Ožiljak

Објавила Puff , уторак, 23. октобар 2012. 03:38


Pažljivo ga je posmatrala. Imao je ožiljak duž čitave desne strane njegovog lica. Neuspešno je pokušavala da uhvati pogledom odgovor da li se kada trepne taj isti ožiljak nastvalja preko očnog kapka i prostora koji je zaklanjao trepavicama. Želela je da pređe prstima preko te ružičaste kože, da oseti svaku neravninu i ispupčenje koje mu je ta kobna uspomena ostavila. Samo je htela da zna šta se iza te oštećene kože krije, misleći da će ga to barem malo približiti njoj. Htela je da misli da mu je to stanje u kom se nalazio neka logična posledica koje nije mogao da se otrese. Trauma iz detinjstva koja ga je isekla i spolja i iznutra. Nije mogla sa shvati da neko može prirodno biti takav kakav je bio on.
A on se ponašao kao da nije svestan sebe. Često bi potpuno ravnodušno zapitao osobu u šta gleda, iako je ta ista osoba bez imalo učtivosti parala pogledom njegovo lice. Valjda se posle dugog niza godina stvori navika. Srasteš sa njom, kao što bi rana srasla onako kako je prespojiš koncem za ušivanje,
Jednom, eto, dok su šetali ulicom, razgledajući izloge i hvatajući miris pekara i prženih kestenova, zapitala ga je, sasvim bezazleno, čemu sve to.
Pogledao ju je bez tračka nade u očima, namignuo, pokazujući pravu liniju koja se ipak nije zaustavljala očnom jabučicom, okrenuo se i otišao.
Ostala je na sred ulice, dozvoljavajući užurbanoj masi da je gura dok je pogledom tražila izlaz.
Neke stvari je možda bolje i ne saznati.

Kad si sam

Објавила Puff , понедељак, 22. октобар 2012. 20:37


Ovo je već peta godina kako ne živim u svom  rodnom gradu. Isprva, bilo je čudno da nema ko da ti opere veš, spremi doručak, da ne moraš da smišljaš izgovore zašto si ostao van kuće posle ponoći, jednostavno nikoga nije briga. Možeš preležati čitavu sedmicu i sve što će svet od tebe tražiti jeste da platiš račune i ne praviš preveliku buku u sitne sate. Retko kad me začudi priča da neko nestane i da ga mnogo kasnije pronađu sa pola tela u tečnom stanju na dnu stepenica u svojoj kući jer se slučajno okliznuo i pao niz njih, ali nažalost nije imao ko da čuje njegove parališuće vapaje. Meni bi to moglo da se dogodi. Em što sam trapava do zla boga, em ne verujem da bi iko primetio da me nema par dana. Mana situacije kad živiš sam i radiš od kuće.
Zato često u posetu zovem kojekakve ljude, čisto da ubiju monotoniju i rasteraju zle duhe koji se nakupe po prašnjavim ćoškovima. Najređe od svih osoba koje poznajem kod mene su dolazili moji roditelji. Nekako, kad se iseliš iz njihove kuće uvek im ostane to da ti baš trebaš da dolaziš kod njih u posetu, a ne obrnuto. Mama je pak ponekad i govorila kako će, ako ne sa ocem, onda sama sesti u autobus i doći na par dana, da vidi taj veličanstveni grad u kome joj ćerka stvara novi život. Oca je iskreno zamarala čitava poslovna gungula koja je kao puna košnica danonoćno zujala po velegadu. Umeo je da me satima ubeđuje kako sam posle fakulteta trebala da napustim grad i odem na imanje kod bake i deke ili barem se vratim u rodni grad. Njegove neostvarene želje da ima seosko domaćinstvo prečesto je projektovao na mene. U stanu od 40 kvadrata, gde sam odrasla, nije imao mesta za svoja pecanja, engleske travice i plastove sena umesto kreveta. Ta nagovaranja sam mu uvek opraštala pod parolom razumevanja nečijih pustih snova.
Tih par prethodnih meseci sam sve ređe i ređe dolazila kući. Čak i posle pet godina ne življenja u tom stančiću on je i dalje bio kuća za mene, a trenutnu i imenom pravu kuću u kojoj sam živela sam uvek referisala kao stan. Ironija. Ili možda samo nesvesno rasuđivanje.
Mojima je smetalo, u početku, što sam daleko, i to što sam prepuštena koliko toliko sama sebi. Više nisu mogli da me oslovljavaju kao svoje dete, naravno da sam im to i dalje bila, ali nekako nisu više to izgovarali sa toliko sigurnosti. Kad si svoj čovek ne možeš i da budeš nečije dete, to je tužna istina.
I posle mesec dana ne javljanja reših da ih okrenem. Telefon je zazvonio par puta, a zatim se čulo blago krckanje i jedno rasejano „Halo“. Majka. Sigurno sam je prekinula u pola čitanja nekog od njenih ljubavnih romana.
Uobičajno je pozdravih, a zatim upitah kako je i šta ima novo, i umesto prikladnog odgovora dobih „Mislim da ste pogrešili broj.“ i bledo “tup“. Bilo mi je potrebno par minuta da se oporavim od šoka. Svi u mojoj porodici su tako dramatični.
Posle par pokušaja, moja maja, za koju sam ja očigledno bila stranac, predala je sulšalicu mom ocu koji mi je očitao bukvicu počevši sa „Mlada damo“ pa sve do „Ako nas ne ostavite na miru intervenisaće policija.“
Prililčno ubeđena da su prvoaprilske šale demode kod mojih, uputih se prvim vozom svome domu. Nepotrebno je reći da sam dobila zabranu prilaska i uput za psihijatriju usled umišljanja da su moji roditelji zaista moji roditelji. Nekako sve se izbrisalo. Dva stranca su stajala na ulazu u zgradu gde sam kao mala igrala školice, i dok je tata zabrinuto grlio mamu koja mu je plakala u rame, mene su dva policajca odvlačila u njihov službeni auto. Ostatak dana sam provela u pritvoru pravdajući sebe i gurajući ludilo koje su mi policija i lokalni psiholog nabacili pod krevet.
Izmislila čitavo porodično stablo, pobogu, takve optužbe je smešno čak i izgovoriti, a kamo li uperiti ih u nekog! Ali eto, niko od moje rodbine me se ne seća, koreni su mi zatrti. Kao da me je neko napisao i stvorio, takvu bez prošlosti. To je teško za sažvakati, ali tako je.
I sad sedim sama željna ljudi koje sam zaboravila, a dovoljno socijalno čudna da i one osobe koje upoznam ne nateram da me zapamte. Karma je opasna stvar. I eto, izgleda ako ne održavaš svoje veze sa spoljnim svetom one se mogu izbrisati. Čak iako misliš da su neizbrisive kao roditeljska ljubav. I to je tužna istina.