Kafana

Објавила Puff , четвртак, 29. децембар 2011. 18:04

U skladu sa praznicima koji nastupaju jedna pesmica, doduše davno napisana...



Naručim čašu opore jave,
Pomešam sa njom kašičicu sna,
Pijem je uspravno, dignute glave,
Sa dostojanstvom negde u džepu.

Tek onda zapalim cigaretu laži,
Samo da zamagli oholi svet,
Da umrtvi njihove zločeste draži
I da se smeju takav je red.

U ovoj kafani na račun drugih se pije,
Svako svoju istinu ispod stola guta,
Jer to je narod kakav svet video nije,
Za njih je laž svakodnevna maršuta.

Svojim prijateljima ispredaju priče,
Jer stvarnost pravu svakako podneli ne bi,
Ne smeju da pokažu da na masu liče,
To čak nikad ne priznaju ni sebi.

I opet sama sedim za stolom,
Svoju istinu pijem kao bozu,
Moram da se suočim sa sudbinom golom,
Licemeri, ne deluje, naspite mi novu dozu!

| 0 коментара

Naređenje

Објавила Puff , среда, 28. децембар 2011. 05:12

„Poručniče, izvinite što ovako upadam ali upravo dolazim od kancelara, poručuje Vam da ni pod kojim slučajem ne povlačite trupe.“, izgovori u dahu mladi čovek dok je jednom rukom skidao šapku sa glave i brisao znoj sa čela.
„Nebesa! Pa ono tamo nisu trupe, to je šačica mučenih ljudi koji su se našli u čudu, ne znaju čak ni pištolj da repetiraju!“
„Verujem da ste, gospodine poručniče, u pravu ali ja samo prenosim naređenje, nije na meni da odlučujem.“

„Nije na tebi da odlučuješ, nije mojoj vojsci da misle, nije na meni da rukovodim trupama... Dođavola, sve je otišlo dođavola!“
Vojnik  tiho napusti prostoriju ostavljajući zabrinutog poručnika koji je posmatrao ordenje na svom šinjelu okačenom o trošni zid.

„Kome sad da se izjadam! Kako da izađem pred oči svetu kad su zbog mog kukavičluka tolike duše napustile ovu pustu zemlju! Sva ova odlikovanja ne znače ni pišljivog boba kad znam da sam slab.“
Uzeo je lulu sa stola i ubrzo se opori duvanski dim širio hodnicima preuređene škole.
„Moram nešto uraditi. Tih par jadnika će, ako ostanem u senci, umreti uzaludno kao i njihovi prethodnici.“ Počeša se po osedelom temenu. „Da li će moja savest izdražati sve to?“
Upalio je prašnjavi gramofon iz koga se prolomi umilna šansona milujući oronulu prostoriju.

 Stotinama milja od stare škole par vojnika je ležalo u rovu i čekalo naređenje. Prvi, proćelavi, debeljuškasti čovek je crtao vrhom prsta krugove po izdrobljenoj zemlji pevušeći pesmu koju je čuo od svoje mati. Drugi, plavi, sa ožiljkom preko desnog obraza je sedeo, poduprt nasipom zemlje, i oštrio švajcarski nožić o beli kamičak. Ostala trojica su posmatrala nebo tragajući za neprijateljskim avionima.
„Moraju nam nekad nešto javiti. Nisu ludi da nas ostave ovako, ovde, bez ikakve pomoći.“ Prošaputa jedan od trojice koji su nadzirali nebeski svod.
„Da, javiće nam kako moramo da krenemo u napad i da nema povlačenja.“, nasmeja se plavušan otkrivajući svoje prerano požutele zube.
„Samo se vi smirite i utišajte ovog raspevanog, otkriće naš položaj zbog njegove simfonije.“ , prozbori najviši od njih ne skidajući dvogled sa očiju.

Tog jutra je sve krenulo naopako. Viši poručnik nije izlazio iz svoje imrpovizovane kancelarije,  uhvatio je tri vojnika kako iz ostave kradu hranu kojom se mogla nahraniti desetočlana porodica, i povrh svega negde je zagubio svoj pištolj. Kako će on, narednik prve klase, da brani svoju otadžbinu bez oružja! Lutao je svim hodnicima, zavirivao ispod svakog kamena i nigde nije mogao da ga pronađe.
„Ona beštija od sinoć ga je sigurno maznula. Ovih dana su visoke cene pištolja, posebno onakvog valtera koji je ubio barem pedeset duša.“ Slegnu ramenima i pokuca na poručnikova vrata.
„Gospodine, kakva je odluka danas? Povlačimo li se i dalje ili smo se ustoličili ovde?“
„Ne znam, Petre, ni sam. Kancelar je naredio da nikako ne povlačim ono malo ljudi što je ostalo. Pretpostavljam da ima prave razloge za to, samo ja ih nikako ne vidim. Ti jadni ljudi će uzaludno izginuti.“
„Znam poručniče,  uradite ono što morate. U ratu ponekad čast nije sve.“ Poklonio se i lagano zatvorio vrata pritom pretražujući svaki kutak tog mračnog hodnika.

Maleni vojnik, kome se po uniformi videlo da nije ništa više do regruta, je trčkarao između rovova sve vreme osvrćući se na levu, pa na desnu stranu. Uklizao je pri poslednjem koraku i aterirao na prašnjavu zemlju tik uz debeljuškastog čovečuljka koji je i dalje pevušio. Ovaj ga nezainteresovano pogleda, a zatim nastavi sa crtanjem.
„Ne radi vam radio veza?“, upita preplašene vojnike.
„Pa da li si ti normalan? Je l' te mama nije naučila da kucaš pre nego što uđeš? Mogao si zalud poginuti.“, procedi plavušan. „Ne radi, juče su izrešetali uređaj. Švajcarski sir.“
„Da, zato su me i poslali. Prenosim naređenje. Samo vas je ovoliko ostalo? U svakom slučaju naređeno vam je da se povučete ka najbližem selu i potražite zaklon od meštana. Toliko od mene, srećno momci.“ Namignu im, a zatim klisnu kroz drveni okvir koji je sperčavao urušenje rova.

Njih petorica se pogledaše sa osmehom na licima skorelim od rata i počeše da kupe svoje stvari. Deset minuta nakon toga poslednji vojnik je oprezno iskoračavao iz rova bacajući poslednji pogled na pustu zemlju koja ih je nevoljno snašla.


Dva vojnika sa belim šlemovima u savršeno ispeglanim uniformama su ušli u zadimljenu prostoriju.
„Vi ste viši poručnik Krstić?“, upita jedan od njih gospodina koji je oblačio svoj šinjel i umorno gledao u pod.
„Da, ja sam viši poručnik Krstić. Pretpostavljam da želite da pođem sa vama?“
„Znate i sami šta se dobija za odbijanje izvršenja naređenja koje Vam je striktno izdato.“
„Znam. Spreman sam.“, udari par puta rukom po grudima, stresavši pritom prašinu, nabaci šapku na glavu i krenu ka vratima. Zastade na trenutak i pogleda jednog od vojnika: „Čast je čast, ali ljudski životi su ljudski životi.“, a zatim izađe van.
Za njima ostade prazna, memljiva prostorija sa izlizanim tragovima krivice koje je suton polako spirao.

| 0 коментара

Klovn

Објавила Puff , уторак, 20. децембар 2011. 00:47

Prijatelj me je zamolio da napisem jednu priču koja ne sadrži krvoproliće, i da barem jednom ne bude crna. Ja sam za tu temu izabrala klovnove, oni su uvek tako veseli, sa njima ne mogu da omašim. Pa da vidimo, glupa pesmica o klovnu:

Bio jednom jedan klovn,
kao i svaki drugi.
I on je pravio stvorenja od balona,
imao je šešir i mantil dugi.

On, kao i ostatak klovnovskog sveta,
zbijao šale kao iz šešira,
bio je radost svakog deteta,
znao je čak i triangl da svira.

Klovn k'o klovn, reći će neki,
klovn k'o klovn rekla bih i ja,
i taj je bio pravi harlekin,
i njemu osmeh odistinski prija.

I pristaje rekla bih, možda,
ipak k'o šarlatan predstvalja svet,
a možda je ustvari ceo sav voštan,
ali se smeje, takav je red.

I ovaj je klovn kao i svaki klovn bio,
skakao, pevao, nasmejao sve,
u suton dana on se obesio,
jer takvi su klovnovi kasnije ili pre.

Jbg. Ali ja se jesam sita ismejala.

| 2 коментара

Ostrvo

Објавила Puff , понедељак, 19. децембар 2011. 02:59


Nikada je nisu uznemiravali. Nisu joj se u početku obraćali, niti primećivali. Kad kad bi joj ostavili koji komad nekuvanog mesa na kamenjaru blizu kog je končala. Ali ipak se osećala sigurno što nije sama na tom prostom i nebrušenom svetu.
Sve je počelo par godina ranije kada joj je muž, usled posledica opake bolesti, preminuo. Danima je gledala kroz prozor želeći da mu se pridruži u tom nematerijalnom prostoru. Iz melanholije ju je trglo pismo koje joj je on ostavio. Izričito je naredio da ne žali za njim i da konačno udahne tračak života.
Odlučila se za Australiju. Kontinent zatvorenika. Tih dana se i osećala kao zatvorenik sopstvene tuge tako da joj se ta zemlja činila prikladnom.
Krhotine stakla su joj rasparale butinu prikazujući belinu kosti. Bleštavo sunce joj je razmazivalo ostatke šminke po izgrebanom licu. Pokuša da ustane, ali joj blesak bola sastruga želju za time. Trebalo joj je prilično vremena da shvati šta se dogodilo. Pesak, more, krhotine aviona rasute po obali su joj pomogle u tome. Nemoguće! Zar ona da završi kao slepi putnik na ovom pustilu! To se događa samo u osrednjim romanima i serijama za mediokritet. Ali izgleda da život čita takve romane.
Nekoliko nedelja kasnije, dok je sedela ispod improvizovanog šatora ugleda par crnomanjastih dečaka kako trčkaraju obalom. Pokušala je da odšepa do njih, ali oni, ugledavši je, pobegoše u šumarak koji je odvajao brdo od obale. To ju je ujedno i uznemirilo i obradovalo. Nije bila sama na ovom mestu, a opet nije mogla da zna sa kakvim obličjima deli život. Narednih dana je istražujući okolinu otkrila da postoji čitav mali univerzum vođen domorocima. Imali su svoje navike, obrede i svoj svet. Nju čak nisu ni primećivali. Sedeli su u krugu i pevali, crtajući maštovite oblike po svojim telima. Pored tog malog seoceta je bilo, kako je ona pretpostavila, njihovo svetilište. Desetine pobodenih kolaca na kojima su stajale glave kojekakvih životinja. Žrtva je morala biti prinešena bogovima, to je bila njena pretpostavka. Sve to ju je podestilo na knjigu koju je davno čitala, o grupi dečaka na nenaseljenom ostrvu koji su zveri iz svoje sveti prineli žrtvu u obliku svinjske glave.
Godinu dana kasnije, pomirena sa sudbinom, ponekad rastrojena depresijom, rešila je da sebi stvori život tu gde jeste, nezavisno od ostatka stanovništva tog malog ostrva. Smejala se sebi dok se prisećala onog šarlatana sa televizije koji je navodno preživljavao u divljini. Eh, da je bilo barem upola tako lako. Ali sva snaga se nosi u sebi, zaključila je to. Gurala je svaki dan sa pomisli na novi cilj koji je sebi zacrtala - ostvariti sreću koliko joj je to divljaštvo dopuštalo.
Dve godine nakon toga sedela je na obronku čudnog sela, i grickajući slamku posmatrala skupinu. Pomisli kako im predstoji neki važan obred jer su se veoma detaljno i precizno odvijali događaji. Čovečuljak sa perima na glavi je lagano mešao crvenu zemlju sa vodom, konstantno proveravajući gustinu smese. Kada je smesa zamešena ženica je uze i poče da boji stavnovnike, crtajući po njihovim telima religijske znakove. Na drugom kraju seoceta dva čoveka su pravila baklje, dok je pored njih jedan dečačić obmotavao vrhove koplja zelenim travkama.
Odjednom oseti hladan povetarac koji joj podiže dlake na vratu. Blago se okrenu i vide tri iskežene utvare kako joj stoje nad glavom. U tom trenutku shvati šta se događa.
                Sledećeg  jutra na svetilištu je osvanula još jedna glava dok je neskorela krv kapala sa koca na gladnu, crvenu zemlju.

| 4 коментара

Sat

Објавила Puff , недеља, 27. новембар 2011. 13:25


Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka u staroj požuteloj kući u Nju Hemširu sitan čovek sa naočarima zbog kojih su mu oči izgledale milosrdno je kroz prozorsko okno posmatrao svet. Dok je bio mali otac mu je često govorio da ako nemaš mnogo nemaš mnogo ni da izgubiš. Ali i da ako imaš sve nemaš šta ni da poželiš, a ni da tražiš na javi. Time se i vodio kroz život.
I tada, dok je kroz zamazano staklo posmatrao komšiluk, bio je srećan sa samim sobom i osobama oko njega. Odkad je znao za sebe bio je optimističan prepreden starac. Ljudi su za njega bili izvor dobrog raspoloženja koje je crpio iz njih.
Pogleda u sat koji je nepomično ležao na stolu. Kazaljke su se odavno smrtno ukočile ne nameravajući da promene svoju zamisao.
„Nov sat, par funti manje“, pomisli. „Ali nema veze, imam zbog čega izaći iz kuće.“
Tog popodneva se prošetao do buvlje pijace u potrazi za novim satom koji će mu biti malo verniji nego prošli. Rovario je po gomilama otpada, njuškajući poput lovačkog psa. Kvrgavom rukom podiže peščani sat koji je očigledno bio zapušen jer su sitna zrnca umorno ležala samo na jednoj strani. „Poslužiće kao ukras, svakako“, zamislio je čak i mesto gde će ga držati.
Čim je ušao u kuću i postavio sat na kamin zrnca su polako, gurkajući se međusobno, lila niz usko grlo staklene tvorevine. Prvo lagano, kao da ne žure nikuda, a zatim sve brže i brže, ne štedeći nijednu sekundu.
Starac je oduševljeno propratio celu situaciju.
Narednih dana je proveo sate sedeći pored kamina i posmatrajući kako se pesak toči vreme.
Činilo mu se da prelaženje vremena iz jednog dela sata u drugi se dešava brže nego što bi trebalo, ali nije dopustio da ga to uznemiri. A onda, kada je kišan dan obuzeo čitavu zemlju, pa i njegovu dušu,  nehajno pogleda pravac kamina. Zrnca su zaustavila svoj tok. Kao je neko izgradio nevidiljivu branu u uskom grlu sata. Približi se čudnoj napravi, zagledajući je sa svih strana. Tek po koje zrno je padalo u ambis vremena.
Tek tada je shvatio. Sat je predstavljao njegov život i ironično – što je bio srećniji vreme mu je brže proticalo. Presedeo je taj čitav dan razmišljajući šta da uradi. Ako nastavi životom kakvim je živeo do sad nije mu mnogo preostalo, ali biće to srećan život, a ako napravi sebe mizernim živeće zauvek, ali takav život nije vredan ni pomena. Sama pomisao na dilemu koju mu je život postavio unosila mu je jezu koja se širila celim telom. Zrnca su odlučila da ne sarađuju odbijajući da naprave čak i jedan ustupak.
Neki kažu da u požuteloj kućici na uglu dve ulice i dalje živi sitni starac pojeden svojom dilemom dane provodi klatići se u stolici kraj kamina, posmatrajući peščani sat koji je odavno stao. Vreme kao da nikad nije išlo u njegovu korist.

| 0 коментара

Rasprava

Објавила Puff , среда, 16. новембар 2011. 01:09


Sedeli su za okruglim stolom onda kada je priča počela. Sedam čovečijih lica, naizgled sličnih, ali opet prilično drugačijih. Rasprava je počela ubrzo pošto se koban događaj prosuo po javi i postao stvaran.
Mali rumeni čovečuljak kome je svetlost, koja je padala sa sijalice u ćošku,  obasjavala samo rumeno lice uze da da uvodnu reč.
„Dobro veče dame i gospodo, sakupili smo se ovde da dođemo do rešenja povodom smrtnog prestupa koji smo počinili. Pošto sam ja rešio da  dam uvodnu reč neću dužiti, već ću odmah izneti svoj predlog. Ja sam za to da se prijavimo policiji pa da vrhovni sud odluči o našoj sudbini. Tako je najpravednije.“
U reč mu upade ispijeni gospodin sa frakom i šeširom koji mu je davao veoma zloban pogled.
„Molim te, da smo tebe slušali svaki put do sad bi sigurno bili mrtvi. Šta ti znaš šta je pravedno, počinio si zločin. Ja sam za to da iskasapimo još nekog, uživajmo u slobodi koju nam ovaj svet daje!“
Nečija ruka je uporno mahala sa drugog kraja stola. Gospodin joj prepredeno namignu i pokaza rukom da joj prepušta publiku. Žena sa uplakanim krvavim očima ustade i poče panično da vrti malu belu krpanu maramicu.
„Svi ćemo umreti!“, povika. „Ne želim da završim tako, molim vas učinite nešto!“
Par lica se nasmeja njenoj uzrurpiranosti i strahu, dok ju je mali rumeni čovečuljak uporno smirivao.
Zatim je reč preuzeo mladić sa tihim, smirenim očima. Laganim pokretom ruke je presekao vazduh, a sa njim i novonastalu graju.
„Slušajte, budimo razumni, ako se prijavimo nećemo proći dobro, a ako se još nekog lišimo života veće su šanse da trag dovede do nas. Moja ideja je da zakopamo telo, rešimo se dokaza i primirimo dok se potraga za telom ne završi. To je najrazumije.“
Utom bleda masa skoči sa stolice i poče vikati.
„Mene ovo progoni! Neću više nikad zaspati u miru! Scena mi se non stop vrti u glavi i grize me iznutra!“ Dok je vikao zgrabio je kaiš sa svojih pantalona i doneo stolicu ispod grede koja je držala plafon u vodoravnom položaju. „Ne želim takav život!“
Masa je skočila i odvratila ga od gnusne ideje koja mu je obuzela um. Vezali su ga istim kaišem za nogar od stola. Ostatak večeri je proveo klateći se i mrmljajući samo sebi poznate reči u bradu.
Mala neuredna devojčica se klatila na svojoj stolici, povremeno prelazeći pogledom preko lica u prostoriji. Povremeno bi zaustila nešto da kaže, ali ubrzo zatim slegnula ramenima i nastavila da se klacka u svojoj ravnodušnosti.
Pored nje gromada u kožnoj jakni je kuckala prstima po stolu paleći cigaretu za cigaretom. Konačno je ustao i besnim pogledom ućutkao gomilu.
„More mater vam vašu! Da nije vas i ne bismo završili ovako! Sve ću da vas pobijem! Sad ste našli da se svađate, a mogli ste da se udružite kada je zločin trebao da se izvrši! Tad ste me svi slušali, tad je sila bila zakon. A sada, sada niko ni da me pogleda! Svima ću vam prerezati grkljane!“
Raspravka se nastavila do duboko u noć. Rešenje je uporno odbijalo da se pojavi na ovako jadnoj zabavi. Katkad bi po koja čaša tetralno poletela ka zidu, često su se čuli panični krici, retko koja razumna reč, pa opet isti točak bi obrnuo krug. Naposletku tišina je preuzela tron.
Mali rumeni čovek ustade i pogleda svakog ponaosob.
„Odluka je doneta. Znam da nije lako, da smo morali da većamo više sati, ali pošto je odluka delimično jednoglasna“, izgovori to prelazeći pogledom preko devojčicinog lica, „ne preostaje nam ništa drugo no da je spovedemo u delo. Hvala vam na barem maloj saradnji.“
Još jednom ih pogleda, a zatim sede i soba se polako ispuni mrakom, kricima i mirisom krvi.
               
       Mladi čovek ustade sa kauča u svojoj dnevnoj sobi, zakorači u kuhinju i uze par kesa za smeće. Zatim se žurnim korakom uputi ka spavaćoj sobi gde je na bračnom krevetu ležao ženski leš. Oštrim nožem je odvajao tetive od kostiju, a zatim odsečnim pokretima lomio zglobove. Tako iskasapljeno telo strpao je u kese za smeće, a zatim u zamrzivač. Po povratku u kuhinju gde je hteo da naoštrii već istupelo sečivo nalete na galantnog gospodina u fraku koji mu nonšalantno namignu dok mu je krv kapala sa bledih prstiju u kojima je držao bodež. Zatim je iščezao u mraku. Mladić se nasmeši i uzvrati namigivanje.

| 0 коментара

Stajalište

Објавила Puff , уторак, 15. новембар 2011. 18:44


On je bio jedan od onih koji se u masi prvi primete. Uvek se najglasnije, groteskno, smejao, zabacujući glavu u neprirodan položaj i mlatarajući rukama kao da su dve krpe. Često je na trenutke pokazivao sebe zagledavajući se u daljinu, ali bi se uvek na vreme trgnuo da to niko ne primeti i nastavljao  sa svojom predstavom. Nosio je malu drvenu čačkalicu u ustima koja je uvek visila sa donje usne koja je poput neke izobličene izrasline dopunjavala njegov izgled.
„Sve je stvar stava“, često je govorio, „ Ako stavom pokažeš da si vođa čopora onda će i ostali u to poverovati.“
Zato je, kad god je imao priliku, prebijao kojekakve barabe, da se njegovo ime ne bi zaboravilo.  Prsten na njegovoj desnoj ruci uvek je imao tragove krvi po svojim sitnim izbočenjima. „Zar želiš da te zaborave?“
Susret se dogodio maglovitog jesenjeg jutra dok su obični prolaznici bili neobična pojava. Poslednju cigaru je ugasio o metiljavi pločnik duvajući dim u maglu. Zar svi tramvaji moraju da kasne? Pljunuo je u stakleni zidić i posmatrao kako se izlučevina sliva niz glatku površinu.
„Mali, ako tako nastaviš ostaćeš upamćen samo po lošem. Na kraju niko tvoje ime neće ni prepoznati, samo će se tvoja loša dela širiti kao kuga nošena glasom takvih poput tebe.“
„Šta ti znaš o meni, pa mi si našao da sudiš! Ko si uopšte ti da užimaš moje ime u usta i dovodiš u pitanje moje ponašanje!?“
„Niko bitan, čini mi se, samo sam prolaznik kome se učinilo da tvoje postojanje nije nešto što će promeniti način padanja lišća. Ono će padati isto posle tebe, kao što je i pre tebe.“
„Nemaš pravo da unosiš nemir u dušu slučajnih lica, i ne znaš, kad ti kažem ne znaš za šta sam sposoban! A sada se gubi, ne želim da mi remetiš mir ovako rano.“
„Ali  molim te, saslušaj me, tvoja dela nisu vredna pomena! Tvoj lik je onaj među hiljadu drugih, samo je tvoja glasnoća to što te izdvaja od ostalih.“
„Idi, molim te idi, nastavi svojim putem, ne želiš da uradim nešto zbog čega ću se posle kajati.“
„Mali je svet za obojicu, ako odem srešćemo se opet, a ako se sretnemo neću biti blag kao sada. I sam znaš da je još malo i vreme da završiš ovu sprdnju.“
„Molim te pusti me da čekam prevoz, želim samo da idemo kući, umoran sam.“
„Prevoz uskoro stiže, i jeste vreme da pođeš.“
Tramvaj se polako pojavljivao iz magle.
„Vreme je.“
Čovek pogleda vozilo i malo pre nego što je ono prošišalo pored njega on zakorači sa pločnika na hladan asfalt. Iza njega je ostala prazno stajalište i par pasa lutalica koje je privukao miris krvi.

| 0 коментара

Mr.

Објавила Puff , понедељак, 24. октобар 2011. 05:08

          Ostavio je vino na stolu na terasi i krenuo ka zadnjem dvorištu. Ogroman plastenik se protezao duž celog dvorišta, i on uđe u njega. Ponosno je obilazio plodove svog rada, zastajući samo da počupa korov ili tiho da otpevuši ratničku pesmicu. Nindže. Ima jednu od prvih farmi nindži na svetu. Prošli usevi mu nisu bili bas uspešni. Prvo seme je zakopao naopačke, pa su se mučenici podavili. A sledeći usev je posadio preduboko, izrasle su male nindže, kepeci. Ko se jos plaši kepeca, smešno. Ali sada, sada je sve u savršenom redu, osim sto je primetio par kljova na ponekom nindži.
“Moraću da olabavim sa đubrenjem”, pomisli, “sav taj visak đubreta škodi, sa tim kljovama neće moći da se šunja tiho, poput noći.”
Jos par sati i biće spremne za žetvu. Bacio je još jedan pogled ka svom blagu i tiho se išunjao iz plastenika da ih ne probudi. Vraćajuci se u svoju vilu primeti oškrnuta vrata na garži. “Ti prokleti Kinezi” procedi kroz zube, “Opet su se šunjali oko mog uranijuma!”
Otrča u šupu, uze pušku, sačmaru, naravno, i brzinom vetra dolete ispred garaže. Laganim pokretom ruke otvori vrata i polako uđe unutra. Pretraži celu garažu i zaključi da je to bila samo obicna mačka. “Prokletstvo, moram se malo opustiti, ovo ne valja za moje srce.”
Umornim korakom se vratio na terasu, spustio pušku pored sebe i nastavio da pije najbolje francusko vino, berba 45-a!
Veče je polako sklapalo ruke oko njegovog imanja, setno je gledao u daljinu, razmišljajući gde da nađe pare za novi put na Uran. Ovo malo osiromašenog uranijuma što je doneo bolesno je čuvao u garaži. Par puta Kinezi su hteli da ga ukradu, ali ih je rasterao bacivši na njih zelene karte. Ako su se nečega plašili onda je to bila green card, jer oni mogu samo u ilegali da prežive.
Zbog njih je postao paranoik, komšijama nije pozajmljivao šoljicu šecera misleći da su oni špijuni koji dolaze da bi saznali gde drži uranijum.
Odjednom nešto je prolomilo iz vile. Skočio je kao oparen zgrabivši pušku poleteo ka garaži. Pedeset Kineza, naslagani jedni drugima na ramena, pokušavalo je da obije bravu, dok je jos hiljadak njih čekalo skriveno iza bureta. “Aha, tu ste! Sve cu vas pobiti, Bog mi je svedok!”, gnevno povika. Polete ka plasteniku, otvori vrata i poče da budi zadremale nindže. A oni, kao mali crni mravi, počeše da mile iz saksija ređajući se jedan za drugim spremni za napad. “Sve ih uništite, prokleti Kinezi, videćete vi!”
Nindže poskakaše, izvadiše svoje širukene, nunčake i mačeve i opkoliše tu malu žutu šaku jada koja je htela da orobi njihovog gazdu.
Smeškajući se posmatrao je scenu. Jadni Kineščići su bedno pokušavali da imitiraju Brus Lija, skačući sa noge na nogu. Izgledali su urnebesno.
Klimnuo je glavom, dajući znak svojim sledbenicima za napad. Borba je trajala tek par minuta i sve je bilo gotovo. Kao zgažene gliste, mali žuti udovi su leželi svuda po zemlji. “Tako vam i treba, kad moj uranijum hocete da otmete, nema ‘’leba preko pogače.”, promrmlja sebi u bradu. Zaključao je garažu, smestio nindže u kutije za dalju preprodaju i vratio se u vilu.
“Gospodine, raspremila sam vam krevet, da li mogu da idem sad?” upita kućna pomoćnica.
“Naravno, slobodna si.”
“U redu, gospodine, laku noć”
“Margaret, potseti me da posadim dve-tri čistacice, ne želim da ti svaki put čistiš žute mrlje po prilazu za automobile.”
Imao je osećaj da će se opet vratiti. Zadovoljno nasu jos jednu čašu viskija i zapali ugašenu lulu…

| 0 коментара

Semafor

Објавила Puff , среда, 19. октобар 2011. 18:57


Zima se oholo spuštala po pločniku kupeći za sobom preživele pahulje i zamrzavajući ih lenjo i mrzovoljno. Crveno svetlo je i dalje treperelo na semaforu dok su umorni vozači isčekivali da ih obasja sjaj plavičasto zelenog spasenja.
Veselo je trljao ruke, povremeno duvajući topli dah u njih. Bio je to prokleto hladan, ali ipak uspešan dan. Izvadio je iz džepa dve plave novčanice pohlepno razmišljajući o toplom bureku i čaju koji će uskoro uslediti.
Svetlo na semaforu je promenilo nijansu, što je značilo da sledi dva minuta čekanja na mrazu dok crvena boja opet ne postane dominantna. Te večeri je imao osećaj da će taj dan, ta godina što sledi ipak biti blaga prema njemu.
Ustao je pre svitanja, sedeći par minuta na ivici dušeka i trljajući svoju bolesnu nogu dok nije osetio da krv juri njome, a zatim je našao kesu u uglu masne improvizovane sobe i navukao je na ukočeno stopalo. „To će je barem malo zaštiti od hladnoće“, pomisli dok je gledao kako hladan vazduh podiže krpare prostrte po zemljanom podu. Odhramao je do raskrsnice gurajući se kroz gužvu koja se trudila da ostvari što manji  fizički kontakt sa njim. Kakve radosti, i sreće, tapšao je kao malo dete kada je shvatio da je prvi stigao na radno mesto. To je značilo da mu se sreća nasmešila i da će semafor koji najduže drži crveno svetlo biti ceo bogotveni dan samo njegov.
Užurbano je izvadio malu četku za brisanje prozora i suvu krpu i zadenu ih za pojas. Sve je izgledalo kao da je posao mogao da počne. Prvo menjanje svetla je bilo više nego usprešno, dobio je čak 30 dinara od galantnog gospodina u požutelom jugu. Onda je monotonija zavladala drumom. Ljudi su umorno odmahivali rukama, pravili se da ga ne vide, neki su čak poslali par psovki kroz staklo.
Na drugom kraju grada preplašeni  dečak je vikao na sav glas. Negovo telo su komadali raspiajući krv na sve strane, i ne mareći za nered koji prave.  Čovek je nosio plastičnu masku koja mu je davala izgled jednog od naučnika iz Vulfenštajna. Rukom, masnom od krvi, je uzeo skalper sa obližnjeg stočića i smešeći se očima prokomentarisao: „A da vidimo šta će se dogoditi ako uradimo ovo...“, a zatim je prineo oštricu staklastoj polulopti u kojoj se odražavao dečakov smrtni strah.
Pola sata nakon toga izašao je umrno iz mračne sobice i uzahnuo. Njegovi planovi ipak nisu bili toliko uspešni kao što se nadao. Moraće da traži novo zamorče. Obrisao je ruke o crvenu kecelju i potražio stari rokovnik u dubini prašnjave fioke. Žute strane su odzvanjale nekom neobičnom smernošću dajući do znanja da su samo važne stvari zapisane po njima. Listao je strane brzo i nasumično prelazeci prstima po imenima, a kada je konačno našao potreban broj radosno je uzdahnuo i okrenuo ga izdavši potrebna naređenja osobi sa druge strane linije.
                Crni kombi je na prometnoj raskrsnici čekao da se svetlo na semaforu promeni. Prašnjava spoljašnjost je odavala utisak da njegov gazda baš i ne vodi računa o svom vozilu. Vozač je tapkao prstima u ritmu muzike koja je dopirala iz zvučnika na vratima.
Prišao im je vadeći četku iz opasača. „Gazda, treba se očisti staklo malo?“, upita, a zatim se vrata kombija otvoriše i on beše uvučen u njega.
Naredno jutro na najprometniju raskrsnicu u gradu stigao je obogaljeni rom, žaleći što ne može da aplaudira usled nedostatka leve ruke. Srećan jer je prvi zauzeo to radno mesto, ali ipak začuđen gde se deo mali dečak koji je vladao semaforima u okolini.

| 0 коментара

Sena

Објавила Puff , уторак, 20. септембар 2011. 01:18

Moja cimerka me je zamolila da napišem priču o njoj. Nije ispalo baš onako kako je trebalo, ali svi znaju da se priče ne naručuju. Kako bilo, evo je priča.


-Divno je, uzeću ga!
-Drago mi je da vam se sviđa, još samo da potpišete potrebne papire i možete početi sa useljenjem.
Potkrovlje je gledalo na Senu, a beli, olinjali prozori su na svom krilu ostavili toliko mesta da može da sedne i posmatra noć. To ju je i najviše privklo kod ovog, čudno ušuškanog stana.
Sela je na okvir prozora i posmatrala oljuštenu farbu koja se prostirala duž daščica koje su se ukrštale pravići krstiće na sred stakla.
„Ni traga od onog odvratnog tornja“ nasmeja se slatko. Oduvek je mislila da taj prokleti, nakardani toranj kvari Pariz. Bez njega bi grad bio kao crno beli film u kome bi se u pozadini čula Edit Pjaf začaravajući scenu svojim vinilskim glasom.
Svako jutro bi ustajala u tačno pet, a zatim nahranila mačku, skuvala sebi ogromnu šolju kafe i u pižami došetala do svog kutka i tu posmatrala kako magla pleše obalom Sene.
Nijedan posao nije lak, a za njen bi se moglo reći da sa sobom nosi velike posledice. U pola sedam bi izašla iz stana i držeći šal da ne odluta na vetru trčala na autobus. U pola osam je već stajala pred ogromnom hladnjačom pripremajući se za još jedan iscrpljujuć, u nekim trenucima zlokoban dan.
Čitav dan prenošenja smrznutih kutija ribe i mlevenog mesa ne može a da ne škodi. Noću bi često čula sopstvena pluća kako na orguljama sviraju samo njima poznatu melodiju. Ali bi uvek tešila sebe- nije to ništa, samo umor. Već sedam meseci radi taj posao, a sve što ima u tegli na vrh frižidera je par evra i neki sitniš koji nije mogao ni ljudski da zvecka pri pomeranju posude. Pare kao da su padale u ambis. 16 sati rada dnevno samo da bi otplatila dugove koje su joj napravili koje kakvi prilajtelji, bivši ljubavnici, pa i ona sama ovim putem za Pariz i pokušajem novog života.
Ali svaki put kada bi, umorna od celodnevnog pasjeg života, sela na taj prozorski okvir kao da bi se ceo svet zamaglio i pretvorio u nešto previše lepo da bi i sama poverovala u to. Izvadila bi svoju debelu, crtežima popunjenju, svesku i doslikavala deliće tog sveta. Drvo više ne bi bilo drvo, sada bi plesalo sa rekom, a livada bi uzdisala posmatrajući ih. Sa druge strane reke šuma bi okrestralno svirala prateći metronom u obliku gradskih svetla koja su se presijavala po zemlji pokropljenom rosom.
Često bi se i probudila tu, u svom odronu od sveta.
Pogubni dan dođe po svakoga, ali neki ga jednostavno izbegnu, odlože za neku melanholniju noć, a neki se jednostavno prepuste.
Nju je čekao iza ugla želeći samo da joj udeli savet i opomene da previše rada vodi u propast, ona ga očigledno nije shvatila. Bezvoljno je odmahnula glavom i nastavila po svome.
Nekoliko meseci nakon toga komšija je osetio nesnosan smrad koji se spuštao niz stepenice koje su vodile ka potrkovlju. Našli su je kako sklupčana posmatra Senu koja se mreškala niz dolinu...

| 1 коментара

Livada

Објавила Puff , недеља, 11. септембар 2011. 22:07

Sedela je na livadi i posmatrala sunce. Ubrzo su je oči zabolele i gde god bi pogledala u vidokrugu joj je stajala sjajna zvezda. Posledice sanjarenja.
Nasmeja se, a zatim opet pogleda ka nebu, zvezda je i dalje bila tu. Ubrzo nakon toga kometa sa neba je pala pravo na nju i raznela je na komade. Delovi mozga, kože i iznutrica su i dalje sedeli na livadi.

| 2 коментара

Ako ipak?

Објавила Puff , субота, 3. септембар 2011. 21:53

-Znam da će vas ova izjava obeshrabriti, ali molim vas, dok ima nade nemojte klonuti duhom.
-Koliko?
-Metastaza je stigla...
-Ne pitam vas za metastazu već koliko!?
-Najviše dva meseca. Izvinjavam se što je tako, ali mi...

Nije čuo završetak rečenice. Nešto se u njemu prelomilo, a bio je siguran da nije kost. Beznadežno gledajući u jednu tačku shvatio je da se sve završava.
Otišao je u svoj stan i zatvorio se u sobu, razmišljajući šta je najbezbolniji način za prekid života. Neće on završiti kao ostali u usranom bolničkom krevetu kašljući krv i natapajući posteljinu znojem!
A zatim je počeo da plače. Plakao je dugo, brišući slinavo lice rukavom pocepanog duksa. Zašto njemu, zašto!? Zar nije dovoljno dobar za ovaj svet! Zar nije načinio dovoljno dobrih dela da ga barem na kratko poštedi! Ceo život mu je bio kao smrt i na kraju će da završi mnogo gore nego svi oni silovatelji i ubice. Nepravedno i jadno.
Lupio je nogom o ormar i besno zapalio cigaru. Uleteće u tržni centar sa bombom oko struka i razneti sve oko sebe! Tako je, ako on umire odneće sa sobom još nekog. Barem da pravedno zasluži svoju neočekivanu smrt.
Sati su polako prolazili, a njegov bes bio sve manji i manji. Opet je tuga počela da ždere njegove organe i polako se kreće ka srcu.
Nije znao šta da učini da mu bude barem malo lakše. Nije imao porodicu, dođavola nije imao čak ni kaktus o kome bi brinuo. Sahrana će biti tako pusta, ali barem nikome neće ni biti žao.
Odjednom mu je sinulo. Ima još dva meseca, pobogu! Uradiće sve što je ikada u životu želeo, ionako nema svrhe skupljati novac na gomilu više.
Otvorio je najbližu fioku i iz nje izvadio masan papirčić i skoro istošenu hemijsku i počeo sa žvrljanjem.
            Bandži džamp na Adi
            Skakanje padobranom, bez instruktora
            Kresnuti onu malu sa trećeg (pašće na priču o bolesti)
            Ukrasti nešto iz supermarketa i jebati konačno kevu onoj rošavoj što radi na kasi 3
            Otići barem na 3 dana u Kazahstan
            Pljunuti sa Ajfelovog tornja
            Probati kokain, lsd i sve ostale psihoaktivne supstance
Lista se nastavljala u beskonačnost. Na kraju, kada mu ništa više nije moglo pasti na pamet pogledao je papiric i nasmejao se svojim detinjastim željama. Počeće još danas.
Otišao je u kupatilo na brzi tuš, obrijao se, namirisao i nasmejao smrti u lice.
Izjurio je iz stana poput cunamija, želeći da što više života udahne za to malo vremena što mu je preostalo. Veselo je pozdravio penzionera sa drugog sa kojim se mimoišao na stepeništu, a zatim izleteo na ulicu. Dan je ipak divan! Gledao je u nebo koje je mutilo plavičaste boje u svom bubnju.

Juriš, zvuci kočenja i tup zvuk. Čovek je izašao iz autobusa i unezvereno gledao u prizor ispred vozila.

Oči su mu se polako sklopile, a na ustima je i dalje imao osmeh, nesvestan svega. Krv se razlila po asfaltu, praveci lepljivi potok koji je sa sobom nosio poslednje tragove te glupave nade.

| 3 коментара

Putovanje

Објавила Puff , понедељак, 29. август 2011. 21:56


-Sigurno je mnogo bolelo kad si slomila kuk?
- Nisam ni osetila, bilo je gore kad se rana ohladila, ali malo vrištanja je dobro, istreseš sav bes koji se dugo skuplja.
-I šta ćeš sad?
-Kako to misliš? Čekam da se smiri sve, pa opet škola, i tako to.
-Ma bre, šta ćeš sa detetom?
-A tooo! Pa ništa, kod bake je, ona ga čuva. Mislila sam da ga dam na usvajanje. Već je dovoljno zbrke napravio.
-Hmmm, ne znam, odluka je tvoja.

25 godina kasnije mladić u crnom izlazi iz apoteke, pogleda ka suncu, zagladi bradu i zaputi se ka svom mustangu.
Mrak je polako obuzimao okolinu dok je on mahnito vozio uličicama. Želeo je što pre da stigne i završi sa tim. Prašina se valjala po haubi lagano se podižući i još sporije spuštajući, izazivala je nekakav mističan efekat koji je sumrak koji se prostirao horizontom samo pojačavao.

„Mlada damo, ovako ponašanje je veoma neprimereno za jednu gospođicu vaših godina!“ oglasi se nadzornik škole, ošamarivši je.
A ona je samo obisala krv sa usne i tiho klimnula glavom.
„Još jedan ovakav ispad i garantujem vam dom i izbacivanje iz ove ustanove, da li sam bio jasan?“
„Da, gospodine nadzorniče, neću više praviti nikakve ispade.“, smepkajući ga pogleda, a zatim ga svom silinom šutnu u prepone i izlete poput furije napolje u slobodu.
Zastala je na glavnom drumu i brišući znoj sa čela počela da jeca.

„A gde putuješ ti?“ upita je, motreći ispod obrva kako prekršta noge i podiže ih na prozor od mustanga.
„Ne znam, bilo gde sem ovde. Gde ćeš ti?“
„Kalifornija.“
„Pa eto, tu ću i ja.“ reče, oblizivajući ranicu na usni.
„Kul.“
Jurišali su pustim autoputem trkajući se sa mesecom.

Na kraju njihovog cilja, u garsonjeri blizu obale čekala ga je omalena gospođa posmatrajuči galebove koji kruže oko olupine jednog broda. Zvao je, rekao je da će doći. Ne bi je izneverio. Ne i on. Iako je ona njega davno izneverila. Čvrsto je stezala krpanu maramicu, pokušavajući da zadrži prisebnost.

„A šta ćeš u Kaliforniji? Šta ima tamo?“  razgledala je pejzaž nosa prilepljenog za staklo.
„Imam neka nedovršena posla, a i uostalom, ne tiče te se, ti si samo neplanirani saputnik.“
„Ma da, ionako me i ne interesuje, imam ja svoje misli.“
Par sati kasnije, kola se zaustavljaju, devojka istrčava, odlazi do najbližeg žbuna, a zatim se vraća, vidno olakšana. Putovanje se dalje nastavlja po nekom svom planu.
„A šta uopšte tražiš ovde, zar ne bi trebalo da si u školi?“ upita je, češkajući se po potiljku.
„Ne idem u školu, ona je za luzere. Ja želim da idem u Kolorado i da ulovim najvećeg bika na svetu.“
„E, daj, ozbiljno te pitam.“
„Ozbiljna sam, idem tamo i da uhodim maslačke, sumnjivi su mi.“
„Ti si luda.“
„Kao i svi.“

Tri godine kasnije dvoje mladih se valjalo po krevetu sa izgužvanom posteljinom. Mladić se okrenu, leže  na leđa i zamišljeno se zagleda u nevidljivu tačku na plafonu. Devojčurak se pribi uz njega, stavljajući svoju bradu na njegove grudi.
„Šta je bilo?“ upita ga zabrinuto.
„Ništa, stare uspomene, samo to.“, reče ljubeći je u ruku koja je polako klizila od njegovih usana ka vratu.
„I dalje mi nisi rekao gde si pošao ondah kad si me sreo, znaš?“, izusti smeškajući se.
„Ma kao što rekoh još tad, imao sam neka posla tamo, ali izgleda da pored tebe ona i nisu bila toliko bitna.“, nasmeja se i zagrli je, „ipak su tvoja posla sa sumnjivim maslačcima mnogo bitnija. A i Kolorado je mnogo lepši od Kalija.“
„Malo mi je krivo što sam te spečila u izvršenju tog posla, ali sve nekako mislim da to i nije bilo bitno čim ti se putovanje završilo daleko od Kalifornije.“, odgovori plazeći se.
Nastavili su da se golicaju i zadirkuju dok se noć polako slivala u jutro.

Garsonjera sa pogledom na obalu zvrjala je prazna. Sa druge strane, grob par kilometara niz put od te iste garsonjerice je bio sveže pokopan. Zemlja se polako slegala dok se niz nadgrobnu ploču lelujavo spuštala krpana maramica. 

| 2 коментара

Povratak

Објавила Puff , четвртак, 25. август 2011. 19:00


Rođena sam u malom seocetu nadomak mora. Mama je radila u polju kad je osetila bol u stomaku. Još uvek se sećam tog dana. Vrelina je pržila zemlju,  odnoseći sa sobom i poslednji trag proleća. I možda zbog te toplote sve je izgledalo nekako sterilno, i more, i njive, i mirisi koje je blag vetrić nosio kroz polje. Baš u tom trenutku rešila sam da se rodim.
Bila sam slatka beba, previše spavala, malo jela, retko kad plakala. Ponekad se setim zapanjenih pogleda kada sam progovorila prvu reč. Oblak. Ne, nije mama, ni tata, nego oblak. Sedela sam na maloj terasici, u svojoj petoj godini i razmišljala oblacima, o vazdušastim, pufnastim stvorenjima koja plove nebom. Oblaci, kako to čudno zvuči u glavi. Poželela sam da izgovorim tu reč, da proverim njeno slivanje niz vazduh. I izgovorila sam je. Reč je ostala da lebdi u vazduhu poput maslačka koje radosno dete duva u prolećni dan. Svidela mi se cela ta zvukovna konstatacija jedne obicne reči, i odlucih da je ponovim. Tek tad ugledah zblaznute poglede svojih roditelja, oni su mislili da sam ja nema, odavno su se pomirili sa tim. Ustvari, meni govor nije značio mnogo, i kasnije u životu sam ga veoma malo koristila.
Sećam se dece na obali mora, igrali su se sa krpanom loptom, razdragano skakali po pesku ne mareći za modrice i prašinu koja se lepila po znojavoj koži. Tad mi je vec bilo deset godina. Oni su trčali, dovikujući razne gluposti koje samo jednom detetu mogu da padnu na um, a ja sam sedela kraj obižnjeg šumarka posmatrajući sve to i trudeći se da zapamtim što više od tog događaja. Boju njihove kože, odsjaj sunca na kamenčićima okupanim vodom, miris školjke koja je služila kao stativa, sreću koja je disala kroz njih... Detalji su mi još uvek urezani u kori mozga.
Sa petnaest godina roditelji su me poslali u veliki grad da nastavim školovanje. Mama je stajala na pragu brišuci keceljom suze, a otac, on mi je, sa neobičnom distancom, poželeo mi sreću, a u sebi se lomio da ne zaplače, jer pravi muškarci to ne rade. Prvi put sama, kofer u ruci, mala garsonjera na ivici grada, svet i ja. Nisam stekla prijatelje u školi, uglavnom su me izbegavali. „Mala crna seljančica nije dobrodošla u ovaj klub.“, to su mislili. Danima sama, posmatrajući oblake, maštajuci o zemlji iza ogledala, ponekad čitajuci misli drugima, dani su mi brzo prolazili. Za svoj sedamnaesti rodjendan roditelji su mi došli u posetu. Razgledajući garsonjericu zadovoljno su klimali glavom, što je značilo da su ponosni na mene. Dobila sam čak i malo više para od oca, kao poklon. „Izvedi drugaricu na večeru i u bioskop.“, predložio je. Pare su završile u rukama beskućnika, odevenog u stari kaput, beskrajno se zahvaljivao na tome.
Devetnaest punih godina. Sedela sam na klupici u parku posmatrajuci drveće koje se pod jačim daškom vetra savijalo kao klasje žita. Trava se presijavala pod poslednjim naletima sunca tog dana. Sve je usporio, čak su i pčele, bubamare i mušice prestale sa letom. Kučence je stajalo nadomak jedne žene sa zelenim šeširom spremajući se da joj otme sendvič iz ruke, ali završetak njegovog pokušaja necu videti. Nesto me je vuklo u mrak. Ulica je vodila u tamu, krenuh ka njoj. Po poslednji put setih se mirisa polja, pokošene trave, mirisa sena, dodira rose po tabanima kada ranim jutrom krenem po vodu na bunar. Svetiljka se ugasi nadamnom, pogledah u nju i nasmejah se. Tup udarac u glavu i pad na ulicu orošenu smradom. Pogled mi skrenu ka patikama narkomana koji je stajao kraj mene. Pored nje se slivala krv, moja krv. Zatvorih oči i pomislih: „Da, vraćam se kući.“

| 5 коментара

Smrt i tako to...

Објавила Puff , четвртак, 11. август 2011. 04:40


„Bolje da se kaješ celog života za nešto što si uradio, nego de se kaješ što nisi.“
Mislim da se ta rečenica ne odnosi na ovu moju trenutnu situaciju. Kako bi i mogla kad stojim u lokvi krvi čoveka koga sam upravo 38 puta, čini mi se, ubola nožem. Ubila sam osobu. Ubila sam jebeno živo biće! I šta da kažem sutra na jebenom razgovoru za posao: „Hobiji su mi crtanje, fotografija i kasapljenje i vađenje unutrašnjih organa voljenjih osoba.“ Odmah će me prime, čak ću i unapređenje da dobijem. Jašta.
A nije da nije zaslužio. Prljavi kurvar, imao je čak smelosti da mi dođe u stan i pohvali se svojom avanturom. Sad njegova drolja sigurno zadovoljava neku drugu mušteriju, dok se ja ovde suočavam sa stvarnošću. Kažu  da smo mi žene uvek besne na ljubavnice, a ne na svoje muškarce koji nas varaju. Mada, kažu i da su ameri leteli na Mesec, pa im sve nešto verujem.
I šta koji klinac ja sad da radim sa njegovim telom? Gde da ga sahranim? Zamrzivač je pun one sarme što je mama slala još pre dva meseca, ne bi ruka mogla da stane. Dođavola, moram i novi tepih da kupujem, ovaj je izmrcvaren. I posle smrti mora da mi zagorčava život, nije mu dovoljno što me je tri puta prebio kao mačku i što sam ga onomad uhvatila sa onom njegovom na kuhinjskom stolu. Fašista!
Bio je tako divan kad smo se upoznali. Kupovao mi cveće i tako to. Čak je i moja mama rekla da je džentlmen za razliku od ostalih sa kojima sam se viđala. Eh, taj prvi utisak uvek zna da zavara.
Elem, šta je tu je, šteta je načinjena, sad ostaje samo da kušam hranu koju sam sama sebi zakuvala. Lepo mi je baka govorila, nauči da kuvaš dok si mlada. Bako, bako, boli tebe uvce, ti si u raju, piješ rakiju sa Svetim Petrom, a ja ovde vodim filozofske rasprave sa samom sobom dok mi se farmerke boje u crveno.
Ništa mi drugo ne preostaje nego da zovem čika Rala, on će sredi stvar.
„Pozvani korisnik trenutno nije dostupan...“
Divno, ćuzo, eto me! 

| 3 коментара

Curiosity killed the cat

Објавила Puff , среда, 10. август 2011. 06:25


Oduvek me zanimala ta astralna projekcija, odvajanje duše od tela, vantelesno putovanje, gledanje same sebe kako spavam. Zanimljivo, mada malo verovatno.
Jedna moja stara prijateljica mi je pričala o tome, kako se duša odvaja od tela, kako postoji nit koja povezuje telo i dušu, da se ona ne sme prekinuti inače ostaješ zauvek izgubljen. Takođe da izvan ovog sveta postoji takozvani svet duša u kojima obitavaju oni koji su prekinuli nit. Možeš se vratiti čitav, možeš videti mnogo više nego što će ceo svet videti svojim očima, a možeš i da poludiš, da neko drugi zauzme tvoje telo, da se vratiš povređen, svašta nešto. Uglavnom, putovanje opasnije nego turistička poseta američke porodice Iraku.
Postoje i neke knjige o tome. Ne sećam se tačnih naziva, ali sigurna sam da sve to može da se nađe na internetu. Ali ja sam ipak onaj staromodan tip čitateljke, knjige su knjige. Jednu su navodno napisali muž i žena koji se astralno projektuju svakodnevno. Svaka čast na hrabrosti, moram dodati.
U toj knjizi postoji čak i upustvo kako se to izvodi. Navodno treba mirno na neku udobnu ravnu površinu (na krevet su pretpostavljam mislili), a zatim opustiti svaki mišić, nerv, svaku dlaku na telu, isprazniti um (Patrik  Zvezda je guru za to), i zamisliti sebe na nekom smirujućem mestu. Nakon toga zamisliti ljuljašku ispre sebe, izbrojati do deset, a ondah krenuti ka njoj. I tad bi duša trebala da se odvoji od tela. Ona da krene ka ljuljašci, a telo da ostane na mestu. Ne znam kolike su verovatnoće da će se to dogoditi.
Dugo nisam smela da se usudim čak ni da pokušam sve to. Nije mi bila prijatna pomisao da beskonačno lutam tamo nekim svetom. Na kraju sam shvatila da su to besmislice i da želim i hoću to da ispobam. Prvih par puta se ništa nije dogodilo. Poslednji put je bio, pa recimo malo iznenađujuć.
Evo već mesecima lutam po mraku, užasno je hladno i mnogo mi se piški. Izgleda da sam se malo zagubila. Tako mi i treba kad hoću da se igram i uhodim narod. Kada bih mogla da poželim samo jednu želju poželela bih da se moja noga astralno projektuje i šutne me u dupe. Gluperda.

| 4 коментара

Cirkus

Објавила Puff 00:57


-Bako, ispričaj nam priču za laku noć.
Dečak i devojčica, udobno ušuškani u svojim krevetima molećivim pogledom gledali su omalenu staricu koja je sedela na drvenoj stolici za ljuljanje.
-Dobro, dobro, ali jednu kratku pričicu, već je kasno, do sada ste već trebali da uveliko sanjate sladolede i kokice.
„Pre mnogo godina dok je vaša baka bila mala nisu postojali televizori u svakoj kući, deca su se skupljala na ulici, pravila gluposti, bilo je mnogo lepše nego sad.
I baš u to vreme stigao je cirkus u naš mali gradić. Ubeđivala sam oca skoro dva dana da me odvede da vidim tu veličanstvenu predstavu, kako su je predstvljali plakati polepljeni po prašnjavim uličicama.
Napokon je pristao, rekao mojoj majci da mi spremi najlepšu haljinu i da očetka njegovo staro – novo odelo za posebne prilike. Dok smo išli ulicom poskakivala sam od sreće, zamišljajući predivne klovnove koji skakuću po podijumu, slonove, žirafe i kojekakve maštarije koje samo jednom detetu mogu pasti na pamet.
Seli smo u prvi red, ispred nas se dizala prašina od rekvizita koje su postavljali radnici.
Predstava je počela. Mali beli psić je izašao i napravio krug oko podijuma, a zatim se smestio na stolicu na sredini i počeo da laje. Za njim je zašao čovek u fraku, prišao psu i šapnuo mu nešto. Pas je skočio, napravivši salto, i ondah ujeo svog gazdu za tur i pobegao iza scene. Svi su se slatko nasmejali.
Nakon njih izašli su klovnovi u sjajnim, šarenim odelima, zasmejavajući publiku koja je u neverici gledala njihove vratolomije.
Ondah su se na sceni smenjivale tačke. Ogomni slon, sa prelepim, zlatnim dukatima na glavi je plenio svojim šarmom. Četiri lava su skakala sa stolice na stolicu, ne obraćajući pažnju na prestrašenu publiku.
Predstava se polako bližila kraju, scena je pala u potpuni mrak i na nju je izašao čovek u odelu sa cilindrom na glavi. Naklonio se par puta, a zatim skinuo šešir, par puta mahnuo njime i izvukao zeca i istog šešira. „Mađioničar“, ciknula sam!
Izvodio je najneverovatnije stvari. Učinio je da golub iz njegove ruke nestane, izvlačio je po nekoliko metara duge marame iz minijaturne čaše, sve je ostavio bez daha. Bila je to najlepša noć u mom životu.“
Deca su sanjvih očiju posmatrala staricu.
-Blago tebi, bako, mi nikad nismo bili u cirkusu.
-Ima vremena, vodiću vas, prvi puta kad cirkus stigne u naš grad.
Deca su se nasmejla, a zatim utonula u san.
Starica ugasi svetlo u sobi i uputi se ka tremu u dvorištu. Sede na pletenu stolicu i poče razmišljat o priči. Nije htela da im kvari iluziju, iako je znala da priča nije dovršena.
„Kada se predstava završila htela je da vidi sve te izvođače još jednom. Sačekala je da se otac zapriča sa poznanikom i polako se iskrala i ušunjala iza scene. Dugo je stajala i posmatrala prizor.
Klovnovi su poskidali svoja odela i sedeći u nekim dronjama pušili su cigarete, pili jeftin burbon i igrali karte. Prepoznala ih je po ostatcima šminke koja im se razmazala po licu. Svoje kostime su nemarno nabacali na gomilu, koja nije izgledala tako sjajno i šareno kao na sceni. Jedan se okrenuo i šutnuo malog belog psa. Pas je samo zacvileo i odhramao iza kutija.
Mačke su bile zatvorene u male kaveze i umorno gledale u daljinu. Njihovo, naizgled, sjajno krzno se olinjalo u pramenovima ostavljajuci za sobom roze pečate po telu.
Mađioničar se grohotom smejao hvatajući ženu koja je vodila predstavu sa slonovima, pokušavajući da je privuče i poljubi, ona se opirala smejuljeći se, a zatim se glasno nakašljala bacajući cigaru na pod i gaseći je pljuvačkom sa naznakama tuberkuloze.
Ništa nije bilo kao što je izgledalo na sceni. Slomljeno se okrenula i vratila svom ocu. Više nikad nije zatražila da poseti neki cirkus."
Nasmejala se svojoj nekadašnjoj naivnosti, želeći da nikad nije otišla iza scene tog propalog cirkusa. Možda da nije tako rano razbila iluzije o savršenom svetu, možda bi njen život drugačiji bio.
Slegnula je ramenima i krenula na spavanje. Njen život nikako nije mogao biti bolji od ovog. I opet se nasmejala svojoj naivnosti da bi jedan događaj mogao da promeni sve.

| 0 коментара

Kiša

Објавила Puff , петак, 5. август 2011. 17:02


Tap, tap, tap,
Kaplje niz prozore, kroz maglu,
Kišne kapi spiraju dah...

Nečija ruka po nebu šara
Uzdahe divlje,
Nacrtavši tako pritajni san.

Usne sad beru, po nebeskom vrtu,
Nedostižne višnje,
Slatke kao med.

Telo se grči nad ukusom slatkim
Pobede nad svetom,
Ne pitajući kad.

Misli lete u beskraj,
Znajući
Da takvi trenuci zahtevaju pad.

I sve je slatko,
I miris, i noć, i odsustvo sna,
Vreme ubrizgava samo slad.

A kad prođe,
Kad tama opet obuzme sve,
Ostaće snovi da dočekaju dan.

| 0 коментара

Ljuljaška

Објавила Puff , понедељак, 1. август 2011. 18:07


Škrip, škrip. Škrip. Škrip... Mrzim ljuljaške koje škripe. Ova izluđuje! Kao da se vrtim na onim starim stolicama za klavir što se pri svakom okretu spuste ili podignu za jedan nivo, kao šraf. Škrip, škrip. I dalje izluđuje.
                Kako noć ponekad ume lepo da miriše. Poput tek pokošene trave sa zrnima jorgovana u njoj. Divan miris, šteta sto sad noć miriše na kanalizaciju i bljuvotinu rasutu po pločniku.
 Nešto razmišljam- baš je fino kad si mrtav. Uvek imaš slobodno mesto u autobusu. I ne moraš da plaćaš račune za vodu. To je fino.  A opet mozeš da osetis miris hrskavog hleba tek izvađenog iz pećnice. I nema roditelja da ti brane izlaske, a mesečina izgleda mnogo jasnije kad ti se postmortalno popravi vid posle nošenja minus hiljadu dioptrije. Šteta što to nece svi doživeti. Ne znam da li doživeti može uopšte da se kaže u tom smislu. U svakom slučaju mislim da sam bila jasna. Ne mogu svi mrtvi da se ljuljaju i da lutaju slobodno zemljom. Nije ovo Zombiland.  Posle smrti, onog trenutka kad ti život isteče iz očiju, nema ništa. Puf, mrtav si, gotov, mrak. Nema misli, nema ničega, samo ništavilo koje nećeš osetiti jer neće nijedan tvoj delić postojati. To se desi većini ljudi. Samo nekolicina bude počastvovana poslom koji zahteva postojanje na zemlji i nastavak toka misli. Kosači. Tako ih beše uglavnom zovu. Oni su sama smrt, uzimaju dušu osobi, i to im je jedini posao. Kuriri, malo poznati medju živim svetom, nose tu dušu sa sobom i predaju je skupljačima koji je valjda nose u neki trezor. Nisam bas sigurna gde duša završi, to je malo teze i saznati, a moj posao ne uključuje ništa od gorenavedenog pa me toliko i ne zanima.
Posao koji ja obavljam je mnogo zanimljiviji od svega sto kosači i ostali poljoprivrednici rade, a i vezan je za život, a ne smrt, pa ga to, jelte, čini i plemenitim. Kada prosečnom čoveku prekipi sve, kad ga ostave prijatelji, odnesu sve sto ima, kada ga muči depresija ili neka druga bolest, kad se napije pa mu sve deluje srozano on pohrli ka najbližem izlazu- smrti. Pokuša da digne ruku, žilet, pištolj ili nesto kreativnije, ali takođe ubistveno na sebe i tada ja uskačem. Obično kao slučajni prolaznik pokušam da odgovorim osobu od sigurne smrti. Ako reči ne pomognu ondah nesrećnik jednim treptajem saznaje sta ga čeka posle smrti. Preuveličano, naravno. Malo rogova, malo trozubaca, jedan treptaj neizdržive boli i ako imam sreće moj posao je gotov. Retki su oni koji posle toga i dalje žele da okuse čari samoubistva.
Sećam se jedne bake koja je živela baš u ulici iznad ove. Tipična baka, puno unučića, mrtav muž već par godina. Nije želela nikome da bude na teretu pa je odlučila da sav svoj teret okači o kanap. Tužno. Kad sam ušla u stan vec je se klatila o staklenom lusteru,a  poslednji zraci sunca su se oslikavali na njenom prestravljenom licu. Takva smrt je nedostojna bilo koga, zato i postojimo mi, ali na našu žalost nismo svaki put uspešni u svom poslu.
Dečačić od petnaestak godina koji je pokušao da skoči sa mosta pre par godina je jedan od srećnika. Želeo je porodicu, a dobio ništa. Dobio je i manje od ništa. Oca narkomana, majku prostitutku. Veoma srećan život za prosečnog tinejdžera kome su od malena učukivane u mozak misli da neće biti ništa bolji od svojih roditelja. Reka mu je delovala kao logično rešenje. Slučajan prolaznik ga je odgovorio od svega, uhvatio ga za smrznutu ručicu i povukao daleko od ambisa. Hvaljen neka je taj neznanik koji je u toj olujnoj noći izašao u šetnju!
Previše priča, previše različitih priča sa dva moguća završetka. Odavno sam prestala da pišem dnevnik. Ponekad sebi zapisem po koju priču, da me podesti kako je se moglo završiti.
A prokleta ljuljaška i dalje škripi, kao zgažena mačka! Mental nout for mi: Idući put sedni na klackalicu.
U svakom slučaju pauza je gotova, a onaj čika sa špricem na klupi do mene ne izgleda bas oduševljen životom. Ap vi gou...

| 0 коментара

Akvarijum

Објавила Puff , недеља, 31. јул 2011. 15:45


U čast svim mojim preminulim kućnim ljubimcima. Mej d fors bi vit ju.

„Sećam se dana kad sam se rodila. Izlegla je tačniji naziv, ali dobro sad. Beše neka vrućina, sećam se da se neonsko svetlo kosilo sa suncem. Nema mnogo toga tu da se kaže, izlegla se, pocela da plivam, i od tad to radim. Kao jebeni Forest Gamp.
Dosta braće i sestara su moji roditelji odmah nakon izleganja proždrali, ali loša je godina bila,razumela sam ih donekle, pa sam nakon par dana posete psihiću prebolela to.
A ondah su se stvorile dve fine devojčice, malo vrištale nad mojim akvarijumom, a zatim me je fini čika strpao u smrdljivu kesetinu sa hlorisanom vodom. Okrznuo mi peraje, crkao dabogda!
I tako...
Ubacile me u novi akvarijum i nazvale me Haklberi. Kakvo je to ime za žensku ribu!? Poremećene ludače. Ali šta je bilo bilo je, to ime su mi nadenule i ja to nisam mogla promeniti.
I u toj staklenoj kugli moj život se okrenuo naopako. Nikad više isto.
Iza mrtve alge me je procenjivački pogledalo jedno oko. Zamahnuo je repom i odsjaj njegovog zlatnog peraja mi je zamaglio vid na trenutak. Onadah je prišao i promumlao: „Ja sam Moris.“
I dalje se sećam njegove mrgudne face koju je tada napravio.
Par dana me je izbegavao, a zatim je polako poceo da se odmrzava. Ispričao mi je svoju pricu, kako je dospeo tu gde jeste, šta ga tišti i o čemu misli. Lepo je znati da ne razmišljaju sve ribice o plivanju. On je razmišljao o hrani, o algi unutar akvarijuma, o nedeljnom spremanju naše male kugle. Da, umeo je da me nasmeje. Pravio je smešne face svaki put kad neka od onih devojaka stajala nad nama i gugutala kao da smo bebe. Urnebesno! Decu nažalost nismo dobili. Kada je doslo vreme mi smo bili previse stari za to.
Šteta, verujem da bi imala njegove oči.
Jednog suncanog jutra sam se cimnula iz dubokog sna. Okrenula se i videla da ga nema. Plutao je na površini okrenut na ledja. Uzalud sam pokušavala da ga probudim i da dozovem devojuku koja je sedela preko puta nas i bledo gledala u televizor. Da nas je nekim slučajem primetila mozda bi imao nade, a ovako je besciljno gledao u jednu tačku i sve tiše i tipe pomerao škrge.
Sahrana dostojna jednoj zlatnoj ribici, zauvek cu žaliti što joj nisam prisustvovala ali bilo je previše teško za mene.
Sad brojim dane u novom akvarijumu, sa nekim novim ribicama koje ne znaju za život van plivanja. Užas! Sve se teže i teže krećem, koža mi poprima neku novu boju. Zlatnu, podseća me na njega. Kažu da je to posledica depresije, da će proći, a ja im ne verujem. Čekam jutro da osetim poslednji zrak sunca i da završim na ovaj bedan život.“
-Tata ju je našao na podu, pored akvarijuma. I dalje mi nije jasno kako je mogla da iskoči. Čudno. Ali nema veze, ima ih jos desetak u akvarijumu, šta je to- jedna ribica manje.
-Dap, kao da one imaju dušu. Dodaj mi taj čips.

| 3 коментара

Podsetnik

Објавила Puff , субота, 30. јул 2011. 16:04


Putniče, ti što hodaš ulicama sna, seti se šta je život, ili se zapitaj da li si ikad živeo.
Seti se daška vetra na usnama mekim,
slatkog ukusa morskih obala u nozdrvama,
mirisnog zvuka sa obližnje reke. 
Seti se noći i ulica uskih,
bledih kaplji na obrazu nekom,
vozova koji su čekali srećno prošlo vreme.
Seti se ruke što se u dodir sliva,
nežnih misli koje iz očiju teku,
poneke suze, olovne reči,
običnih dana stajanja u redu.
Seti se svega što prestavlja život,
klovnova, kopija, kučina i trica,
jer život zaborav nema,
zaborav samo u snovima vlada.
I ako ikad zaboraviš nešto,
ne tuguj, ne žali,
znaj da takvo sećanje ni postojalo nije.

| 0 коментара

La comédie des sens

Објавила Puff , уторак, 26. јул 2011. 00:00

„Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi sol, i da nosim jednu davnu nikad prežaljenu ljubav, tanku, dugačku cigaru, par mamuza od zlata, da sam Šejn.“
Sedeo je na verandi ispred svoje drvene kućice, pušio cigaru i posmatrao oblake. Nebo se gomilalo i pod manjim daškom vetra oblaci su se raspršivali po plavetnilu poput perja iz iscepanog jastuka. Ugasio je cigaru bacivši je u baru koju je kiša od predhodne noći ostavila za sobom. Zagledao se u oblak koji je ličio na goluba i mislio o njoj.
„Ja želim tako smiješno malo, u par njenih osmijeha sve bi stalo samo nemoj reći da tražim sve.“
Ustao je i krenuo da je pronađe, da joj kaže da je voli i da će morati da ode, iako ne želi to. Otadžbina ne može da čeka, njegova dužnost je da je brani!
Našao ju je ispod starog hrasta, čitala je njenu omiljenu knjigu kriveći osmejak na desnu stranu. To je znak da je lepo raspoložena i da će joj on upropastiti dan. Sunce koje se probijalo kroz krošnju joj je pravilo pegice na licu i igralo neku svoju nepoznatu igru nošenu vetrom.
„Ko te k meni poslao da mi anđelima kvariš posao?“
Prišao joj je, nudeći joj cvet. Čim je ugledala njegovo lice znala je da nešto nije u redu. Pognuvši glavu, fiksirajući pogledom jednu tačku u travi kao da je ona razlog zbog kog svemir postoji, ispričao joj je sve.
„Kada odem da li bi me čekala dok plovim po rijekama od Baltika pa do Urala?“
Par dana kasnije napustio je grad, pamteći svaki njegov detalj dok je odlazio sa strahom da nikad više neće krasti trešnje iz komšijskog dvorišta, da njegov  džukac neće imati koga da dočekuje na kapiji, da neće videti svoje nerođeno dete.
„Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve, čulo se samo kako ptice pjevaju, onda je stajao još dugo s druge strane ulice, pustio suze da se same slijevaju .”
Godine su prolazile, često je sedeo na palubi razmišljajući o onome što se zbilo. Toliko smrti oko njega, neprospavanih noći, satirajućeg straha, molitvi Bogu, toliko užasa da je samo sećanje na dom i nju uspevalo da ga održi na svetloj strani.
„I svako novo jutro dok nas budi polako zamestiće trag, misli ne priznaju al’ srce sluti da ovaj dugi let je pad u sumrak.”
Pisao joj je pisma. Svaki dan po jedno. Ako ne bi našao papira pisao bi po palubi, po hrapavim daskama na podu kabine, u uglovima čamca za spasavanje nagrizlim od morske soli. Obećavao joj je da će doći, da će se jedno jutro pojaviti na njenim vratima sa grančicom jorgovana, da će zagrliti nju i njihovo dete i povesti ih u bolji život.
„Doći će dan kad ću se vratiti u Kurdistan, od bisera donjeti ću niske za tvoj bjeli vrat.“
Ni na jedno nije odgovorila. Isprva je mislio da joj pisma nisu stizala, zato joj je pisao sve više i više. Rat je uporno besneo svetom, a u njegovoj glavi je bila samo jedna želja koju su strah i strepnja oslabile. Došla je i ta noć kada je shvatio da ga nije sačekala, da je sve bilo zaludno.
„A ja sam sada samo uspomena...“
Promenio je se, više nije lutao besciljno palubom, na obali nije gledao u zemlju šutirajući po koji kamičak, sad je dizao glavu visoko, punio nedra vazduhom i razgledao svetinu koja je, nošena ratom naletala na njega.
„Posjetlile su me čudne misli, baš je ovo neki čudan kraj, dati ću ti znak, a ne vidiš li reći ću ti samo baj bejbi baj.“
Sedam godina kasnije, pun sebe i ožiljaka sa bojišta vraća se u selo. Miris pokošenog sena ga je opio kao kakav alkohol, pa odluči da legne i da odrema po starim hrastom. Iz sna ga trznu lavež pasa koji se prolamao duž sokaka. Pogledao je unaokolo shvativši da se sve izmenilo.
„Baš predugo traje to kratko porputovanje, te kuće i lica znače sve manje i manje.“
Dobro razmisli o svemu i ipak odluči da se, pre nego što napusti selo, raspita o njoj.  Neće je uznemiravati, neće je čak ni potražiti, samo je hteo da zna da li je srećna. Upita prvog prolaznika poznaje li kuću porodice u kojoj je živela. Odgovor mu je razbio krčag iluzija na sitne deliće koji su mu pokidali sve što je ikada bio. Ona i njihovo nerodjeno dete ubijeni su tokom napada neprijatelja na selo.
Legao je pod hrast i posmatrao igru sunca sa krosnjom. Blag vetrić je donosio miris proleća do njega. Zatvorio je oči i posmatrao se kako se igra sa svojim sinom, a zatim doziva ženu koja se samo krivo nasmešila i nastavila da plete venac od cveća.
            „Sad ćeš moći spavati, više nisi sama ti.“

| 2 коментара

Pisma

Објавила Puff , недеља, 24. јул 2011. 20:05

Sedela je za malim stočicem u radnoj sobi i vešto škrabala po parčetu papira. Njeni debili prsti su nezgrapno držali malo perce, umačući ga povemeno u lonče sa mastilom.
Pisala je pismo, oblizivajući se mlitavim jezikom uz zloban smešak, dok je stolica na kojoj je sedela škripala pod njenom težinom.
„Izvinjavam se na kasnom odgovoru, ali do sinoć sam razmatrala vas zahtev za zajam.“ Grohotom se nasmeja jer je prethodnu noć povela u birtiji na uglu, gde je se toliko napila da je dozvolila da je bezubi šanker obljubi u smrdljivom klozetu.
„Sa žaljenjem moram da vas obavestim da vam gorepomenuti zajam nije moguće odbriti. Kad sam uzela u obzir vasu nezaposlenost, brojčano stanje duša koje morate da prehranite, i vašu bolest prosto je delovalo kao da bih vam taj novac poklonila jer nema načina kojim biste mogli da mi ga vratite.“ Zadovoljno je coknula i ručerdom, umazanom od mastla, pocešala svoje salo naslagano na zakržljalom gluteusu.
„Umesto novca šaljem vam ovo pismo izvinjenja i savetujem vam da odvedete decu najbližem sirotištu, kao meru opreza, nikad se ne zna kad će ostati sami na ovom surovom svetu. Iskreno Mjuriel Ramzinski“
Ubacila je pismo u požutelu kovertu, i odsečnim udarcem voštanog žiga zapečatila sudbinu jednom životu. „Svo ovo pisanje me je izmorilo“, pomisli ogledajući se u velikom ogledalu u predvorju „Jedan sendvič sa džigericom i kao nova sam“. Oteturala je u staru kuhinju spemajući sebi raskošan sendvič, proždravši ga gledajući hipnotisano u delić oljuštene tapete na zidu.
Par dana kasnije stiglo joj je pismo – odgovor starca na njeno odbijanje.
Otvorila je pismo srčući kafu iz lončeta u kom ga je skuvala.
„Draga gospođo Mjuriel... Vaši snovi o ovom okrutnom svetu će ukoro biti okončani, ma kakvi snovi, vaše disanje ce uskoro biti samo sećanje tih memljivih zidova u kojima pravite gnusne orgije za vas i vaše mušterije željne moći i slave.“
Graška znoja joj se slivala niz celo, pa duž nosa i zaustavila se na samom njegovom vrhu.
„Narednih dana se nalijte pivom, napušite tih vaših buržujskih cigara sto stvaraju oblake dima gde god da se pojavite, zovnite nekog gospodina da zadovolji vasu žeđ za prividnom strašću jer kad se najmanje budete nadali, dođavola, zašto vam uopšte objašnjavam! U svakom slučaju za par dana crvi ce jesti vaše nabubrelo, usmredelo mesište. Iskreno Vaš dželat“
Ispustila je pismo na pod i zagledala se u pod. Prebledelo podbulo lice odavalo je strah. Unezverno je skočila iz fotelje i drhtavim rukama navukla rezu na ulaznim vratima, a zatim je sela na stepenik koji je vodio na tavan i rešila da temeljno razmisli o svemu.
„Ako zovnem policiju moj dosadašni život bice gotov. Sigurno će istragom saznati za bordel, i sve tajne koje se vijaju po njemu. Saznaće za one nestale devojke, saznaće za protivzakonske, perverzne želje mušterija koje su samo u mom bordelu mogle biti ispunjene. U najmanju ruku otići cu u ćuzu zauvek. Moraću čitav zivot da provedem u nekom ogavnm sobičku bez najmanje nade za spas. A mozda me osude  na vešanje. Ne, policija nikako ne sme da se umeša!“ Njeni prsti su tražili po džepu od dronjave kucne haljine rešenje, ali umesto toga napipali su samo cigarete sa ukusom mente. Pripali cigaru i nastavi razmišljanje trzajući se na najmanji zvuk. Napokon sinu joj spasonosno rešenje.
Uspentrala se uz stepenice i otvorila vratanca na plafonu koja su svojom škripom rasterala par golubova u noć. Uz svetlost male sveće  pomerala je kutije dižući pritom oblak prašine. Konacno, nakon četri sata pretrage i jutra koje je lagano prolazilo kroz pukotine na krovu našla je ono za šta je mislila da će je prevesti preko prepreke koju joj je ludi starac postavio. Zarđali revolver joj je ležao u debeloj ruci.
Ubiće starca pre nego on ubije nju. Okretala je pištolj zagledajući ga sa svih strana, pokušavajući da shvati kako se puni, i da li je uopste ispravan. Konačno, pokrenuvši burence ubaci u njega par metaka koje je našla u kutiji sa revolverom. Srećno i razdragano vrati burence na mesto zamisljajući sebe kako presuđuje tom malom bedniku. U tom momentu neko zazvoni na ulaznim vratima, musava gospođa, opijena od količine moći koju joj je trenutak pružao, prepade se, i ispusti oružje na kvrgavi pod. Revolver opali i ona pade na kolena mutnog pogleda. Metak joj je prosvirao grlo, cepajuci grkljan i dušnik u momentu. Svest joj se zacrnela, i ne osecajući bol spusti se preko prašnjavih kutija na pod bojeći ga u crveno. Njeno bledo telo se u intervalima blago cimalo odavajući utisak male borbe protiv onoga sto sledi. Krv se vraćala u pluća izazivajući gušenje koje je joj istočilo život iz tela. Linija krvi se polako slivala niz stepenice, dolazeći čak do ulaznih vrata.
Ispred tih vrata je cupkajući sa noge na nogu, plavičastih usana od hladnoće i u oskudnom kaputiću čekao mali dečak. Najstariji brat ga je poslao kod gospođe Mjuriel Ramzinski da joj se zahvali što je uopšte razmotrila zahtev za zajam njihovog oca, i da je obavesti da im je otac juce preminuo od posledica tubrerkuloze. Čekao je jos desetak minuta, povremeno skačući da dohvati zvono, a zatim je izleteo na ulicu trčeći kao da ga neko juri nošen mišlju o toplm doručku koji ga je čekao u sirotištu.

| 4 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)