the Fabrika: To kad čekaš

To kad čekaš

Ispupeo van okvira mog vidokruga,

I nije čak ni ostavio trag.

Gasio se sa svetiljkom na ulici,

I tepereo na slici,

U mojoj glavi.

Čekala sam da prođe.

Dole, niz daljinu i zaboli.

Ali prošao nije nikad,

I ta slika

I dalje cepa dan.

Na kraju se završila priča,

Sa dva stiha,

I dve reči,

Ništa o sreći,

Samo bljutavi san.

A ja sam stajala u uglu,

I brojala reči, vrtela u sklop

Od tišine i u dahu,

Pa kad mu pogled uhvatim u mahu

Misao mu znam,

I koga sanja.

Od svih rastojanja

Ovo je najteže,

Ali toj priči se odavno gasio dan.

Jer kad veče počne da pada,

Povrh ovog blatnjavog grada

Niko od nas neće sanjati taj san.

Već nešto sasvim treće.