunovnu ženu. Ona nije bila na mom spisku pa sam je ostavio da vrišti ruku krvavih dok joj se spavaćica natapala crvenom bojom.
Spisak u glavi biva sve duži. Njihova pogana stopala ne zaslužuju da koračaju Zemljom koju je On stvorio. Naš Tvorac. I moj vođa.
Mali crni čovek stajao je na uglu ulice dok mu se u ruci dimila cigareta. Prljavi grešnik. Na spisku je pisalo da je svoju ženu obljubio dok još nisu stupili u svetost braka, a još je i malu kćerku posmatrao na pogrešan način. U ruci mi je sevnula oštrica. Vukao sam noge ka njemu. Prišao sam mu na manje od metra, a zatim se pijani čovečuljak okrenuo. Pogledao me je mrtvo i spazio nož koji je bacao odsjaj uličnih svetiljki. Krenuo je nešto da zausti ali mu je moja ruka ućutala prljava usta. Krv je lila na sve strane, osetih vrtoglvicu i tada shvatih da je krv zapravo moja. Govnar je odapeo svoj skakavac pre mene i zaboo ga u moj stomak. Stadoh teturati i prevrnuh se unazad. Svetiljka iznad glave poče da se vrti i muti. Hedoh da viknem, da mu naredim da stane, ali iz usta je izlazilo samo krkljanje ispresecano mlazom krvi. U poslednjem ropcu promrmljah: Ja radim sa Bogom, ja radim sa Bogom!". Ili je on radio protiv mene?

Borba drevnih ratnika može da počne (a.k.a. Metmen)

Објавила Puff , уторак, 17. јун 2014. 21:11

Sedeli smo na sredini sobe, više umorni nego nadrogirani, i gledali u luster. Luster kao luster visio je sa sredine plafona, čudno išaran astečkim simbolima, ali bio nam je posebno zanimljiv. Nas dvoje, prijatelji oduvek, više nismo ni morali da govorimo. Možda pogrešan trenutak, jer smo oboje želeli da sedimo sa nekim drugim u datom trenutku, ali ni ovako nije bilo loše, jebem li ga, uvek smo znali da napravimo solidni humor u ukletom stanu. Pogledah u zid dok su se boje slivale, a zatim ponovo u luster. Opasno se ljuljao levo desno i tad čusmo krckanje. "R, čuješ?". R potvrdno klimnu glavom dok mu je luster padao u krilo. Delovi keramike leteli su svuda, a nas dvoje, nemoćni da ustanemo, smo samo bledo gledali. "Dobar napad, stanu, ali prozreli smo te!", viknuh sa podignutim kažiprstom, "Sad si naš!". R leže na tepih šmkljajući. "Mislim da si napravila opaku promaju", pokaza na otvoren prozor, a vrata iza njega se zalupiše u znaku protesta. "Gospode, idemo odavde". Premestili smo se u kuhinju gde mirisalo na krompiriće i nanu. "Brate, ti zaista misliš da je Nabokov bolji od Bukovoskog?", upita R. "R, mislim da je to pogrešna priča", rekoh, "To se desilo drugi dan", progovarale su pečurke iz mene. Ustao je, besno. "Odoh da se javim S i idem. Ti si luda ženka", i pođe do sobe moje cimerke. Klik kvakom i širom otvori vrata. Od straha ustah i koraknuh unazad. S je levitirala iznad kreveta, još uvek spavajući, dok joj je kosa mrtvo visila na par santimetara od jastuka. Najednom stade se okretati, sporo, pa sve brže, dižući sa sobom okolne predmete. Jastuci, ćebe, odeća, sve je oscilovalo i sa sobom povlačilo neverovatan vetar. Vata se zalupiše R-u ispred nosa uz tresak koji odlomi parče plafona. On se okrete i pogleda me, "Jebote", procedi, "Zaboravio sam da kucam".
Pokupili smo stvari i krenuli u park.
Par minuta kasnije jeli smo vreli burek i pili sok od zove. Telefon mi zasija i ime stade trepereti - Dolazni poziv S. "Jebeš ga, rano je za ovakve borbe drevnih ratnika." Ugasih fon i nastavismo da doručkujemo. Dug nam dan predstoji, a plus imam i duhove u stanu.


Srebrni puž

Објавила Puff , недеља, 25. мај 2014. 19:08

Vraćajući se sa planete Jedan svratio sam do kafane na obroncima Marsa. Tipična zarđala kafana u prikolici, sa bljutavim milkšejkovima i bajatim tubama mesa. Ništa bolja od bilo koje druge koju ćete naći u okrugu Blink.

Zaseo sam u ćošak dok je konobarica dopuzala do mene i spustila pikslu na sto: "Nema pljuvanja po podu", procedi ona.

Šmrknuh pljuvačku i progutah dok sam motao guku duvana. Dim se proširi po čitavoj prikolici, terajući par crva da se smežuraju i posive na tren. Mrki pogledi i iskeženi redovi zuba upozoravali su da ne duvam u njih.
Škljocnuh upaljačem i srknuh vrelu kafu koju je donela gmizulja sa debelo namazanim crvenim karminom, koji je štrčao svuda samo ne po mlitavim usnama. Novine koje su stajale naspram mene pokazivale su datum od juče. Stadoh listati.

Traži se: Ubio tri Irakijana i opljačkao osam rančeva repatica.

Jaka stvar. Kao da su Irakijanci neka bića. Sišu kljunovima po zemlji i jedu prostalih jedan posto zeleniša na planeti. Prokletstvo.

Nagrada: Šaka plastinjaka. 

Puna kapa.

Ustadoh i priđoh žućkastom crvu koji je ždrao prekaljeni sendvič sa larvama. Ne znam čak ni kako se to naziva. Jebeni retardi. Okrenuo je svoja okruglasta usta sa barem trideset redova zuba oštrih kao skalper ka meni. Šušnu nešto pa se preturi usled noža koji mu je štrčao tik ispod donje usne. Džaba ti čulo njuha kad ne vidiš nož po bradom.

Vriska i šištanje se proteglo duž obronka, a Sunce je čekalo zalazak. 

Uleteh u čuknuti kadilak i krenuh dalje. Sad će cena biti dve šake plastinjaka. Zastadoh tek par sati kasnije i pogledah u gepek. Moj brat blizanac je prestrašeno spavao ne znajući presudu. Naspram mog auta parkiran je huver lebdeći i čekajući isporuku ozloglašenog Srebrnog puža. 

Pogledah se u retrovizor, ovako osakaćenog niko me ne bi prepoznao. Držao sam u ruci dve šake plastinjaka dok je moj brat vrištao u huveru. Šta sve čovek danas neće raditi zbog malo para. Srebrni puž i dalje jaše!


Ne pišem

Објавила Puff , субота, 24. мај 2014. 21:07

Ne pišem više,
jer kad pišem sve svoje probleme stavim na list
ucrtam grafike i grafikone
linije duge i tanke života
i on na kraju ne ostane čist
jer ni moj život nije čist

A kad pišem
sve ispliva na površinu
medved sa kandžama grabi kroz proreze tame
kad padne klapna i kad se priče otvore
sve što skrivam izađe na čistinu
i okuje me i slomi na silu.

Čak i kad se suzdržim
I ne pomenem ovo ili ono
tanke niti izvezu koz tkanje
obrise reči da se zna
na koga mislim i kome se klanjam.

I onda ne pišem.
Ne pišem uvek, samo nekad
retko
kad zapravo ni nemam šta reći
jer tada znam da je reza na vratima jaka
i da ništa ne probija kroz ove prazne reči

Čekić

Објавила Puff , среда, 07. мај 2014. 14:27

Ustala sam tog jutra i razbila mu lobanju. Ležao je smireno na krevetu, sanjajući ko zna šta o ko zna kome, prišla sam sa leve strane i čekićem obloženim crnom gumom zamahnula najjače što mogu. Na tren pomislih da će ustati držeći se za glavu i pogledati me čudno, ali ostao je da leži u istom položaju dok je krv podlivala na lobanji. Nisam ni slutila da mogu tako jako da zamahnem.
Ćelava glavurda sa hematomom veličine Rusije vrirela je iz zamrzivača. Nije mogao da stane ceo u zamrzivač pa sam sedela naspram njega i posmatrala komičnu scenu. Glava i ruka su izvirale iznad ivice, kao da osmatraju situaciju. Uzeh kohinjski nož, onaj reckasti za hleb, i prionuh na posao. Par minuta kasnije pločice u kuhinji su imale crvenkastu boju.
Dve kese za đubre, pune do vrha, curkale su po hodniku praveći užasnu horor scenu. Sad već znam da nije trebalo tako, ali džaba. Čekam da padne mrak, pa ću odvući kese u kontejner i otići kod babe i dede u selo da odmorim glavu. Mrak samo što nije pao, pa počeh pripremati gumene rukavice i čizme u tonu. Krv se slivala niz čitave stepenice,  pa sam proklizavala skroz do izlaza.
Dovlačim jednu kesu i ostavljam je pored kontejnera, jer je debeli pretežak da bih ga podigla, a onda odlazim po drugu. Vučem, dok se kesa cepa ostavlja deliće mesa iza sebe. I taman da završim sve i pobednički protrljam ruke shvatim da na deset koraka od mene stoji lik sa orlovskim nosem, pored medveda sa čekićem umesto šake. Crvenooki medved je držao smešnog baticu u roze helankama, naopačke, dok mu se ovaj drugi unosio u facu. Na tren se pogledasmo. Zatim su i oni i ja nastavili.

Uzeh da čitam "Lolitu" dok se napolju čulo: "Vraćaj nam jebeni domen, sad će medved glavu da ti iščuka!!". Čekići  su ovih dana u modi.

Kišobrani su za pse

Објавила Puff , петак, 18. април 2014. 20:38

(Možda bude i treći deo, ko zna. Ali verovatno neće jer su i ova dva glupa.)
I

Kišobrani su za pse
A ja nisam pas
Ja nemam kišobran što štiti
Od pljuskova i plikova i debelih likova

Kišobrani su za pse
Oni bezbrižno trčakaraju travom
Ukrućen pogled i mlitav jezik
Ne misle očima, već misle glavom

Kišobrani su za pse
Znam, ukrali su mi jedan
Eno, ispod Brankovog mosta
Skupljeni, bledi, blentavi psi
skupljaju kišu dok ne skupe dosta

Kišobrani su za pse
A ne za mene ovako svesnu
Ja pišem nebuloze i ne čekam kišu
Da popravi ton i sklopi priču.

Kišobrani su za pse
Što ostavljaju modrice po asfaltu plavom
Izmišljaju prozračne mi reči
Gomilaju koske i lupaju glavom.

II

Kišobrani su za pse
što pljuju po ulicama grada
a kiša pada, pa se sve spira
Kišobrani su za dušu jer kad kiša padne
da ostane barem malo suvog
ispod tog prljavog vodenog nemira

Kišobrani su za pse
verujem da ne znaš zašto
jer ti nisi pas i ne znaš da iza psa stoji rep
možda ne znaš, ali nisi slep
Kisobrani su za sve
što ne znaju kako i gde da skrase svoj kišni let.

Kišobrani su za pse,
što keveću i laju na prljavi rod
pa se sklupčaju tu na pod i lupe glavom o zid
Kisobrani su za koze i jariće i pare
za sve što ne znaju kako
ni gde da umire svoju gubavu savest.

Kišobrani su za pse
za Božije uši i njihove sluge
za neke druge i one što ne idu već kisnu na kiši
Kisobrani su za dom, za slovo što izleti
kada preko stola pogled utekne
za noć, za tamu za sne i leti kad nemaš gde.

Apsurd

Објавила Puff , среда, 26. март 2014. 18:12

Kažu da nije toliko loše kad se navikneš. Mark je, doduše, najgori. I samoća. Onda razmišljaš da li si živ ili mrtav, na kraju ti bude svejedno kako to nazivaju, jer šta god da jeste zarobljen si i to je što je. I biće do beskonačno.
Beskonačno i ne zvuči mnogo dok ne razmisliš, nema kraja. Ovaj delić je neograničeni deo vremena u mraku i ništavilu. Razmišljaš prvo. Ustvari prvo paničiš, pokušavaš da se pomeriš, da vištiš. Pa se smiriš, racionalno sagledaš, probaš da omirišeš, saznaš bilo šta što bi moglo da ti pomogne, izbavi te. Probaš da prekineš disanje, pa saznaš da nisi ni disao. Samo tako crno u nedogled, i misliš, i misliš. I setiš se svega čega nisi mislio da ćeš se setiti. Onaj glupo ružni dan pre deset godina kad ti je ker izvršio nuždu na kućnom pragu, odvratni seks u javnom wc-u, svih propuštenih autobusa ikad. Svega se setiš, i prevrneš preko mozga toliku količinu informacija koju nikad u životu nisi sanjao da hoćeš. Ali to na kraju samo imaš i da radiš. Pa kad prestaneš da se sećaš počneš da filozofiraš, umišljaš i paranoišeš. Uh, paranoja je ipak najgora. Strah od svega, strah od ludila, od beskonačnog ludila gde ne možeš da pobegneš od sebe. Ako nisi mogao sam dok si bio živ kako ćeš moći sada, kada si beskonačno to - sam. Da se skupe najveći pisci i mudraci ovog sveta ne bi umeli da opišu to panično saznanje. Gradacija onog sna gde dozivaš roditelje, a bez glasa si. Panika, sirova i životinjska panika koja se nalazi u ćošku, a lovici dolaze sa puškama i mrežama. I nema kraja. Gospode, nema nikakvog kraja! A ni milijarditi deo nisi prošao. Tako je bilo. Mnogo gore. Prošlo je mnogo vremena, činilo se godine. I opet optimizam, probam da se tresem, da vičem i molim za pomoć. Da migoljim glavu, da osetim ruku, pomerim istu i lupim sebi šamar.
Stade šuškati. Mrak poče šuškatI! Mrak ne šuška, mrak treba da bude tih. Ali ovaj mrak je šuškao, jače i jače. Kao proleće i padanje jabuke, kao pihtija, mrak se tresao, i šuškao, i krckao nevidljive orahe preda mnom! I čuh zvuk, ne šuškanje, nego šnir! Šnir, neko je šnirao nešto! Pokušah u glavi da zamislim podizanje, ali ne znam da li je u mraku bilo čitavo moje telo ili samo moja glava. Šnir je i dalje šnirao.
Glasovi, pravi glasovi ljudi, nešto su šaputali. Glasovi nisu bili u mojoj glavi, bili su spolja, kao da nas je delilo to isto krckanje i šuškanje. Na kraju svetlost! Ponovno rođenje! Bela linija svetlosti i vazduh, svež vazduh i jasan glas: "Milane jebote, zovi glavnu sestru, baba u mrtvačkoj kesi je jebeno živa!".

Nostalgija

Објавила Puff , понедељак, 17. март 2014. 18:56

(Obrisao se bio ovaj post, a drag mi. Nekako.)

Nešto sedimo u sobi i čavrljamo o nostalgiji.
Onako u krug, na izubijanom hladnom parketu, svako gleda u svoj život. Pa pominjemo to šta je nostalgija, i redom, kao čavke ponavljamo: Nostalgija je to kad ti neko nedostaje, kad ti nešto fali, onako sa melanholijom.
Prolazim rukom po hrapavom podu i sećam se kad sam krišom uzimala mamine štikle i bez njenog znanja trupkala po stanu. Ili onda kad je tata doneo pogo štap iz inostranstva, umesto plate. Izubijali smo čitav stan njime. Brat je crvenim ružom preko čitavog zida u dnevnoj sobi nacrtao ogromnu kuću, sa suncem i dvorištem i dočekao mamu sa osmehom. Ona njega sa prutom. I dalje iznad vrata stoji par ružičastih fleka. Negde pored kvake mali vanzemaljac vreba, neuspeli pokušaj skidanja nalepnice sa pakovanja ljigavaca kupljenog na ekskurziji. Baka je taj dan završila u bolnici, a vanzemaljac ipak ostao na vratima.
Slažemo se da se nostalgija razlikuje od osobe do predmeta. Razlikuje se i od vremena do vremena. I svi se slažemo da je to zato jer čovek pamti samo lepe uspomene. Ružne valjda gurneš u neki zapećak i zazidaš duplom količinom cigli. Daleko od svega.
I tako, neko pomene osobu, neko pomene čitavo društovo, neko pomene domovinu, a neko razdoblje. Sve se to stopi u jedno i postane nedostajanje.
Meni ne nedostaje ništa. Nemam nostalgiju. Ni za čim.
Ponekad.
Neodstaje mi ona lipa kod gimnazije što su je isekli. Kurvari.
Nedostaje mi baka umesi hleb pa zaboravi da stavi kvasac, pa to nazove lepinja.
Nedostaje mi da se peške vraćam kući u tri sata ujutru.
Nedostaje mi da krijem od mojih da pušim cigarete.
Nedostaje mi da saznam za bend Nirvana pa da im se danima divim.
Nedostaje mi da sedimo i da pričamo kako će nam super biti na fakultetu.
Nedostaje mi da idem na Čemernicu na kupanje.
Nedostaje mi moj babeći džemper.
Nedostaje mi prvi deo Harry Potter knjige.
Nedostaje mi da mama gleda tv, a tata čita novine, a brat poludrema na ugaonoj.

Ali ne uvek.

O Idiotima

Објавила Puff , субота, 15. март 2014. 22:38

Nisam ja ništa ni rekla,
Ja sam samo potvrdila što si kaz'o ti.
Nisam ništa ni dodala, 
Samo sam glavom klimnula
I kapu ti skinula.

A ti si tu došao,
Složio kockice priče,
Ubacio po koji kliše,
I mešao debelim prstima
Po priči od satena.

Ne, nije to ta priča,
Neobična Žena sretne 
Neobičnog Muškarca,
Pa po polju pajaca oni se kao vole.
Jok.

Ovo je priča o dva idiota, 
Sa željama od stakla,
Pa kako koji dobaci želju,
Dugi je tresne o pod

I valjda tu dobije bod.
I skroz se nadvije na svetom,
A svet ga tresne metlom
Jer kad se dva idota sretnu
Sve što ostane iza njh
Je samo pokoji glupavi stih.

Kao ovi gore.

Omen

Објавила Puff , субота, 18. јануар 2014. 10:24

                Neredi su počeli par dana posle objave kraja. Sedeli smo u dnevnoj sobi i slušali vesti. Tomas je zamišljeno posmatrao halogeno drvo ritmično češakjući bradu.
Vojska je par minuta ranije ušla u naselje na severu zemlje i sravnila čitav grad. Njihove džamije, mahale i kuće nestale su u oblaku dima. "Loš dan za muslimane, rekao bih." prokomentarisa Tomas. Majka i ja smo se samo tiho pogledale.
                Naša kuća smeštena je na obodu zemlje, do nas neredi nisu dopirali, ali su nas svakako pogađali.
Tu noć nisam mogla da spavam, u snovima su me uhodile puške, krici umrlih i bele prilike. Najednom osetih nečiju ruku na mome čelu. Uplašeno otvorih oči, dok je Majka sedela na rubu mog kreveta, pokušavajući da me umiri. "Vrtela si se, pomislih da imaš košmar." promrmlja.
"I jesam. Ali nije to ništa." odgovorih. Pogledala me je sažaljivo: "Znaš, ovih dana opet vrištiš u snu. Svima nam je teško, ali sve će to uskoro proći." Sagla se i poljubila me u čelo, a zatim se poput zmije uvukla natrag u svoj krevet.
                Narednog dana vest da je vojska koja je do skoro suzbijala nerede otišla sa planete sve nas je prenerazila. "Ako njih nema, ko će da nas čuva?" uplašeno upitah. Marija, koja je pila burbon u za šankom, se nasmeja: "Vas neće niko." Ostatak dana sam provela lijući suze i pokušavajući da izbegnem poglede.
                Pakovali smo potrebne stvari za odlazak. Marija nije mogla da se odluči za većinu umetničkih dela pa je rešila da ponese sva. Majka i ja smo čitav dan prenosile stvari od kuće do ogromnog kontejnera punog kofera. Čitavo veče ruke su mi bridele, dok su plavičaste vrene pulsirale trežeči odmor. Majka mi je privila oblogu od sušenih trava, da bi smirila pomahnitale mišiće. Sve se nekako primirilo, i vreme, i ljudi i miris u atmosferi koji se najavljivao kraj. Jedino časovnik na zidu dnevne sobe je odbrojavao. Jedan dan i sedamnaest sati.
            Sutradan smo uneli i poslednje sitnice, dok je sat pokazivao preostalih dvadeset i jedan sat. Otišla sam u sobu i skupla sve svoje stvari na krevet. Ćebe, par igračaka, čigra, Upustvo za korišćenje aparata za gašenje požara, dve haljine, jedna mašna i punjač. Sve sam to svezala u čaršaf i ponela ka izlazu. Na ulaznim vratima Marija je posmatrala Tomasa dok je prebrajao preostali novac, pogledala me je preko ramena: "Gde si ti pošla sa tim prnjama?". Zastala sam u čudu: "Pa da ih ubacim u kontejner."
"Vidi je Tomase, kako je slatka, ona stvarno misli da će da ide sa nama. Dušo, ti ostaješ ovde da čekaš sudnji dan. Osobe bez duše nisu poželjne na mom brodu!"
Tomas je bledo pogleda: "Ne moraš biti toliko okrutna prema njoj.", zatim se okrenu ka meni: "Žalim, ali pored svih Marijinih stvari nemamo dovoljno azota za vas dve."
"Zašto im objašnjavaš. Ionako će im se baterije uskoro istrošti. Neće ni osetiti ništa. To su mašine, pobogu!"
Osetila sam kako mi se kolena tresu i izvijaju u neprirodne položaje. Stadoh nešto da izustim, ali osetih Majčinu ruku na mom ramenu. Vratila sam stvari u sobu i rasporedila ih kako su oduvek stajale. Lutka do lutke, haljine u ormar i ćebe preko kreveta, a zatim sela na pod. Znači ovo je kraj. Pogledala sam ekran na desnoj ruci, indikator je pokazivao punu bateriju što je značilo još najmanje četiri dana do gašenja.
                Par sati kasnije poslednji stanovnik koji je imao novac za odlazak je napustio planetu zajedno sa njima i moji kreatori. Majka je sedela u kuhinji i kuvala čaj. "Nemamo ništa od paničenja, tako je kako je, nemamo ništa od paničenja", ponavljala je ritmično. Pogledah na sat, pokazivao je još sat vremena do kraja. Srce mi zalupa jače, dok se znoj slivao niz kičmu. Šta ako se ništa ne desi? Šta ako kraj bude trajao danima, i svi umremo u agoniji i mukama. Šta ako ne bude Boga i svetlosti na drugoj strani?
Sat je pokazivao još samo par minuta. Majka je sedela za šankom i pila čaj. Prišla sam i poljubila je, dok je i dalje ponavljala svoju matru.
Ušla sam u sobu, sela na pod i trudeći se da se okrenem ka istoku. Čuh iz dnevne sobe mehaničko odbojavanje. 10, 9, 8..

Zatvorih oči, prekrstih se i počeh "Oče Naš Koji Si Na Nebesima.." dok se negde u daljini odbrojavanje privodilo kraju.

Božićni pundravci

Објавила Puff , уторак, 07. јануар 2014. 17:45

Moja mama kaže da ono što radiš na Božić radićeš čitave godine. E sad, mogla bih da uđem duboko u filozofiju toga, ali Božić je, pobogu! Keep it light.
Tako da, pošto nemam ideju za nešto ozbiljnije, pišem ovih par redova. Jer ako bih nešto volela to je da pišem tokom naredne godine. Više i češće. I malo bolje. Srećan Božić!

p.s. Uradite nešto lepo za nekog danas. Možda vam lepo bude do sledećeg januara.

Predstava

Објавила Puff , субота, 04. јануар 2014. 17:24

Ne, nemam ja ništa pametno da izustim.
Mogu samo da se prepustim,
I propustim
Kroz ruke sve što sam davno rekla.

Mislim, ni to nije bilo najpametnije
Ali svakako srećnije
I blagovetnije.
Nekad ni reči ne govore sve.

Jer, šta bre je znam,
Tri strofe, dva reda i jedan stih.
Svako može bez njih,
Ili sa njima,
Kako se uzme.

I opet me slušaš,
A ja samo lupetam,
I skelpam
Pokoju, onakvu uz kišu da se slaže,

Neću te lažem,
Ja samo kažem
Ono što bi svi, da imaju kad
Ni manje ni više.

I uz neki kliše,
Tešku suzu, još težu reč,
Narod pada na to,
Jer šta je bol,
Ako nije skeč.


Stanovnik

Објавила Puff 01:47

Noćna smena je počinjala uvek u dvadeset i dva časa, sa manjim zakašnjenjima. Ovoga puta počela je tačno u dvadeset dva sata i jedan minut kada je glas iz zvučnika objavio kraj druge, a početak treće smene. Hromirana vrata su se otvorila, a kroz njih je pohrlila horda mladih žena obučenih u bela radna odela. Sa druge strane vrata mirno su čekale gupice žena da se izlaz oslobodi da bi mogle da odu svojim kućama. Na sebi su imale bela odela sa mrljama od krvi i parčiće mesa na prevojima. Većina je gledala u pod, a samo neke su tiho klimale glavama svojim koleginicama koje su otpočinjale smenu.
Medicinski centar "Slom" je već četrdeset i jednu godinu i sedam dana neprestano radio, omogućavajući ranjenicima i bolesnima u toku Ozonskog rata da nađu svoje utočište i ozdravljenje. Preko milion bolesnika je ležao u krevetima te ustanove prethodih godina, a samo u ovoj godini njih deset hiljada je primljeno na pregled. Ovaj centar je bio najveće medicinsko svratište u severnom delu galaksije, na samoj ivici ratišta sa istokom.
Patriša, medicinska sestra koja je bila zadužena za previjanje kontamniranih bolesnika je upravo završila svoju smenu. Brzim korakom je hitala preko plavičastih hodnika da je slučajno neko ne primeti i pozove u ispomoć. Tek što je rukom pritisla dugme za pozivanje lifta začu glas iza sebe. "I sami znate da nam je pomoć svakodnevno potrebna. A verujem da ste vi odradili samo jednu smenu." Pokorno klimnu glavom i uputi se ka svlačionici dok ju je bledi doktor pratio pogledom.
Obukla je novo radno odelo i vratila se u paničnu sobu. Tamo, na više od hiljadu kvadratnih metara, bili su raspoređeni metalni kreveti, delimično popunjeni ranjenicima. Prišla je najbližim kolicima sa medicinskim opremom i krenula u obilazak. Nakon godina i godina previjanja bolesnika krv, gnoj i ostale izlučevine više joj nisu pričinjavale da se gnuša i danima ne jede. Delom su pomogle i vakcine koje od pre dve godine primaju svi zaposleni, koje oslobađaju simptoma gađenja i jačaju imuni sistem. Previla jednu opekotinu od laserskih zraka, očistila očnu duplju dezerteru južnog fronta, i odsekla gnojni mali prst i tako sprečila širenje gangrene kroz telo mladog vojnika.
Ranjenici svakoga dana prisižu u bolnicu. Poslednjih godina mnogo manje nego pre četrdeset godina, ali i dalje u značajnom broju. I iako se ustanova nalazi na samom severu ona je neutralna i prihvata sve vrste bolesnika. Uvek se može dogoditi da na krevetu do kreveta leže dva zakleta neprijatelja koji su palili planete jedan drugom. Radnicima to nije velika prepreka, oni su tu da obavljaju posao, i zabranjena im je komunikacija sa korisnicima centra i bilo kakvo zbližavanje. Svako nepoštovanje pravila dovodi do otkaza i slanja na front gde će služiti svojoj galaksiji.
Pogledala je na sat, kazaljke su pokazivale čvrstih četiri sata ujutru. Još dva časa do kraja smene. Zevnula je i obišla još jednom posledni red u sektoru A. Svi su mirno spavali, pošto im je data doza lekova za spavanje. Sela je za prijemni šalter i čekala da je neko pozove. Minuti su prolazili, a zatim se kroz hromirana vrata pojavio vojnik u plavoj maskirnoj uniformi. Prišao je, i onako zadihan promumlao i nabacio sićušnog čoveka na pult. Čovečuljak je imao najviše metar i sedamdeset i bio težak sedamdesetak kilograma. Krv mu se slivala niz čelo, a maskirna uniforma bila obojena u modro crveno. "On je sa Zemlje.", promumla vojnik koji ga je doneo, "Ranjen je pre par sati, nismo sigurni kako. Rekli su nam samo da ga transportujemo ovde, vi ćete znati šta dalje." Patriša je i dalje zaintigirano posmatrala čovečuljka. Nikad do tada nije videla nekoga ko je rođen na Zemlji. Bio je izrazito sitan. Nije znala ni da li je isti postupak lečenja kao sa primarnim vojnicima. Klimnula je vojniku i rekla mu da može da ide, a zatim uzela vojničića u ruke i prenela ga do najbližeg kreveta. Glavu mu je uvila u zavoj, pokušavajući pogledom da ulovi nekog doktora koji bi ga pregledao. Soba je ispunjena samo ritmičnm horskim disanjem usnulih bolesnika. Na ruci mu je napipala čip i skenirala ga svojim časovnikom. Ekran je trepereo par sekundi, a zatim počeo da očitava brojke. Slova su se ispisala, ostavljaući je bez daha.
Ime: Danijel Šinski
Datum rođenja: 5.5.3994. godine starog kalendara
Mesto rođenja: Planeta Zemlja
Datum isporučenja: 21.9.4897. godine novog kalendara
Indentifikacioni broj:199965782819199765
Potrčala je ka glavnom računaru, brzo ukucala brojke, zadržavajući dah. Ekran je poplaveo, i brojke su se pokretale. Kao što je i mislila. U četiri časa i trideset i dva minuta u Medicinski centra "Slom" primljen je poslednji stanovnik planete Zemlje. Trčećim korakom jurila je niz hodnike tražeći doktora koji bi mogao da pomogne jadnom bolesniku. Sve prostorije kao da su se magijom ispraznile. Nijedan od doktora nije bio prisutan. Pogledala je na sat, pokazivao je pet časova. Tad je smena za starije osoblje. Puhnula je umorno, nikoga neće moći da nađe još barem petnaest minuta.
Vratila se u svoj sektor i sela na stolicu pored vojnika. On je teško disao, dok su kapljice krvi probijale kroz zavoje. Pokrenuo je prste na desnoj ruci, pokušavajući da zgrabi vazduh. Patriša ubaci njegovu šačicu u svoju i stade mu brisati krv koja se ponovo slivala niz čelo. Vojnik na tren otvori oči, blago joj se osmehnu i opet utonu u bunilo. Negde, u dubini stade se rađati panika. Šta ako niko ne dođe? Poslednji stanovnik planete Zemlje umreće joj pred očima, a jedino šta ona zna da uradi jeste da mu previje ranu. Sad joj se sistem gde svako zna jedan posao, za koji je bio zadužen, činio kao gubljenje vremena i života. Opet mu je previla glavu i tihim glasom rekla da će sve biti u redu. Čovek se umiri na sekund pa stade teško disati i grčiti. "Još par minuta, izdrži.", rekla je što tiše može, da je neko ne bi čuo. Vojnik se opet umiri, i ona shvati da njen glas deluje smirujuće na njegove rane. Poče tiho pričati, prvo o vremenu, pa o poslu, pa o svom detinjstvu. Vojnik je ležao, ritmičnim pokretima dižući grudni koš. Prošli su minuti, kada se sedi doktor pojavio na vratima sobe. Besno ju je pogledao, "Da li ja to čujem neke glasove?". "Nisam znala kako drugačije da ga smirim, a nisam mogla da dopustim da umre. On je poslednji stanovnik Zemlje." "Nije na Vama da se obraćate pacijentima, Vaše je samo da previjate i pozovete nadležnog doktora. A sada idite, mislim da Vam je smena gotova."
Poslušno je krenula ka vratima, okrećući se samo na tren da vidi ranjenika.
Sledećeg popodneva došla je na posao puna iščekivanja. Tih par metara od svlačionice do panične sobe je preletela. Zaustavila se na vratima, duboko udahnula i ušla unutra. Prešla je pogledom preko prostorije, zaustvljajući se na krevetu gde je tog jutra ležao Zemljanin. Bio je prazan. Povukla je za rukav sestru koja je prolazila pored, "Šta je bilo sa pacijentom iz kreveta B12?".  Žena ju je prazno pogledala, "Preminuo je pre par časova", a zatim nastavila svojim putem.
Duboko udahnu i vrati se za svoja kolica sa opremom. Ostatak radnog vremena je automatski obavljala svoj posao, misleći na trenutke o poslednjem stanovniku.

Noćna smena je počinjala uvek u dvadeset i dva časa, sa manjim zakašnjenjima. Ovoga puta počela je tačno u dvadeset dva sata i dva minuta kada je glas iz zvučnika objavio kraj druge, a početak treće smene. Hromirana vrata su se otvorila, a kroz njih je pohrlila horda mladih žena obučenih u bela radna odela. Sa druge strane vrata mirno su čekale gupice žena da se izlaz oslobodi da bi mogle da odu svojim kućama. Na sebi su imale bela odela sa mrljama od krvi i parčiće mesa na prevojima. Većina je gledala u pod, a samo neke su tiho i prestrašeno posmatrale čoveka u crnom odelu kako prilazi jednoj od žena i uručuje joj pismo. Na koverti je velikim crvenim pečatom otkucano: "Služenje na frontu".

O pesmama

Објавила Puff , четвртак, 02. јануар 2014. 13:07

(Meni jedino lepo zvuči kad čitam naglas, pa eto, probajte.)

Ja bih tebi pis'o pesme,
I sve ti u životu dao
Krvavim rukama greb'o suvu zemlju,
Ne bilo ti malo.

Žedan tvoje krvi i pogleda blagih,
Osakaćen sedim sad u loži pakla,
Ja bih tebi pis'o pesme,
Nizao ih redom k'o perle od stakla.

U čašu vode prosuo sam otrov,
Pripremio pokrov i snežene citate
Uronio glavu u smrznutu zemlju,
A tebi je malo sve što činim za te.

Ja bih tebi pis'o pesme,
Sve ti u životu dao,
Parče hleba, osmeh, i sve suze
Ne bilo ti žao.

Izgažen stojim, gazili me sveti,
Orošen srdžbom što kroz glas ti bije,
Izgažen i smožden više nemam kamo,
Pis'o bih ti pesme, al' bolje da me nije.

Pis'o sam ti pesme i pisaću ih dovek,
U sramu, po kiši, i u ruglu svome,
I zauvek da čekam, tiho i plaho,
Pis'o bih ti pesme, al' neka bude po tvome.