Srce

Објавила Puff , среда, 23. јануар 2013. 23:34


Osećas li taj opojan zadah,
Truli miris srca što treperi,
Larve mu iz aorta niču,
A komore sporo raspadaju.
Ono ipak da voli još ume,
I ne mari za proces što sledi.
Ono želi još malo da živi,
Da oseti radost i lepotu,
Ushićenje koje život pruža.
Ali avaj, sudba mu je kleta,
Pa sad sitno ono mora mreti.
Da je barem kad je mlado bilo
Život, snagu koristiti znalo,
Sad se kao zaboravljen bednik
Ne bi nikad pokajalo.

| 0 коментара

Izbor

Објавила Puff , петак, 18. јануар 2013. 16:25


Kad si sam možeš svašta da radiš,
Poskakuješ po livadi,
Poliješ benzinom noćni klub, i ne baciš šibicu,
Razbiješ njonju nekom klincu
Da lažeš ljude da u stvari čupaš pa sadiš.

Zaletiš se u prepun autobus, pa bežiš od kontrole,
Prosjaku umesto novčića daš kamen,
Staneš na raskrsnicu i vičeš: Kraljico, vole!
Boli te uvo, jer si sam.

Slušaš narodnjake, a da ne piješ pivo,
Na stočnoj pijaci nokautiraš ovcu,
Jer nema ko da juri za tobom,
Sam si, briga te za svet!
Ne daješ banku i držiš nivo.

Šetaš po gradu, sa čekićem u ruci,
Pod pretnjom nateraš prolaznika da te opljačka do kože,
Zubima otvaraš paket jogurta,
i lažeš mamu kako su te zapravo odgajali vuci.
Može ti se, jer si sam!

Ma sve možeš kad si sam,
Da lupiš nogom o sto, započneš rat,
Fotokopiraš zadnjicu i staviš je u ram,
Uništiš, opljačkaš, razoriš kraj.
Samo ne možeš da budeš sa nekim.

| 2 коментара

Noć bez

Објавила Puff , субота, 12. јануар 2013. 03:03

(prastaro)

U svetoj noći bez trunke sna
Ispovest tražim, rešenje neko,
Delić istine bi značio mnogo
Na sivom putu od vrha do dna.

Ali noć je gluva, ledi mi dah,
Svaki se zvuk gubi u tami,
Želja me ubija, samoće me strah,
A i dalje tražim odgovor pravi.

Kroz  glavu šismiši lete,
Odnose lik negde u zaborav,
Jos samo oči slabašno sjaje
I dele most između svetova.

Kad poslednja iskra padne u vodu,
Ruši se most, podiže zid,
Ostajem zarobljena u sopstvenoj glavi,
Bez očiju pravih gubi se sreća, život i vid…

| 0 коментара

Obično neobičan

Објавила Puff , понедељак, 7. јануар 2013. 14:46


Mušica je letela nisko oko stola, a zatim se nonšalantno spustila na parče princes krofne koje je trulilo na tacni. Šetkala se tako, sisajući slatki sok šećera u prahu kada joj je život prekratila ogromna šaka, praveći od nje gnjecavu mrlju. „Smradu mali“ prokomentarisa vlasnik ruke i obrisa gorepomenutu o izbledele kratke pantalone, a zatim istom rukom zapali već spremnu cigaru koja mu je visila na usnama. Okrenuo se na svojoj direktorskoj stolici, zamahno pikslom, razbivši pritom prozor kroz koji je na kraju i skočio.
Komšinica gospodina koji je izvšio samoubistvo je upravo tad šetala kera, vukući ga sa pločnika jer je pokušavao da urinira ispred ulaza zgrade. Nažalost u njenoj odluci ju je prekinulo telo koje palo sa neba pravo na njenu bebu u obliku psa, ostavljajući je da vrišti u čudu.
A sve se činilo kao normalno jutro. Ustao je, seo unatraške u svoju kožnu stolicu i započeo dan. Viljuškom je zgrabio ostatak kornfleksa potopljenog u mleko, pokušavajući da pokupi sav sos sa dna činije, dok je kroz zvučnik išla melodija konceptualnog orkestra iz Poljske.
Obukao je svoje najbolje krzneno odelo, udahnuo duvanski vazduh koji je izlazio kroz prozor I zakoračio u svet.
Sunce je već bilo viskoko na nebu dok je gazio gumenim čizmama, neizbežno ih lepeći za asfalt koji se topio, pogledom ispod naočara gledao na svet. Udario je par prolaznika crnim kisobranom i umetnički posmatrao okolne zgrade. Sve u svemu ispunjeno popodne stvarima običnim za njega.
Dok se vraćao u svoj zamagljeni stan sudari se sa galantnim gospodinom u crnom odelu. Čovek ga odmeri od gumenih đonova na čizmama, pa sve do vrha peruške koja mu je visila sa šešira, i blago, više za sebe no za svet, prokomentarisa: „Pozeri, svi vi čudaci ste isti.“
Naš junak ga sa dozom prezira pogleda, a zatim nastavi putem kući. Satima je sedeo u svojoj fotelji, besenći, razmišljajući i trazeći izgovore. On da bude pozer, kako je uopšte moguće da nekome to i proleti na dnu uma. On je takav kakav je, čudan, sam od sebe. Nije on neobičan zbog drugih. Ne nosi on modu 50'ih godina zato jer želi da ga primete, nikako! Nije isti, uvek je bio drugačiji, ne zato jer je želeo, već je to jednostavno bilo tako. Pobogu!
Onda, posle dužeg vremena shvati da u stvari taj čika možda i jeste bio u pravu. Skinu sa sebe znojav kostim i obuče šorc i majicu, a zatim se pogleda u ogledalo. Izbušeno lice je posmatralo sebe, istovremeno davajući zamišljen i izgubljen pogled.
Duboko uzdahnu i vrati se natrag u fotelju. Mušica, koja mu je do sad kružila oko glave lagano je sletela na parče povarenog deserta koje je stajalo na stolu pored.

| 0 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)