Pogled sa petog sprata

Објавила Puff , петак, 24. април 2015. 22:22

Pogledala sam kroz prozor. Dole, ispred prodavnice zdrave hrane tri glavudže su virele između grana i lišća. Prokleta krošnja, ništa ne vidim, ali opet dovoljno da znam da su tu. Umalo ne ispadoh sa petog sprata, pošto sam se nagnula kao neko derište što čeka tatu sa posla. Jurij se zakikota.
"Šta se ti kreveljiš, kretenčino, umalo da poginem", zarežah na njega, "a i ustalom nebitno je, ionako će me samleti u prekrupaču", duboko sam uzdahnula i zasela u fotelju. Jurij je prebirao prstima po gitari. Plastične žice su se savijale pod njegovim jagodicama, nije imao nokte da bi mogao da potkači žicu, pa su se tupi zvukovi sabijali po sobi.  "Možda neće, možda nisu tu zbog tebe, uzdahnuo je, "uvek bespotrebno dramiš, Linda", nastavio je da prebira.
"Ma džaba me tešiš, posle svega onoga ne bi me čudilo da pokucaju na vrata. Joj, šta ako pokucaju? Nemamo ništa! Imamo nož!" Zverala sam po sobi, "baciću tebe na njih, to će mi dati vremena da se kao čovek oprostim od ovog života". "Jao brate, ala ti sereš. Ko će bre da pokuca. Verovatno ljudi čekaju ortaka za basket, prekini da se tripuješ. Pogledaj, jesu otišli?"
Ustala sam, na prstima, razmakla zavese i provirla nosem na dole. "Tu su, i dalje. Dvojica barem. Sigurno su poslali trećeg da izvidi", osetila sam kako mi se ruke tresu. "jao, jao, zašto Bože, zašto mi ne daš da živim još dan, još barem godinu dana, da kupim one cipele i odem na letovanje ili barem u šumu za Prvi maj?", šetala sam u krug.
Jurij je sad već ostavio gitaru i otišao do police sa knjigama. "Odakle ti ovo sranje?" Držao je neki ljubo-krimić sa otrcanom 'zavodničkom' koricom. "Joj, pusti me i sranja i knjiga i svega!" Pogledao me je već besno i uzeo da lista knjigu. "Znaš, verovatno ga jesu poslali ovamo. Da pokuca, predstavi se kao prodavac, šta li, ti naivno otvoriš i 'BOOM' nemaš glavu više", odmerio mi je zlobno bubuljicu na sred čela. "A i ne zaslužuješ bolje".
"Kakva si ti stoka od čoveka. Seljačino najgora!" pogledala sam napolje. Tri glave su i dalje bile tu. "Vratio se. Hmm."
"Pa odustani. Siđi dole i suoči se. Ne možeš večno sedeti ovde i čekati. A i ja moram u deset da budem u gradu", Jurij je opet uzeo gitaru. "Mislim da se raštimovala."
"Dobro, dobro, u pravu si. Sići ću dole i suočiti se. Gospodo, šta želite? Ja nemam ništa sa vama, meni je rečeno, ja samo postupam po naređenju." Obula sam patike. "Ako me nema. Poklanjam ti gitaru."
Uzeh ključeve i pođoh. Sišla sam skoro do prizemlja, jer lift kao i obično nije radio. Pogledah, strovaljena preko gelendera. Tri debeljkasta momka u crnim jaknama stajala su ispred plavog auta. Jedan je govorio, dok su druga dvojica cupkali nogom. Vreme je! Izletela sam izvrnuvši zglob na poslednjem stepeniku. "Je li gospodo, mene čekate?", strvalila sam se preko najbližeg i jauknula od bola. "Ubijte me, ne zanima me!" Momci su me gledali u panici.
"Šta priča ova? Jesi dobro?", debeli ispod mene me ispravi. "Zar vi niste tu da me..?", oprezno počeh, ali pošto videh da se sagledavaju u čudu izvinih se i odšepah natrag do ulaza.
Popela sam sam se natrag u stan. Jurij se umalo udavio od smeha. "Tupane. U kakvim si ti tripovima. Jebeš mi sve ako si normalna!" Onda se uozbiljio: "Moram da idem. Hoćeš biti dobro? Sigurno nema duhova ni provalnika?"
Postiđeno odmahnuh glavom. "Nema."
"Aj onda. Čeka me Peter. E da, doneo sam ti račune iz sandučeta, tamo su u kuhinji."
Sela sam za trpezarijski sto dok se Jurij obuvao. Na stolu su bila tri računa i pismo. Čuh Jurija kako škljoca vratima. Uzeh pismo u ruke. Bilo je teško i smredelo na sumpor.
Neko iza mene reče: "Jebote, ovaj tvoj drugar nikako da ode."

O izborima

Објавила Puff , четвртак, 09. април 2015. 22:20

Na ulici se nalazila većina građana Petrovila, protesti su i dalje trajali. Pokušavala sam da se proguram kroz pocepane jakne i proćelave glave, ali svi su želeli da budu u prvim redovima kada govor počne. Na vrhovima prstiju, koji su boleli od hodanja, izdigoh se. Tamo, gde su se završavale kape i čupave glave počinjala je bina. Na njoj par zvaničnika u mrko sivim odelima je pipkalo svoju kosu, vetar sa juga je ovog meseca bio posebno nestašan. Govor je počeo. Najmanji od zvaničnika se popeo na uzdignuće i prigrabio mikrofon. "Braćo, drugovi", čuh kroz nanose vetra. Prevrnuh očima i zabodoh ruku u džep. Na dnu džepa, gde su mrvice hleba i prašine vodile rat, ležao je telefon. Izvadih ga da pogledam koliko je sati, ova govorancija zna doista da se oduži, a svi oni posle će hteti da se naljoljaju i tako pijani da razbijaju grad. Pored brojke koja je pokazivala da imam dovoljno vremena stajalo je pisamce. Izdigoh obrvu.
"Ćao, jako si nam nedostajala. Pominjali smo te svaki dan. More nije isto bez tebe. Pozdravljaju te Angela i Rita i poručuju da ove godine odsedamo u Bonanzi. Pridruži nam se. J"
Jebeni Antonio! Basno napisah: "Jebi se bre i ti ti tvoje dve kurve! Vrati mi moje pare!" Nabih telefon u džep i progurah se kroz debele jakne kroz koje nije mogao da prođe smrad neopranih guzica.
-Opet mi je poslao poruku. Njemu je sve ovo sprdnja. Smrad. Srkala sam vrelu kafu na Terezinoj terasi.
-Pa šta si očekivala? Da će da ti pošalje pare? Pobogu, valjda znaš koliko je skot. A i jeste malo smešno moraš priznati. Tereza se tresla od hladnoće ali je odlučno između dva prsta držala cigaretu, iako samo u papučama, belim gaćama i majici bušnoj barem tri mesta.
-Bilo je. Više nije. Obuci se budalo. Gledala sam njene nakostrešene dlačice po ruci i plava usta. Čula sam da se tako dobijaju smrzotine i nokti sami spadaju. Preletela je preko praga, zapela papučetinom i slomila vilicu. Moram priznati da jeste bilo smešno.
Poruke su samo pristizale. "Mislio sam ove godine da pijemo crno vino na obalama Bora Bore, ako voliš dobro društvo i skupe sireve, pridruži nam se", "Možemo, naravno, sve ovo organizovati i pre ;)". Mrtvi Rus. Prokleti mrtvi Rus! Jebi se Antonio!
Posmatrala sam rulju koja je po stoti put protestvovala. Tražili su da se vrati grejanje i bonovi za ulje, a ne samo sa hleb i vodu. Tražili su i nove puteve, nove telefone, i uvoz piletine jer se pacovi ne slažu dobro uz čaj od repe.  Telefon mi zavibrira u džepu. Podigoh pogled ka ćelavom baji koji je motrio da niko ne diže veću buku no što je namenjeno regularnom mitingu.
"Dobro. Ne moraš da nam se pridružiš. Pridruži se samo meni. Znaš gde sam."
Gurala sam ljude skupljene što biže da bi se zagrejali pre no što odu u hladne stanove. Bili su tako stisnuti da bi čovek pomislio da se vole i građaniski rat nije u toku. Gurala sam i provlačila se, uporno i sporo. Na kraju mitinga završavao se i trg, a ulicu dalje nastavio se sokak, pa puteljak, pa desno opet ulica, a na ulici stajao je Antonio držeći zgužvane novčanice u ruci. Ispruži ruku. -Izvoli.
-Jebi se Antonio, znaš na koje pare mislim.
-Pa znaš i kako ćeš ih dobiti. Možda su tvoje pare ovo započele, ali je moj novčić završio.
Ukipio se i stezao pesnice.
 -O, dobro. Idem po kofer. Umri.
Nasmejao se i pogledao srećku u ruci. -Ko tebe šta pita.
I živeli su srećno. Njegova srećka i on.