Dezerter

Објавила Puff , субота, 26. октобар 2013. 21:55

-Ko se na mleko opeče taj i jogurt duva. Nisu te kući učili to?
Dečak ga pogleda zbunjeno. –Ne.- Nastavi da udara čekićem o pod, tik uz sveže razbijeni prst koji je slabašno krvario dobijajući modro plav nokat.
-E sad je dosta!- Starac ustade i ote malom čekić, ostavi ga visoko na policu da dečak ne može da dohvati, a zatim se vrati za kuhinjski sto, vrteći novine u rukama.
-Dosadno je- Klinac zastenja- Pričaj nešto!
Deda ga odmeri preko naočara za čitanje, zatim presavi novine na pola.-Da pričam? Dobro, sedi za sto, sad ću da ti ispričam priču.
Dečačić ustade i sede za sto toliko visok da su mu samo oči virele iznad njega.
-Pa ovako...
Pre mnogo godina, dok je tvoj deda bio mlad na svetu je bio rat. Toliko veliki rat da su svi vojnici ovog sveta učestvali u njemu. Crni, beli, stari, mladi vojnik, svi su bili u jednom redu, boreći se protiv velike sile. I tako zbijeni u rovovima, daleko od kuće svaki vojnik je imao samo drugog vojnika da ga čuva i da mu bude prijatelj. Tako i tvoj deda. U ratu sam upoznao svakakve ljude. Dobre, loše, izdajnike, secikese, lopove, mislioce, plačljivce i još puno puno njih. Jedan od njih bio je moj ratni drug Miša. Miša je došao iz unutrašnjosti, sa velike farme još na početku rata. Sa prvom objavom dobrovoljno se prijavio da brani državu u prvim redovima. Tu sam ga i upoznao. Dok su gasne granate letele po bojnom polju moju gas masku je zakačio geler. Bez gas maske teško da bih preživeo taj napad. Ali srećom blizu mene se zadesio Miša koji je iz svoje torbe izvukao novu gas masku i dobacio mi je. Tako mi je spasao život. I od tad bili smo najbolji prijatelji. Naredne dve godne šetali su nas uzduž i poreko, korz čitavu zemlju, rat je naveliko besneo, a suparničke sile su pobeđivale. Znaš, teško je boriti se protiv ako u svojim redovima postoje loše karike. Mnogi vojnici pucali su pod pritiskom i prelazili na protivničku stranu, ostavljajući svoju državu kao staru krpu. Strah natera čoveka na strašne stvari.
Nedugo pošto smo prebačeni na zapadni front, par mladića je dezertiralo, ali su ih uhvatili u obližnjoj šumi i odveli na vojni sud. Upoznao sam par seljana koji su nam davali krompire i hleb za vojnu opremu, poput vojnih šatorskih krila i švajcaraca. Ubrzo sam primetio da mi je svakoga dana nestajao po jedan predmet. Kaput, pojas, metalna boca za vodu, i tako redom. Odah prmetih kako Miša svakoga dana dobija sve veće i veće porcije hrane. Kad si u vojsci stvari koje ne bi inače primetio i povezao odmah ti sinu. Odlučio sam da ga pratim jedne večeri dok smo odmarali u selu nadomak granica. Našao se u mraku uličice sa meštaninom i dao mu nešto, a ovaj mu je za uzvrat predao kesu krompira. Presreo sam tog seljaka i kod njega našao sat, moj sat koji mi je otac dao pre nego što sam pošao na ratište.
Par dana sam razmišljao šta da radim i da li da ga prijavim nadređenima, ali hteo sam da verujem da to nije činio iz zle namere, već iz samog straha od gladi i nemoćnosti koje rat proizvodi. Jednostavno sam rešio da se odaljim od njega, u sebi mu želeći sve što pravi prijatelj može poželeti prijatelju. Prijavio sam se za prekomandu i prebačen sam na drugi front gde sam i dočekao kraj rata.
Par godina kasnije sam sretnuvši druga iz jedinice saznao da je Miša dezertirao par meseci pre kraja rata, izbegao na neprijateljske teritorije odavši im vojne tajne koje je znao. Tim delom je postao državni izdajnik, pa je kasnije gonjen, ali nikad nisam saznao šta se sa njim na kraju zbilo. I uvek me je gonila misao šta bi se dogodilo da sam ga prijavio. Bio sam mlad i naivan. Ali dobro, ko se..
-na mleko opeče, taj i jogurt duva.- dovrši dečak.
Deda se nasmeja i potašpša ga po glavi.- Dobro je da si barem nešto slušao. Hajde sad da zovemo baku da nam sprema ručak.
-Važi. Ali da mi vratiš čekić.
- Vidim da i ti neke stvari učiš na teži način.- Nasmeja se starac.

| 0 коментара

O piscu

Објавила Puff 20:33

Škrabao je po belom papiru, povremeno ližući vrh naliv pera, od čega mu je jezik bio crn. Zamišljeno pogleda prašnjavi ćošak sobe očekujući da mu paučina da odgovor. Pisao je tako puna tri sata. Naglo ustade i odjuri do prozora.
-Je li - Obraćajući se tamnoj prilici koja je čitavo to vreme sedela na sofi prekrivenoj mrakom.-šta misliš, da li su otišli?
Prilika povuče par dimova iz lule i strese prašinu sa fraka.
-Da, i ja mislim da jesu. Nešto mi to govori.
Odšeta natrag do stolice i nastavi pisati. -Mada, svakako će mi biti potreban papir, ovde je ostalo samo par lista.
Opet naglo ustade i ponovi rutu od malopre, samo što je ovoga puta pomerio teške zavese žute dima.
–Da, otišli su, moram otići da kupim papir. Ti ostani ovde.
Prilika klimnu glavom i dunu dim ka plafonu.
Zgrabio je sako i pojurio napolje, vrteći u džepu par novčića. Znao je za knjižaru samo par blokova dalje, pa zaključi da je bolje da požuri jer je sunce brzo zalazilo. Siđe niz stepenice u par koraka, a zatim gurnu teška vrata od hrastovine koja su mirisala na svež lak, i ubrzo nađe na ulici koju je sumrak polako hvatao.
Vetar je duvao sa severa, terajući ga da rukom pridržava braon šešir kojim je prikrivao ćelu po sred glave. Na kraju prikupi hrabrost i skide šešir i ubrza korak. Par prolaznika se sklonilo u stranu dok je hitao sredinom pločnika prskačući hidrofore, šahte, kućiće i prosuto đubre. Konačno, onako zadihan, zaustavi se ispred stepenica koja su vodila u suteren u kom je udobno smeštena minijaturna knjižnjara. Namesti par pramenova koje je vetar razduvao i uđe unutra. Par sekundi kasnije izađe zadovoljno stežući hartiju na grudima. I opet isti proces samo u suprotnom smeru. U svoj toj žurbi nije primetio plavi auto koji ga je pratio čitavu njegovu rutu. Na samo par metara od hotela auto ubrza naglo skrećući na pločnik svom silinom se zakuca njega, ostavljajući za sobom cne tragove po asfaltu. Momak završi par metara dalje, grčeći šake u bolu dok je hartija letela po ulici. U sekundi se čula samo felna koja se lagano kotrljala niz pločnik. Auto opet zabruji, okrenu se i nastavi svoj put ostavljajući svoju žrtvu da nepomično leži na pločniku.
Ustao je i pogledao okolo, a zatim odsečnim pokretima skinuo prašinu sa sakoa, namestio par pramenova razbarušenih udarom, a zatim se uputio ka hotelu. Vrtata od hrastovine se otvoriše, on se pope uz stepenice u par koraka i uđe u svoju sobu. Na sofi, prekrivena senom prilika je i dalje pušila lulu. Priđe joj, i sede pored nje.
-Ni ti nisi uspeo da dovršiš priču?

Prilika odmahnu glavom i dodade mu lulu. Zatim oboje potonuše u mrak. 

| 2 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)