Omlet i žuta keramička posuda

Објавила Puff , понедељак, 06. март 2017. 23:40

Prošle su već dve nedelje i idalje je tu. Sedi u ćošku, gleda Prijatelje i plače. Gleda kroz prozor ogrnuta ćebencetom i plače. Sluša Peti Smit, lista slike na telefonu i šmrca. Jebeno prestani da plačeš! Prestani da šmrcaš i da sliniš po kauču i idi već jednom!
Stojim za šankom i spremam omlet. Bože, od svih stvari najbolje znam da spremim omlet. On bude tako mekan i vazdušast. Dodam malo peršuna, ili cimeta, ako je sladak, i uvek ga jedem uz šolju mleka. Naspem malo omleta u svoj zeleni tanjir, a njoj u bordo (to joj je omiljena boja), pa ga žvaćkamo dok na laptopu gledamo kratke stendap skečeve. Ona povremeno šmrkne, pa suza kapne na delić belanceta koji se nije dobro umutio pa u moru žutog omleta izgleda kao maršmelou koji se davi. Čudno je jer znam da je slan omlet, pogotovu kad njene suze padaju preko.
Petnaest dana kasnije, ona i dalje plače umotana u ćebe, tamo u kupatilu. Gleda u četkicu za zube i suze joj se slivaju niz lice, dok joj iz nosa visi ljigavi slinac. Priđem, uzmem toalet papir i obrišem joj nos. Možda nije trebalo, počinje da jeca i trese se kao usisivač, pa sam primoran da je zagrlim jako i mazim po kosi. Majica mi je mokra, ali ona se smirila.
-Znaš, prošlo dosta od raskida. Desilo se, jebiga, moraš da kreneš dalje. Bar malo.
Jeca ritmično i čapka rupicu na mojoj majici.
-U pravu si, moram.
Udahne duboko i pusti me.
-Moram.
Dva dana posle incidenta u kupatilu, sedi na kauču i gleda japanski crtać, malo se razveselila. Stan odzvanja veselim prizvukom koji japanski jezik ima. Nudle se puše iz žute keramičke činije i ona ih, kao da nisu uopšte vrele, njopa i srče.
-Ej, znaš da moraš da nastaviš dalje? Ti si jaka, znaš? Biće okej sve.
Pauzira crtać i gleda me netremice, sa praznom činijom u ruci.
-U pravu si, moram.
Okrene se i nastavi da gleda, jecajući.
Prišao sam joj to jutro. Zastao sam na tren i osmotrio. Desna noga joj je virila ispod ćebeta, malo je balila po jastuku, a na podu su šarene čarapice pravila nered.
-Hej.
Cimnula se. Kosa joj se podigla sa jedne strane, a na obrazu je imala brazdu od jastuka.
-Moraš da ideš. Dosta je.
Počela je teško da diše.
-Ne, molim te. Još malo.
-Ne može više. Vreme je da ideš.
Plakala je sumorno i tresla se. Trudio sam se da ne odustanem.
-Moraš da ideš.
Nije mogla. Jecala je sve više i više. Nisam mogao da je gledam. Uzeo sam jaknu i krenuo ka vratima.
-Kad se vratim želim da dođem u prazan stan. Raskinuo sam sa tobom pre više od mesec dana, idi kući.
Izašao sam i šetao blokom. Baš mi je bilo teško. Kao ogroman kamen koji se spustio na srce pa priteže i smanjuje dotok vazduha u pluća. Kao kad se najedeš, a ja sam se najeo tuge, pa ništa drugo nisam osećao.

Vratio sam se u prazan stan. Otišla je, a pre toga oprala keramičku posudu. Bila je nedelja, na televizoru je išao NBA. Seo sam na kauč i prigrlio njeno ćebe, mekano i vazdušasto kao omlet koji smo jeli.

О вампирима или Како су се равничарске крвопије домогле власти

Објавила Puff 13:39

Биоскоп Славица је једно од главних обележја Карабурме, ваљда зато што се налазио у самом центру (ако Карабурма има центар), тик уз парк. Напуштен годинама, овај биоскоп зврјао је празан, служећи као одлично место за графите локалних мангупа. Када су мештани овог насеља тог јутра прошли кроз парк на путу ка својим пословима и обавезама, свако од њих се зачудио новом графиту који је поносно ширио мирис свеже боје.
Графит Мала Колумбија са десне стране Славице је нестао, а уместо њега је сијао нови, већи испис – Мала Трансилванија. Ти мангупи никад нису били јасни старијој популацији. Само, овај пут то нису били обични мангупи. Ови су узимали нешто више од пакета сканка од локалног дилера.
Вампири су врло познати нашем народу, али како време пролази они све више падају у заборав. Некад су се вукли по воденицама, заобилазили домаћине што су волели чен лука уз јутарњу ракију, и ратовали са дрекавцима којих су шуме и шумарци били пуни. Данас, ћете вампире срести само у северним деловима Србије, како очијукају са комшијама на граници. Зато нико није поверовао да су се баш та мистична бића настанила у напуштеном биоскопу, уносећи страх на Карабурму.
Сумња се да су војвођанске крвопије дошле из Панчева, преко Панчевачког моста, па поред печењара тамо код Вука Врчевића ширећи се горе ка Војводе Мицка, сувише троми да би отишли чак до Миријева.
Данашњи вампир не изгледа нимало као они који су плашили свештенике по манастирима и крали овце по планинама. Румених образа, онижи и округласти, сматра се да је деловање равнице искоренило неке гене који су их чинили витким и покретним. Данашњи вампир може само да машта о пентрању по дрвећу и ношењу жртве на врх звоника.
Да се вратимо на Карабурму.
Услед навирања нових становника стопа криминала је драстично опала, па су се власти, охрабрени овом појавом, осилили да пожеле добродошлицу равничарским крвопијама. Понуђени су им станови где су живели у групицама, паркинг места, чак су им превидели и нестанке појединих обичних грађана. Шта је један живот наспрам стотине угашених криминалних радњи?
Крај се није назирао. Сви су били срећни. Криминал сузбијен, а власт срећна јер је учинила нешто за своје место. Нажалост, нису мислили на то шта ће се догодити када нестане дилера, а дебељушкасти вампири опет огладне.

У последњих неколико недеља примећени су вампирски облици и обележја по Миријеву, Палилули и Вишњици. Очекују се изјаве надређених и извештај о са терена.

Pičvajz izgubljenog ključa

Објавила Puff , уторак, 22. септембар 2015. 00:57

Sređivao sam pičvajz po stanu. Jedno od onih mesečnih sređivanja gde izbacim jednu sobu u drugu, pa onu prvu oribam asepsolom, pa vratim samo polovinu stvari, ostatak bacim. Nije lako raditi ovakva mesečna sređivanja, pogotovu sada kada mi je plata prepolovljena, a sadržaj stana se sveo na jednu stolicu, klupu, krevet bez dušeka i policu sa knjigama. U poslednjoj turi bacio sam šporet, lavabo i tabure. Kome trebaju takve stvari, samo kupe prašinu i nanose prljavštinu po čistim, sjajnim površinama. Ovo sređivanje će biti sjajno! Premestio sam krevet i stolicu u kupatilo, a vratio samo stolicu. Čitao sam negde da su Edison i mnogi veliki umovi ovoga sveta dremali na stolici sa kuglom u ruci, pa kad bi odlutali u san, kugla bi im ispala iz ruke i tako ih trznula, dozvoljavajući im da budu u tom polu snu i istražuju dubine podsvesti i davno zaboravljenih misli. Tako ću i ja! Još samo da nabavim kuglu. 
Prebrisao sam klupu i stavio je na terasi, dok je polica sa knjigama ostala netaknuta. Ona se ne dira. Ona je sveto mesto i moj porok. Oko 150 knjiga sijalo je sa ove drvene veličanstvenosti i obasjavalo moj uredni dom. Njima se klanjam, njima praštam prašinu i kašljcanje na koje me navode kad im priđem. Iz svake je izbijala po jedna nova avantura i neki ludi svet koji me je čekao. Umeo bih satima da sedim na podu, listam ih, čistim i ponovo vraćam na svoje mesto. Knjige se ne diraju, one se žive i udišu i plene svojim izgledom. Ponekad uhvatim sebe kako ih sa čežnjom gledam, pa se trznem i izađem napolje da povratim svest.
Još jedna stvar u mom stanu nanovo preživljava čišćenje. Sef. Masivni sef u uglu sobe, sa teškim čeličnim vratima me godinama izaziva. Njegova mastilo plava spoljašnjost podseća na ljutog policajca, provocira me svojim izgledom, ali ako mu priđem nasilno znam da neće izaći na dobro. A drugačije ne mogu, jer ono što bi otvorilo dubine ovog pandura je zauvek izgubljeno. Izgubio sam ključ. Zauvek je nestao, pre će biti ispario, i sada ono što je unutra ostaje misterija. Već sam zaboravio i šta sam zaključao iza glomaznih vrata. Neko bi pomislio da je najbolje rešenje obiti bravu, jednostavno staviti malu žvaku eksploziva i BOOM, vrata će civleći da se otvore. Ali ne ja. Ne više. Mora postojati red, ne mogu tek tako da obijem bravu i odlučim da je ključ nestao. To se kosi sa zdravim razumom! Mora da je negde tu. Krenem postupno.
Znam, znam da sam ga stavio na sto. Došao sam sa posla i seo na stolicu, onu gde uvek sednem kad dođem sa posla. Izuo sam cipele i uvrnuo palcem na nozi preko prsta do. Crne čarape sa ućebalim grudvicama se ne bi izvile jer su bile broj veće, ali te čarape uvek nosim ponedeljkom na posao. Zatim bih povadio sve što imam na sto. Novčanik, ključeve od kuće sa priveskom u obliku metalne gitare i otvaračem za pivo, telefon, crne slušalice i ključ, minijaturni zeleni ključ. To radim godinama unazad. Onda sam ustao, stavio ruke na kukove i odšetao do kupatila da se umijem i operem ruke do laktova. Detaljno bih obrisao kudravu liniju na nadlanici o peškir na vratima, pa bih popio čašu prečišćene vode iz bokala. Za to vreme kompijuter bi se upalio, pa bih proverio mejlove i društvene mreže, dok bih krajičkom oka gledao ključ. Za mene bi bio svojevrstan test da ne posmatram tu stvar što duže mogu, ali na kraju bih se prepustio i gledao. Ne bih ga dirao do jutra kada bih se spremio i otišao na posao, ponevši ga sa sobom. I tako godinama unazad. Ali te noći se dogodilo nešto čudno. Ključ je nestao. Čuo sam samo tiho škripanje po drvenom stolu, ali zaključivši da je to vetar koji duva (što sad znam da nije, jer spavam sa zatvorenim prozorom), okrenuo sam se pod tri ćebeta i nastavio spavati. Ujutru ga nije bilo! Zaključio sam da se zagubio negde po stanu, pa sam krenuo sa detaljnim čišćenjem. I tako godinama već.
Plašim se šta će se dogoditi. Plašim se šta ću za dva meseca kad ispraznim sobu. Ne knjige, ne moje drage knjige, već ostale stvari. Šta ako ga ne nađem? Ali plašim se i one druge strane. Šta ako ga nađem? I to na jako glupom mestu. On bi i želeo to. E pa neću ga naći! Nikad! Jebi se ključu, nećeš me prevariti!

Odoh da nabavim kuglu.

Čekali smo kraj sveta

Објавила Puff , четвртак, 07. мај 2015. 00:14

Poskakivali smo po rečima od lave,
Tukao je iza izgubljeni svet,
I ništa se pomeralo nije,
Ni osmeh, ni treptaj, ni zagrljaj, ni reč

I okolo su ljudi kružili polako,
Kao da ne žele da potope svest
Što se kraj nas gubila u nadi
Da će možda biti isto kao pre

Niko nas čak ni dotakao nije,
U nemoći da pomere ili promene bes
Što se kupila jer niko nije plak'o
Kad saznali smo da se raspada svet

Pa besni i čudni stajali smo tamo,
U lavini reči koja kršila je nemi dan
Pejzaže od blata i okolne skice
Nameštene tužno u kičasti ram

Kraj sveta dočekali nismo
U besu otiđosmo svako na svoju stranu
I sagradismo nove, otupele skice
Dok smo onim starim nahranili tamu

To kad čekaš

Објавила Puff , понедељак, 04. мај 2015. 13:56

Ispupeo van okvira  mog vidokruga,
I nije čak ni ostavio trag.
Gasio se sa svetiljkom na ulici,
I tepereo na slici,
U mojoj glavi.

Čekala sam da prođe.
Dole, niz daljinu i zaboli.
Ali prošao nije nikad,
I ta slika
I dalje cepa dan.

Na kraju se završila priča,
Sa dva stiha,
I dve reči,
Ništa o sreći,
Samo bljutavi san.

A ja sam stajala u uglu,
I brojala reči, vrtela u sklop
Od tišine i u dahu,
Pa kad mu pogled uhvatim u mahu
Misao mu znam,

I koga sanja.
Od svih rastojanja
Ovo je najteže,
Ali toj priči se odavno gasio dan.

Jer kad veče počne da pada,
Povrh ovog blatnjavog grada
Niko od nas neće sanjati taj san.

Već nešto sasvim treće.

Pogled sa petog sprata

Објавила Puff , петак, 24. април 2015. 22:22

Pogledala sam kroz prozor. Dole, ispred prodavnice zdrave hrane tri glavudže su virele između grana i lišća. Prokleta krošnja, ništa ne vidim, ali opet dovoljno da znam da su tu. Umalo ne ispadoh sa petog sprata, pošto sam se nagnula kao neko derište što čeka tatu sa posla. Jurij se zakikota.
"Šta se ti kreveljiš, kretenčino, umalo da poginem", zarežah na njega, "a i ustalom nebitno je, ionako će me samleti u prekrupaču", duboko sam uzdahnula i zasela u fotelju. Jurij je prebirao prstima po gitari. Plastične žice su se savijale pod njegovim jagodicama, nije imao nokte da bi mogao da potkači žicu, pa su se tupi zvukovi sabijali po sobi.  "Možda neće, možda nisu tu zbog tebe, uzdahnuo je, "uvek bespotrebno dramiš, Linda", nastavio je da prebira.
"Ma džaba me tešiš, posle svega onoga ne bi me čudilo da pokucaju na vrata. Joj, šta ako pokucaju? Nemamo ništa! Imamo nož!" Zverala sam po sobi, "baciću tebe na njih, to će mi dati vremena da se kao čovek oprostim od ovog života". "Jao brate, ala ti sereš. Ko će bre da pokuca. Verovatno ljudi čekaju ortaka za basket, prekini da se tripuješ. Pogledaj, jesu otišli?"
Ustala sam, na prstima, razmakla zavese i provirla nosem na dole. "Tu su, i dalje. Dvojica barem. Sigurno su poslali trećeg da izvidi", osetila sam kako mi se ruke tresu. "jao, jao, zašto Bože, zašto mi ne daš da živim još dan, još barem godinu dana, da kupim one cipele i odem na letovanje ili barem u šumu za Prvi maj?", šetala sam u krug.
Jurij je sad već ostavio gitaru i otišao do police sa knjigama. "Odakle ti ovo sranje?" Držao je neki ljubo-krimić sa otrcanom 'zavodničkom' koricom. "Joj, pusti me i sranja i knjiga i svega!" Pogledao me je već besno i uzeo da lista knjigu. "Znaš, verovatno ga jesu poslali ovamo. Da pokuca, predstavi se kao prodavac, šta li, ti naivno otvoriš i 'BOOM' nemaš glavu više", odmerio mi je zlobno bubuljicu na sred čela. "A i ne zaslužuješ bolje".
"Kakva si ti stoka od čoveka. Seljačino najgora!" pogledala sam napolje. Tri glave su i dalje bile tu. "Vratio se. Hmm."
"Pa odustani. Siđi dole i suoči se. Ne možeš večno sedeti ovde i čekati. A i ja moram u deset da budem u gradu", Jurij je opet uzeo gitaru. "Mislim da se raštimovala."
"Dobro, dobro, u pravu si. Sići ću dole i suočiti se. Gospodo, šta želite? Ja nemam ništa sa vama, meni je rečeno, ja samo postupam po naređenju." Obula sam patike. "Ako me nema. Poklanjam ti gitaru."
Uzeh ključeve i pođoh. Sišla sam skoro do prizemlja, jer lift kao i obično nije radio. Pogledah, strovaljena preko gelendera. Tri debeljkasta momka u crnim jaknama stajala su ispred plavog auta. Jedan je govorio, dok su druga dvojica cupkali nogom. Vreme je! Izletela sam izvrnuvši zglob na poslednjem stepeniku. "Je li gospodo, mene čekate?", strvalila sam se preko najbližeg i jauknula od bola. "Ubijte me, ne zanima me!" Momci su me gledali u panici.
"Šta priča ova? Jesi dobro?", debeli ispod mene me ispravi. "Zar vi niste tu da me..?", oprezno počeh, ali pošto videh da se sagledavaju u čudu izvinih se i odšepah natrag do ulaza.
Popela sam sam se natrag u stan. Jurij se umalo udavio od smeha. "Tupane. U kakvim si ti tripovima. Jebeš mi sve ako si normalna!" Onda se uozbiljio: "Moram da idem. Hoćeš biti dobro? Sigurno nema duhova ni provalnika?"
Postiđeno odmahnuh glavom. "Nema."
"Aj onda. Čeka me Peter. E da, doneo sam ti račune iz sandučeta, tamo su u kuhinji."
Sela sam za trpezarijski sto dok se Jurij obuvao. Na stolu su bila tri računa i pismo. Čuh Jurija kako škljoca vratima. Uzeh pismo u ruke. Bilo je teško i smredelo na sumpor.
Neko iza mene reče: "Jebote, ovaj tvoj drugar nikako da ode."

O izborima

Објавила Puff , четвртак, 09. април 2015. 22:20

Na ulici se nalazila većina građana Petrovila, protesti su i dalje trajali. Pokušavala sam da se proguram kroz pocepane jakne i proćelave glave, ali svi su želeli da budu u prvim redovima kada govor počne. Na vrhovima prstiju, koji su boleli od hodanja, izdigoh se. Tamo, gde su se završavale kape i čupave glave počinjala je bina. Na njoj par zvaničnika u mrko sivim odelima je pipkalo svoju kosu, vetar sa juga je ovog meseca bio posebno nestašan. Govor je počeo. Najmanji od zvaničnika se popeo na uzdignuće i prigrabio mikrofon. "Braćo, drugovi", čuh kroz nanose vetra. Prevrnuh očima i zabodoh ruku u džep. Na dnu džepa, gde su mrvice hleba i prašine vodile rat, ležao je telefon. Izvadih ga da pogledam koliko je sati, ova govorancija zna doista da se oduži, a svi oni posle će hteti da se naljoljaju i tako pijani da razbijaju grad. Pored brojke koja je pokazivala da imam dovoljno vremena stajalo je pisamce. Izdigoh obrvu.
"Ćao, jako si nam nedostajala. Pominjali smo te svaki dan. More nije isto bez tebe. Pozdravljaju te Angela i Rita i poručuju da ove godine odsedamo u Bonanzi. Pridruži nam se. J"
Jebeni Antonio! Basno napisah: "Jebi se bre i ti ti tvoje dve kurve! Vrati mi moje pare!" Nabih telefon u džep i progurah se kroz debele jakne kroz koje nije mogao da prođe smrad neopranih guzica.
-Opet mi je poslao poruku. Njemu je sve ovo sprdnja. Smrad. Srkala sam vrelu kafu na Terezinoj terasi.
-Pa šta si očekivala? Da će da ti pošalje pare? Pobogu, valjda znaš koliko je skot. A i jeste malo smešno moraš priznati. Tereza se tresla od hladnoće ali je odlučno između dva prsta držala cigaretu, iako samo u papučama, belim gaćama i majici bušnoj barem tri mesta.
-Bilo je. Više nije. Obuci se budalo. Gledala sam njene nakostrešene dlačice po ruci i plava usta. Čula sam da se tako dobijaju smrzotine i nokti sami spadaju. Preletela je preko praga, zapela papučetinom i slomila vilicu. Moram priznati da jeste bilo smešno.
Poruke su samo pristizale. "Mislio sam ove godine da pijemo crno vino na obalama Bora Bore, ako voliš dobro društvo i skupe sireve, pridruži nam se", "Možemo, naravno, sve ovo organizovati i pre ;)". Mrtvi Rus. Prokleti mrtvi Rus! Jebi se Antonio!
Posmatrala sam rulju koja je po stoti put protestvovala. Tražili su da se vrati grejanje i bonovi za ulje, a ne samo sa hleb i vodu. Tražili su i nove puteve, nove telefone, i uvoz piletine jer se pacovi ne slažu dobro uz čaj od repe.  Telefon mi zavibrira u džepu. Podigoh pogled ka ćelavom baji koji je motrio da niko ne diže veću buku no što je namenjeno regularnom mitingu.
"Dobro. Ne moraš da nam se pridružiš. Pridruži se samo meni. Znaš gde sam."
Gurala sam ljude skupljene što biže da bi se zagrejali pre no što odu u hladne stanove. Bili su tako stisnuti da bi čovek pomislio da se vole i građaniski rat nije u toku. Gurala sam i provlačila se, uporno i sporo. Na kraju mitinga završavao se i trg, a ulicu dalje nastavio se sokak, pa puteljak, pa desno opet ulica, a na ulici stajao je Antonio držeći zgužvane novčanice u ruci. Ispruži ruku. -Izvoli.
-Jebi se Antonio, znaš na koje pare mislim.
-Pa znaš i kako ćeš ih dobiti. Možda su tvoje pare ovo započele, ali je moj novčić završio.
Ukipio se i stezao pesnice.
 -O, dobro. Idem po kofer. Umri.
Nasmejao se i pogledao srećku u ruci. -Ko tebe šta pita.
I živeli su srećno. Njegova srećka i on.