Šuma

Објавила Puff , субота, 15. септембар 2012. 12:37


(Prilično star tekst, za koji sam mislila da je izgubljen.)

Stajala sam na sredini proplanka, okužena tako gustom šumom da se početak jedne krošnje nije mogao pogledom odvojiti od kraja druge. Trava je bila sitna, kao da ju je neko upravo pokosio. I jesu, sitne divljači su često dolazile na ispašu, a i par pastira je dovodilo svoju stoku upravo tu da ih nahrani svežom detelinom. I moja baka je često posećivala tu livadicu, dovodeći par krava da pasu, jer taj proplanak je bilo najbolje mesto da se pobegne od sveta. Eto, ja sam stajala tu i oštrim nožićem pravila čačkalicu od parčeta borovog drveta koje sam pokupila sa zemlje par trenutaka ranije. Švajcarski nož je vešto poskakivao po neravnoj površini drveta, terajući ga da ispusti smolu po mojim prstima. Nakon par minuta čačkalica je bila gotova. Ponosno je podigoh u vazduh, a zatim je smestih u ugao usta, pridržavajući je zubima. Tu naviku sa čačkalicom sam uvek iskorišćavala kad dođem na selo, glumeći nekog pustolova ona mi je davala osećaj kao da stvarno pripadam svetu divljine.
Osvrnuh se oko sebe i pogledah u nebo. Sunce je bilo visoko iznad mene, davajući mi još par sati svetla da izađem iz tog zelenog lavirina. Svaki put bih znala put do proplanka, a uvek mi se povratak činio komplikovaniji. Strah od ostajanja u šumi po mraku mi je ulivao nervozu i nesigurnost. Zaputih se pravo, vešto zaobilazeći pale grane i bodljikavo grmlje. Pola sata nakon odlaska sa proplanka našla sam se u skoro potpunom mraku. Krošnje drveća su bile toliko guste da se svetlost probijala ne odozgo već sa strane. Grane bliže zemlji bile su potpuno suve, usled nedostatka svetlosti, a od trave nije ostalo ni naznake. Srce je počelo sve jače da lupa, označavajući dolazak panike. Disanje mi se ubrzalo, a dlanovi oznojili, bila sam spremna da udarim u plač kad na par koraka ispred sebe ugledah sveže utabanu stazu. Brzo se pribrah i laganim korakom krenuh duž staze. Posle dobrih petnaest postalo mi je malo čudno zašto je oko mene bivalo sve tamnije. Par senki se razmotavalo oko stabala, dok se put sužavao i bivao okružen slomljenim granama i stablima. Najednom nešto je duboko prolomilo ispred mene. Ogromna sena se izvila na sred puta, lomeći za sobom par stabala i preprečujući mi put. Dah mi se potpuno zaustavio dok sam gledala kako stvorenje duboko  diše, pri svakom izdisaju izbacujući oblak prašine. Divlji vepar, veličine mrkog medveda na samo par metara od mene je polako zarivao svoje kljove u zemlju, spremajući se za napad. Nisam uspela ni valjano da potrčim, a masa od preko dvesta kilograma je već jurila ka meni.
Kroz glavu mi je samo prošlo da neću uspeti da pobegnem kroz sav taj mrak i da je tu moj kraj. Trčala sam krvnički, ne uzimajući dah, preskakala svaku prepreku, ne obazirući se na pocepanu odeću i oguljenu kožu koju mi je šuma cepala. Stvorenje je i dalje pobesnelo jurišalo za mnom, i nažalost već me sustizalo. Posle par minuta suludog sprintanja kroz rastinje šuma je polako počela da bledi, kao i moja svest. Probudila sam se na obronku šume, krvavog lica i pocepane odeće. Verovatno sam se onesvestila na samoj padini, skotrljala se niz livadu i tu ostala. Divlja svinja se vratila natrag, ostavljajući me sa neobrisivom traumom i za dlaku izbegnutom smrću.
Osetila sam krv kako se sliva niz bradu i shvatila da se čačkalica, koja je i dalje bila u mojim ustima, zarila duboko u desni. Ležala sam još sat vremena posmatrajući nebo, naizmenično smejući se i trzajući usled straha. Izbegnuti smrt za tren.
I nikako ne mogu da se setim da li je to veče nebo bilo plavlje, a trava zelenija, ali sa sigurnošću mogu da kažem da je život imao ukus krvi.

| 0 коментара

Stan

Објавила Puff , среда, 12. септембар 2012. 23:30


Tada smo već neko vreme tražili savršen stan za nas dvoje. Neki kutak koji bismo mogli nazvati svojim. Nakon par meseci potrage našli smo stančić na uglu dve ulice, koji je gledao na malu katedralu sa jedne, i staru, u viktorijanskom stilu, zgradu sa druge strane. Imao je dve prostorije, hodnik i kupatilo. Sasvim dovoljno za dvoje. Manju sobu smo pretvorili u spavaću, a veća je bila soba po potrebi, radna, kuhinja, trpezarija, dnevna, uglavnom sve ono što prostorno nismo mogli da raspodelimo u to malo kvadrata. On je često putovao po zemlji, radeći albume prirodnih bogastava naše zemlje, što je meni davalo više prostora za završetak doktorske disertacije na temu paranormalnih aktivnosti i uticaj istih na ljudsku psihu.
Prvih par meseci naši životi išli su planski oslobođeni drame koju smo, kako smo je u prošlosti previše kušali, oboje mrzeli. Onda je muzika počela. Neko bi u sred noći puštao operske arije, ne glasno već taman toliko da onemogući spavanje čak i onima sa tvrdim snom. Nikad nisam bila protiv ijedne vrste muzike, a pogotovu ne protiv opera i klasike, ali nakon mesec dana torture morala sam učiniti nešto. Požalila sam se predsedniku stanara koji je samo bledo slegnuo ramenima. Naravno, moj dragi muž nije bio tu, pa mu je svo moje žaljenje i kukanje delovalo razmaženo i apsurdno.
Ubrzo trajanje muzičkih numera se pojačavalo, kao i glasnoća. Namanje dva sata dnevno i do tri sata noću Marija Kalas bi svojim usplahirenim glasom tutnjila kroz hodnike naše zgrade. Uzalud sam se žalila, zvala čak i policiju, niko izgleda nije ni uspevao da čuje sve te sonete ispevane sopranskim glasom jedne operske dive. Na kraju sam odredila cilj – pronaći stan i stanare koji puštaju muziku, otići do njih i zamoliti ih da prekinu to mučenje. Za divno čudo nakon uporne pretrage i iscrpljujućeg slušanja tročasovne arije shvatila sam da muzika dolazi iz zgrade preko puta. Stan se nalazio tačno naspram našeg, visoki prozori prostirali su se skoro od plafona do poda, dajući stanu prozračan izgled. Prostorija je bila prazna, koliko sam mogla da vidim, visoki plafon, hrastov parket i velika bela vrata nasuprot prozora. Onog trenutka kada bi muzika počela da svira starija žena u sivoj haljini bi započela ples preko prostorije, ne smirujući se ni na momenat. Po završetku pesme nestajala bi iza zidina ostavljajući sobu nekako prazniju nego inače.
Pokušavala sam da joj mašem, da je dozovem, pa čak i da sa mog prozora kamenčićima gađam njen prozor. Bez rezultata.
Tog popodneva, usled udara migrene bila sam posebno neraspoložena. Onda je muzika opet počela. Bacila sam pogled kroz prozor, preko puta je žena vršila svoju dnevnu rutinu. Navukla sam bademantil, sjurila niz stepenice i poletela ka zgradi do. Na interfonu gde je trebalo da stoji prezime stanara tog stana bio je crni papirić. Pozvonila sam par puta, i naravno bez odaziva. Pozvonila sam još na par brojeva, da bi me neka bakica konačno pustila unutra. Blago se osmehnula i upitala me da li sam došla da pogledam stan. Videla sam da ju je zbunio moj autfit isto koliko i mene njeno pitanje. Veštački sam se nasmejala i potvrdila, da, došla sam da pogledam stan.
Dovela me je do belih vrata. Onih belih vrata. Izvadila je ključ iz svoje kecelje, lagano otključala i ušla unutra, a zatim se vratila i pitala me da li ulazim. Zbunjeno sam kročila u prostranu prostoriju koja je važila za hodnik. Provela me je kroz još par soba, objašnjavajući kako je tu živela divna žena koja je imala običaj da pušta predivnu fancusku muziki i operske arije. Bila je, koliko se bakica sećala, profesor u muzičkoj gimnaziji, pre nego što je preminula pre par godina.
Ušle smo u najveću sobu od svih, onu sobu koja se videla iz moga stana. Prišla sam prozoru i pogledala ka svom stanu. Izgledao je prilično ušuškano i tamno, za razliku od ovog. Okrenula sam se ka vratima, da kažem gospođi da moram da idem, a na sredini prostorije stajala je žena. Ona ista žena u sivoj haljini koja je danima plesala uz muziku sa nevidljivog gramofona. Verovatno sam izgledala veoma prestrašeno jer me je bakica gledala zabrinuto, očigledno ne primećujući ženu koja je stajala na sred prostorije. Izletela sam iz tog stana kao furija, i ostatak dana provela ispod radnog stola trzajući se na svaki šum.
Sledeće sedmice smo se preselili kod moje bake, barem na kratko, dok ne nađemo neki savršeniji stan.
Barem je moja doktorska disertacija završena.

| 0 коментара

Čekanje

Објавила Puff , недеља, 9. септембар 2012. 03:25


Spustila je slušalicu i pogledala na sat. Kazaljke su lenjo prolazile jedna pored druge, pokazujući gluvo doba, umorno čak i za njih. Bilo je pola tri iza ponoći.
Udobno se smestila u masivnu fotelju, boje medveđeg krzna i smanjila muziku koja je lagano tutnjila sa zvučnika. Par trenutaka kasnije opet pogleda u sat- minutara jedva da se pomerila sa svog starog mesta. Nervozno kucnu prstima po naslonu i navuče ćebe više ka svom vratu. Vreme je kapalo sa obliznjeg sata dok joj je fotelja bivala sve neudobnija. Posegnu za časopisom sa metalnog stola, naglo ga otvori, terajući tu neživu stvar da joj što pre prekrati vreme. Očima je preletala preko članaka i svaki joj se činio dosadnijim i sumornijim nego prethodni. Bacila je novine u ćošak, moleći sat da ubrza svoje ručice koje su premeravale preostale minute. Sat je pokazivao dva i četrdeset i tri minuta.
Zabila je nokte u kožni naslon, ne dozvoljavajući da nestrpljenje iskoči iz njene kože. Svaka sekunda joj je parala kožu,  ostavljajući za sobom samo hipertonus mišića. Minuti su prolazili, a njena kosa dobijala sedu nijansu, svakim sledećim momentom. Srce joj je naizmenično lupalo pod pretnjom da će iskočiti i pobeći iz prostorije, da bi narednog trenutka utihnulo i usnulo smrtno mirni san.
Naglo je ustala, navodeći svoje telo da posustane pod vrtoglavicom, da bi sekund kasnije ubrzano koračala kroz prostoriju pogleda prilepljenog za sat. Minutara je pokazivala da je bilo već pet minuta do tri. Značajno je odmahnula glavom, pitajući se zašto se zvono na vratima ne čuje. Uzela je prebrojavati par kovanica koje su bile rasute po stolu, slažući ih u logične kupice.
Najednom, začu zvono spasenja! Neko je bio na vratima. Uzbuđeno pogleda ka zidu, bilo je tri sata i tri minuta. Otrča i otvori vrata.
Na ulazu je stajao bledi momak, sa crvenim kačketom na glavi. Tapkao je desnom nogom po otiraču dok je zabrinuto gledao u ručni sat. Pogleda devojku u oči i nasmeja se. „Kasnim tri minuta, zar ne?“, upita je.
„Da, čitava tri minuta.“, odgovori mu.
„Uhvatila me tri crvena svetla. No, nema veze. Vi ste na dobitku. Vaša porudžbina je besplatna.“, nasmeja se, uručujući joj kartonsku kutiju na kojoj je velikim crvenim slovima pisalo 'Fast Food Joy'.

| 0 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)