Smrt

Објавила Puff , субота, 15. децембар 2012. 14:38


Noćas, dok mesec tiho žubori kroz tamu,
Umire pesma, umiru ruke,
Ostavljaju me samu.
Oči se sklapaju, odnose sve,
Smeh, mirise i kap rose na obrazu mekom.
Usne mrtvom vriskom teraju život,
Dozivaju noć da uđe u njih.
Kosa je mirna, ne pravi zvuke mirisnog vetra,
Leži i čeka da pođe u smrt.
Ruke se grče, hvataju vazduh, grabe želje,
Snove daleke, ulice puste, al’ sve se sliva...
Možda nisu sanjali to,
Da ne ostave trag,
Da prođu tiho bez opažaja,
Bilo je jače od njih.
Kada je zaspao više se nije probudio, nikad.

Danas sam...

Објавила Puff , понедељак, 10. децембар 2012. 13:43


Danas sam ustala iz kreveta. Jutro je bilo bezlično, kao i svako drugo. Sunce nije davalo znake života jer se verovatno umorilo od borbe sa oblacima za prevlast nad nebom. Sišla sam do kuhinje i skuvala kafu, nasula je u belu šolju i srkala tekućinu dok je na radiu prolazio blagi džez. Telefon nije zazvonio, protestuje već duže vreme. Negde oko pola dana sam odlučila da napustim pidžamu i uskočim u crni kaput. Crna boja je lepa, označava samoću i samostalnost.
Tramvaj je truckao dok se para lelujavo dizala iz sahtova po ulici. Petnaest do pet. Saksofon je mrsio note sa krošnjama koje su se savijale pod vetrom. Divan prizor grada koji umire. Sišla sam na poslednjoj stanici, prešla ulicu i sačekala taj isti tramvaj, samo u suprotnom pravcu. I dalje je lagano truckao, samo što je ovaj put bio opustošen i jadan.
Negde na pola puta napustih gvozdeni prevoz i priđoh prvoj trafici. Ubrzo sam listala crno beli strip u kome je junak bezuspešno pokušavao da spasi svet. Nekako nikako da shvati da svetu nema spasa. Udaranje činela na bubnju je ritmično pratilo lepršanje mantila sivih prolaznika. U daljini ugledah mirise koji su odavali pekaru i vruć hleb. Devetnaest časova.
Par ljudi je stajalo u krugu,  sa njima i ja. Kroz tamne obrise pokušah da shvatim njihove priče. Sene su crnele, i svi su se nekako odaljavali, gubeći se u magli i senci okolnih zgrada. Smeh u pozadini je uobličavao njihov razgovor, pridajući mu neku nemarnu notu. Odlučih da zveckanjem ključevima u džepu prekratim vreme. Ubrzo me melodija sa klavirskih dirki isprati u mojoj odluci. Deset i deset, savršen krug. Uputih se ka svome stanu.
Svetlo je blago tupelo iz ugla sobe, dok se večera grejala u pećnici. Okrenuh novu stranicu i stadoh motriti slova. Blago zakrivljenja, ispisana teškim mastilom. Više ni knjige ne prave kao nekad. Još jedna pobeđena strana, a napolju je noć polovila kroz mrak. Stadoh plesati sa sobom, dok je umorni džez usporavao ritam. Scena je bledela, ostavljajući za sobom samo mrke sene i sivi prah.
Danas sam sahranila nekog. Ne verujem da će se vratiti.
Sutra verovatno neću da ustajem iz kreveta.


Gluposti

Објавила Puff , уторак, 04. децембар 2012. 03:05


Hodaš ulicom, gledaš izloge sa robom koja ti nudi izbavljenje. Sve te divne stvari koje ti ne trebaju pokušavaju da ti dokažu da ne možeš bez njih. Plačnim glasom ih moliš da postanu tvoje da bi onog trenutka kad to zaista postanu shvatio da ti zapravo i ne trebaju. Oh, ironijo, prekini da se igraš Ne ljuti se čoveče sa svetom!
Onda se naoružaš sarkazmom, zadeneš par vickastih odgovora za pojas i kreneš napred. Neko ti se obrati, a ti ispališ metak u njega i ostaviš ga da se pita da li si zaista mislio to da je svet sjajno mesto. Ili bar misliš da se pita. U stvari tom nekom puca pojas za tebe i zaboravio te je onog momenta kad si napustio njegov vidokrug.  Ali to su ljudi, svako u drugima traži sebe. I onda nađeš nekoga ko je, za divno čudo, okrenut tebi, i tu nastane problem – tebi nije stalo. Jer igrati se mačke i miša, to nam je u prirodi.
I sve to tako ide u krug dok ne umreš. Ili svet umre za tebe. Onda lepo odeš u pećinu, onako pustinjački, gajiš mahovinu, pljuješ na zid, crtaš nožnim palcem po pesku. I bude ti lepo. Zapravo sediš u sobi i bleneš u plafon. Jer pravih pećina sačuvanih za tvoje umobolničke pohode nije puno ostalo, zato je na snazi mašta i mentalna pećina.
A svet se i dalje okreće, onako kako mu je predviđeno u udžbeniku iz Prirode i društva. I ljudi i dalje žive, a ni apoklaipsa nije blizu. Ti dođeš kući, ako je imaš, i sedneš na krevet i zgrabiš rukama prekrivač, sve u besu jer se ništa promeniti neće! Čak ni ako radiš, ili putuješ, ili ležiš u pećini. Poželiš da si Atlas, samo da možeš da spustiš ruke i pustiš da se nebo sruči na zemlju, čisto da začiniš stvari. Ali nažalost ništa se ne desi.
I posle neko neka kaže kako je lepo kad si starmao. Pobogu, imaš šesnaest godina, a čitaš knjige za odrasle i Gadafi ti je uzor, i ne možeš noćima da zaspiš jer razmišljaš. Umesto da se iskradaš iz kuće, piješ i igraš se žmurke na groblju. Iglu za pletenje u ruke, čist ubod pod očni kapak i momentalna lobotomija, čisto da malo prodrmaš stvari. Možda i bude bolje. Gledaš naučno zabavne emisije na televizoru i umišljaš da si bog opšte informisanosti. Svakako bolje.
I na kraju kupiš sve te stvari koje te dozivaju, odeš u pećinu, gurneš sav taj narod što te iritira u provaliju, i sedneš na krevet i upitaš se – Šta sad?

Konj

Објавила Puff , субота, 01. децембар 2012. 18:58


Shvatio je da ne postoji onog trenutka kada je rukom pokušao da zamrlja zamagljeno staklo. Mahao je i mazao prstima ali ništa iza njega nije ostalo. To ga je prilično deprimiralo. Satima je stajao u uglu prostorije i pokušavao da shvati kako neko ko je čitav život bio može da nestane. Samo da ispari, da ga ljudi ne primećuju i da ne može rukom da crta po zamagljenom staklu. Prokletstvo! Pokušao je da udari pesnicom o zid, onako u besu, kao što je video da su mnogi pre njega radili, ali ništa. Nikakav osećaj, nijedna ogrebotina na zidu. To ga još više ražesti, te uze bacati stvari po prostoriji. Ništa se ne razbi, niti se šta promeni. Završio je klackajući se u ćošku sobe, ponavljajući besmislice sebi u bradu.
A sve je počelo tako što se požalio prijatelju kako počinje da ne oseća. Prijatelj ga posavetova da se isplače, bar na kratko, na šta mu ovaj odgovori: ”Nemam vremena za suze.”