Zašto pišem

Објавила Puff , четвртак, 29. новембар 2012. 22:19


(Nešto za nekog)

Sedela je za ovalnim hrastovim astalom, nagnuta nad parčetom hartije koje se presijavalo pod svetlošću sveće.
Umoči penkalo u mastionicu i stade ispisivati redove slova pod sobom. Ubrzo uspori i oslušnu oko sebe. Sat je odavno pokazivao jutro, dok je napolju sunce i dalje spavalo. Strese se pod pomisli da novi dan treba dočekati trezna, nemoćna da se opije pod nedostatkom knjiga prkladnih za to. Nastavi da piše velike reči, koje će možda nekome pomoći da zamagle stvarnost kao što su njoj drugi pisci pomagali godinama unazad. Hartija se uskoro popunila crnim crticama i linijima koje su zaokruživale jednu priču.  Nije bila velika priča, tekst čak ni dostojan pominjanja među živim stvorovima, ali nekako joj je donosio mir, znanje da stvara.
Dok je ustajala laktom zakači mastionicu i ona se prosu svuda po hrapavoj površi stola, grabeći svojim pipcima sve ispred sebe. Brzo je podigla papir sa tekstom sa koga se cedio malopređašnji trud. Bespomoćno uzdahnu i sahrani svoju priču na dnu kamina koji je grejao u uglu sobe.
Uze novu hartiju i sede za drugi kraj stola, a zatim prođe penkalom po površini gde se mastilo i dalje slivalo i nastavi pisati. Nova priča beše gotova! Opet se samozadovoljno nasmeja i baci hartiju na gomilu papira koji je ležao u uglu.
Kad je završavala poslednje reči sunce je bilo visoko na nebu trubeći o novom danu. Ustade, proteže se i pogleda ka stolu. Na masnom papiru je velikim slovima pisalo- stvaram jer mi nije stalo.

Svađe

Објавила Puff , четвртак, 1. новембар 2012. 16:40


Gledala sam ga dok je sipao kipeću kafu u svoju omiljeni šolju. Uvek je to fascinantno radio. Držao je lonče u levoj ruci i nekako preko šake, naopačke, centrirao šolju ispod. Da se čovek zapita kako ne ispoliva sebe i sve okolo. Ali ne, nasuo je kafu, omirisao sadžaj i pogledao me.
-Znaš, htela sam da porazovaramo.- rekoh.
-O čemu? Nešto se dogodilo?- promrmlja dok je srkao vrelu tečnost.
-Trudna sam.
Na trenutak se zagrcnu i uputi mi najiznenađeniji pogled na čitavom svetu.
-Nemoguće! To je nemoguće, pa pobogu, nemoguće je!
-Pa i nije baš. Za Novu godinu si jedva znao da zaključaš vrata od kupatila, a kamo li da staviš kondom. A i posle toga nismo bili baš oprezni.
-Jebote, ne mogu da verujem! Kakva ludnica.
-Šta se toliko iščuđavaš, kao da i sam nisi znao da se ovo može dogoditi.
-Naravno da ću da se se iščuđavam, kad si jebeno trudna!
Bacio je šolju o zid i krenuo da šeta napred nazad po sobi dok se tekućina slivala duž belog zida.
Pomislih na sva sranja koja mi je priredio prethodnih godina, svaki izliv besa i bacanje stvari koje sam doživela, ovaj i nije bio toliko traumatičan. Iz dna mozga se poče buditi neka uspavana mržnja prema njemu i nivo besa u krvi stade se povećavati.
-Skote jedan besramni, kako smeš tako da reaguješ! Kao da sam samo ja kriva za ovo! Ako ne želiš dete sa mnom reci i otići ću bez pogovora! Nemoj samo molim te glumeti iznenađenu osobu jer oboje dobro znamo koliko smo pazili!
Naglo je skočio, uhvatio me za ramena i podigao visoko. Na trenutak sam čula kako mi kosti krckaju pod neprirodnim položajem i pritiskom u kojem su se našle.
-Još jednom vikni na mene i ubiću Boga u tebi, jebena kurvo!
-Što, da nećeš možda da me zadaviš i zakopaš negde. Daj, svi znamo kolika si ti pičkica ustvari. Samo znaš da bacaš stvari i vičeš bez razloga.
Lice mu je prelazilo iz bele u crvenu boju.  Uhvatio me je za ruku, povukao ka ulaznim vratima, besno ih otvorio i gurnuo me napolje. Nažalost, noga mi je zapela za prag usled brzine i skotrljah se niz stepenice. Ošamućeno podigoh pogled ka njemu, a zatim osetih zaslepljujuć bol u stomaku i krv koja se slivala niz moje butine.
Pogledah ga još jednom i promumlah- Jesi i ovaj put pazio?
Nasmejao se i...

...zalupio sam vrata dok je ona ležala u lokvi krvi. Naslonio sam se na zid i duboko udahnuo. Ko je jebe kad sam sterilan.