Omen

Објавила Puff , субота, 18. јануар 2014. 10:24

                Neredi su počeli par dana posle objave kraja. Sedeli smo u dnevnoj sobi i slušali vesti. Tomas je zamišljeno posmatrao halogeno drvo ritmično češakjući bradu.
Vojska je par minuta ranije ušla u naselje na severu zemlje i sravnila čitav grad. Njihove džamije, mahale i kuće nestale su u oblaku dima. "Loš dan za muslimane, rekao bih." prokomentarisa Tomas. Majka i ja smo se samo tiho pogledale.
                Naša kuća smeštena je na obodu zemlje, do nas neredi nisu dopirali, ali su nas svakako pogađali.
Tu noć nisam mogla da spavam, u snovima su me uhodile puške, krici umrlih i bele prilike. Najednom osetih nečiju ruku na mome čelu. Uplašeno otvorih oči, dok je Majka sedela na rubu mog kreveta, pokušavajući da me umiri. "Vrtela si se, pomislih da imaš košmar." promrmlja.
"I jesam. Ali nije to ništa." odgovorih. Pogledala me je sažaljivo: "Znaš, ovih dana opet vrištiš u snu. Svima nam je teško, ali sve će to uskoro proći." Sagla se i poljubila me u čelo, a zatim se poput zmije uvukla natrag u svoj krevet.
                Narednog dana vest da je vojska koja je do skoro suzbijala nerede otišla sa planete sve nas je prenerazila. "Ako njih nema, ko će da nas čuva?" uplašeno upitah. Marija, koja je pila burbon u za šankom, se nasmeja: "Vas neće niko." Ostatak dana sam provela lijući suze i pokušavajući da izbegnem poglede.
                Pakovali smo potrebne stvari za odlazak. Marija nije mogla da se odluči za većinu umetničkih dela pa je rešila da ponese sva. Majka i ja smo čitav dan prenosile stvari od kuće do ogromnog kontejnera punog kofera. Čitavo veče ruke su mi bridele, dok su plavičaste vrene pulsirale trežeči odmor. Majka mi je privila oblogu od sušenih trava, da bi smirila pomahnitale mišiće. Sve se nekako primirilo, i vreme, i ljudi i miris u atmosferi koji se najavljivao kraj. Jedino časovnik na zidu dnevne sobe je odbrojavao. Jedan dan i sedamnaest sati.
            Sutradan smo uneli i poslednje sitnice, dok je sat pokazivao preostalih dvadeset i jedan sat. Otišla sam u sobu i skupla sve svoje stvari na krevet. Ćebe, par igračaka, čigra, Upustvo za korišćenje aparata za gašenje požara, dve haljine, jedna mašna i punjač. Sve sam to svezala u čaršaf i ponela ka izlazu. Na ulaznim vratima Marija je posmatrala Tomasa dok je prebrajao preostali novac, pogledala me je preko ramena: "Gde si ti pošla sa tim prnjama?". Zastala sam u čudu: "Pa da ih ubacim u kontejner."
"Vidi je Tomase, kako je slatka, ona stvarno misli da će da ide sa nama. Dušo, ti ostaješ ovde da čekaš sudnji dan. Osobe bez duše nisu poželjne na mom brodu!"
Tomas je bledo pogleda: "Ne moraš biti toliko okrutna prema njoj.", zatim se okrenu ka meni: "Žalim, ali pored svih Marijinih stvari nemamo dovoljno azota za vas dve."
"Zašto im objašnjavaš. Ionako će im se baterije uskoro istrošti. Neće ni osetiti ništa. To su mašine, pobogu!"
Osetila sam kako mi se kolena tresu i izvijaju u neprirodne položaje. Stadoh nešto da izustim, ali osetih Majčinu ruku na mom ramenu. Vratila sam stvari u sobu i rasporedila ih kako su oduvek stajale. Lutka do lutke, haljine u ormar i ćebe preko kreveta, a zatim sela na pod. Znači ovo je kraj. Pogledala sam ekran na desnoj ruci, indikator je pokazivao punu bateriju što je značilo još najmanje četiri dana do gašenja.
                Par sati kasnije poslednji stanovnik koji je imao novac za odlazak je napustio planetu zajedno sa njima i moji kreatori. Majka je sedela u kuhinji i kuvala čaj. "Nemamo ništa od paničenja, tako je kako je, nemamo ništa od paničenja", ponavljala je ritmično. Pogledah na sat, pokazivao je još sat vremena do kraja. Srce mi zalupa jače, dok se znoj slivao niz kičmu. Šta ako se ništa ne desi? Šta ako kraj bude trajao danima, i svi umremo u agoniji i mukama. Šta ako ne bude Boga i svetlosti na drugoj strani?
Sat je pokazivao još samo par minuta. Majka je sedela za šankom i pila čaj. Prišla sam i poljubila je, dok je i dalje ponavljala svoju matru.
Ušla sam u sobu, sela na pod i trudeći se da se okrenem ka istoku. Čuh iz dnevne sobe mehaničko odbojavanje. 10, 9, 8..

Zatvorih oči, prekrstih se i počeh "Oče Naš Koji Si Na Nebesima.." dok se negde u daljini odbrojavanje privodilo kraju.

Božićni pundravci

Објавила Puff , уторак, 07. јануар 2014. 17:45

Moja mama kaže da ono što radiš na Božić radićeš čitave godine. E sad, mogla bih da uđem duboko u filozofiju toga, ali Božić je, pobogu! Keep it light.
Tako da, pošto nemam ideju za nešto ozbiljnije, pišem ovih par redova. Jer ako bih nešto volela to je da pišem tokom naredne godine. Više i češće. I malo bolje. Srećan Božić!

p.s. Uradite nešto lepo za nekog danas. Možda vam lepo bude do sledećeg januara.

Predstava

Објавила Puff , субота, 04. јануар 2014. 17:24

Ne, nemam ja ništa pametno da izustim.
Mogu samo da se prepustim,
I propustim
Kroz ruke sve što sam davno rekla.

Mislim, ni to nije bilo najpametnije
Ali svakako srećnije
I blagovetnije.
Nekad ni reči ne govore sve.

Jer, šta bre je znam,
Tri strofe, dva reda i jedan stih.
Svako može bez njih,
Ili sa njima,
Kako se uzme.

I opet me slušaš,
A ja samo lupetam,
I skelpam
Pokoju, onakvu uz kišu da se slaže,

Neću te lažem,
Ja samo kažem
Ono što bi svi, da imaju kad
Ni manje ni više.

I uz neki kliše,
Tešku suzu, još težu reč,
Narod pada na to,
Jer šta je bol,
Ako nije skeč.


Stanovnik

Објавила Puff 01:47

Noćna smena je počinjala uvek u dvadeset i dva časa, sa manjim zakašnjenjima. Ovoga puta počela je tačno u dvadeset dva sata i jedan minut kada je glas iz zvučnika objavio kraj druge, a početak treće smene. Hromirana vrata su se otvorila, a kroz njih je pohrlila horda mladih žena obučenih u bela radna odela. Sa druge strane vrata mirno su čekale gupice žena da se izlaz oslobodi da bi mogle da odu svojim kućama. Na sebi su imale bela odela sa mrljama od krvi i parčiće mesa na prevojima. Većina je gledala u pod, a samo neke su tiho klimale glavama svojim koleginicama koje su otpočinjale smenu.
Medicinski centar "Slom" je već četrdeset i jednu godinu i sedam dana neprestano radio, omogućavajući ranjenicima i bolesnima u toku Ozonskog rata da nađu svoje utočište i ozdravljenje. Preko milion bolesnika je ležao u krevetima te ustanove prethodih godina, a samo u ovoj godini njih deset hiljada je primljeno na pregled. Ovaj centar je bio najveće medicinsko svratište u severnom delu galaksije, na samoj ivici ratišta sa istokom.
Patriša, medicinska sestra koja je bila zadužena za previjanje kontamniranih bolesnika je upravo završila svoju smenu. Brzim korakom je hitala preko plavičastih hodnika da je slučajno neko ne primeti i pozove u ispomoć. Tek što je rukom pritisla dugme za pozivanje lifta začu glas iza sebe. "I sami znate da nam je pomoć svakodnevno potrebna. A verujem da ste vi odradili samo jednu smenu." Pokorno klimnu glavom i uputi se ka svlačionici dok ju je bledi doktor pratio pogledom.
Obukla je novo radno odelo i vratila se u paničnu sobu. Tamo, na više od hiljadu kvadratnih metara, bili su raspoređeni metalni kreveti, delimično popunjeni ranjenicima. Prišla je najbližim kolicima sa medicinskim opremom i krenula u obilazak. Nakon godina i godina previjanja bolesnika krv, gnoj i ostale izlučevine više joj nisu pričinjavale da se gnuša i danima ne jede. Delom su pomogle i vakcine koje od pre dve godine primaju svi zaposleni, koje oslobađaju simptoma gađenja i jačaju imuni sistem. Previla jednu opekotinu od laserskih zraka, očistila očnu duplju dezerteru južnog fronta, i odsekla gnojni mali prst i tako sprečila širenje gangrene kroz telo mladog vojnika.
Ranjenici svakoga dana prisižu u bolnicu. Poslednjih godina mnogo manje nego pre četrdeset godina, ali i dalje u značajnom broju. I iako se ustanova nalazi na samom severu ona je neutralna i prihvata sve vrste bolesnika. Uvek se može dogoditi da na krevetu do kreveta leže dva zakleta neprijatelja koji su palili planete jedan drugom. Radnicima to nije velika prepreka, oni su tu da obavljaju posao, i zabranjena im je komunikacija sa korisnicima centra i bilo kakvo zbližavanje. Svako nepoštovanje pravila dovodi do otkaza i slanja na front gde će služiti svojoj galaksiji.
Pogledala je na sat, kazaljke su pokazivale čvrstih četiri sata ujutru. Još dva časa do kraja smene. Zevnula je i obišla još jednom posledni red u sektoru A. Svi su mirno spavali, pošto im je data doza lekova za spavanje. Sela je za prijemni šalter i čekala da je neko pozove. Minuti su prolazili, a zatim se kroz hromirana vrata pojavio vojnik u plavoj maskirnoj uniformi. Prišao je, i onako zadihan promumlao i nabacio sićušnog čoveka na pult. Čovečuljak je imao najviše metar i sedamdeset i bio težak sedamdesetak kilograma. Krv mu se slivala niz čelo, a maskirna uniforma bila obojena u modro crveno. "On je sa Zemlje.", promumla vojnik koji ga je doneo, "Ranjen je pre par sati, nismo sigurni kako. Rekli su nam samo da ga transportujemo ovde, vi ćete znati šta dalje." Patriša je i dalje zaintigirano posmatrala čovečuljka. Nikad do tada nije videla nekoga ko je rođen na Zemlji. Bio je izrazito sitan. Nije znala ni da li je isti postupak lečenja kao sa primarnim vojnicima. Klimnula je vojniku i rekla mu da može da ide, a zatim uzela vojničića u ruke i prenela ga do najbližeg kreveta. Glavu mu je uvila u zavoj, pokušavajući pogledom da ulovi nekog doktora koji bi ga pregledao. Soba je ispunjena samo ritmičnm horskim disanjem usnulih bolesnika. Na ruci mu je napipala čip i skenirala ga svojim časovnikom. Ekran je trepereo par sekundi, a zatim počeo da očitava brojke. Slova su se ispisala, ostavljaući je bez daha.
Ime: Danijel Šinski
Datum rođenja: 5.5.3994. godine starog kalendara
Mesto rođenja: Planeta Zemlja
Datum isporučenja: 21.9.4897. godine novog kalendara
Indentifikacioni broj:199965782819199765
Potrčala je ka glavnom računaru, brzo ukucala brojke, zadržavajući dah. Ekran je poplaveo, i brojke su se pokretale. Kao što je i mislila. U četiri časa i trideset i dva minuta u Medicinski centra "Slom" primljen je poslednji stanovnik planete Zemlje. Trčećim korakom jurila je niz hodnike tražeći doktora koji bi mogao da pomogne jadnom bolesniku. Sve prostorije kao da su se magijom ispraznile. Nijedan od doktora nije bio prisutan. Pogledala je na sat, pokazivao je pet časova. Tad je smena za starije osoblje. Puhnula je umorno, nikoga neće moći da nađe još barem petnaest minuta.
Vratila se u svoj sektor i sela na stolicu pored vojnika. On je teško disao, dok su kapljice krvi probijale kroz zavoje. Pokrenuo je prste na desnoj ruci, pokušavajući da zgrabi vazduh. Patriša ubaci njegovu šačicu u svoju i stade mu brisati krv koja se ponovo slivala niz čelo. Vojnik na tren otvori oči, blago joj se osmehnu i opet utonu u bunilo. Negde, u dubini stade se rađati panika. Šta ako niko ne dođe? Poslednji stanovnik planete Zemlje umreće joj pred očima, a jedino šta ona zna da uradi jeste da mu previje ranu. Sad joj se sistem gde svako zna jedan posao, za koji je bio zadužen, činio kao gubljenje vremena i života. Opet mu je previla glavu i tihim glasom rekla da će sve biti u redu. Čovek se umiri na sekund pa stade teško disati i grčiti. "Još par minuta, izdrži.", rekla je što tiše može, da je neko ne bi čuo. Vojnik se opet umiri, i ona shvati da njen glas deluje smirujuće na njegove rane. Poče tiho pričati, prvo o vremenu, pa o poslu, pa o svom detinjstvu. Vojnik je ležao, ritmičnim pokretima dižući grudni koš. Prošli su minuti, kada se sedi doktor pojavio na vratima sobe. Besno ju je pogledao, "Da li ja to čujem neke glasove?". "Nisam znala kako drugačije da ga smirim, a nisam mogla da dopustim da umre. On je poslednji stanovnik Zemlje." "Nije na Vama da se obraćate pacijentima, Vaše je samo da previjate i pozovete nadležnog doktora. A sada idite, mislim da Vam je smena gotova."
Poslušno je krenula ka vratima, okrećući se samo na tren da vidi ranjenika.
Sledećeg popodneva došla je na posao puna iščekivanja. Tih par metara od svlačionice do panične sobe je preletela. Zaustavila se na vratima, duboko udahnula i ušla unutra. Prešla je pogledom preko prostorije, zaustvljajući se na krevetu gde je tog jutra ležao Zemljanin. Bio je prazan. Povukla je za rukav sestru koja je prolazila pored, "Šta je bilo sa pacijentom iz kreveta B12?".  Žena ju je prazno pogledala, "Preminuo je pre par časova", a zatim nastavila svojim putem.
Duboko udahnu i vrati se za svoja kolica sa opremom. Ostatak radnog vremena je automatski obavljala svoj posao, misleći na trenutke o poslednjem stanovniku.

Noćna smena je počinjala uvek u dvadeset i dva časa, sa manjim zakašnjenjima. Ovoga puta počela je tačno u dvadeset dva sata i dva minuta kada je glas iz zvučnika objavio kraj druge, a početak treće smene. Hromirana vrata su se otvorila, a kroz njih je pohrlila horda mladih žena obučenih u bela radna odela. Sa druge strane vrata mirno su čekale gupice žena da se izlaz oslobodi da bi mogle da odu svojim kućama. Na sebi su imale bela odela sa mrljama od krvi i parčiće mesa na prevojima. Većina je gledala u pod, a samo neke su tiho i prestrašeno posmatrale čoveka u crnom odelu kako prilazi jednoj od žena i uručuje joj pismo. Na koverti je velikim crvenim pečatom otkucano: "Služenje na frontu".

O pesmama

Објавила Puff , четвртак, 02. јануар 2014. 13:07

(Meni jedino lepo zvuči kad čitam naglas, pa eto, probajte.)

Ja bih tebi pis'o pesme,
I sve ti u životu dao
Krvavim rukama greb'o suvu zemlju,
Ne bilo ti malo.

Žedan tvoje krvi i pogleda blagih,
Osakaćen sedim sad u loži pakla,
Ja bih tebi pis'o pesme,
Nizao ih redom k'o perle od stakla.

U čašu vode prosuo sam otrov,
Pripremio pokrov i snežene citate
Uronio glavu u smrznutu zemlju,
A tebi je malo sve što činim za te.

Ja bih tebi pis'o pesme,
Sve ti u životu dao,
Parče hleba, osmeh, i sve suze
Ne bilo ti žao.

Izgažen stojim, gazili me sveti,
Orošen srdžbom što kroz glas ti bije,
Izgažen i smožden više nemam kamo,
Pis'o bih ti pesme, al' bolje da me nije.

Pis'o sam ti pesme i pisaću ih dovek,
U sramu, po kiši, i u ruglu svome,
I zauvek da čekam, tiho i plaho,
Pis'o bih ti pesme, al' neka bude po tvome.