La comédie des sens
Објавила Puff , уторак, 26. јул 2011. 00:00
„Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi sol, i da nosim jednu davnu nikad prežaljenu ljubav, tanku, dugačku cigaru, par mamuza od zlata, da sam Šejn.“
Sedeo je na verandi ispred svoje drvene kućice, pušio cigaru i posmatrao oblake. Nebo se gomilalo i pod manjim daškom vetra oblaci su se raspršivali po plavetnilu poput perja iz iscepanog jastuka. Ugasio je cigaru bacivši je u baru koju je kiša od predhodne noći ostavila za sobom. Zagledao se u oblak koji je ličio na goluba i mislio o njoj.
„Ja želim tako smiješno malo, u par njenih osmijeha sve bi stalo samo nemoj reći da tražim sve.“
Ustao je i krenuo da je pronađe, da joj kaže da je voli i da će morati da ode, iako ne želi to. Otadžbina ne može da čeka, njegova dužnost je da je brani!
Našao ju je ispod starog hrasta, čitala je njenu omiljenu knjigu kriveći osmejak na desnu stranu. To je znak da je lepo raspoložena i da će joj on upropastiti dan. Sunce koje se probijalo kroz krošnju joj je pravilo pegice na licu i igralo neku svoju nepoznatu igru nošenu vetrom.
„Ko te k meni poslao da mi anđelima kvariš posao?“
Prišao joj je, nudeći joj cvet. Čim je ugledala njegovo lice znala je da nešto nije u redu. Pognuvši glavu, fiksirajući pogledom jednu tačku u travi kao da je ona razlog zbog kog svemir postoji, ispričao joj je sve.
„Kada odem da li bi me čekala dok plovim po rijekama od Baltika pa do Urala?“
Par dana kasnije napustio je grad, pamteći svaki njegov detalj dok je odlazio sa strahom da nikad više neće krasti trešnje iz komšijskog dvorišta, da njegov džukac neće imati koga da dočekuje na kapiji, da neće videti svoje nerođeno dete.
„Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve, čulo se samo kako ptice pjevaju, onda je stajao još dugo s druge strane ulice, pustio suze da se same slijevaju .”
Godine su prolazile, često je sedeo na palubi razmišljajući o onome što se zbilo. Toliko smrti oko njega, neprospavanih noći, satirajućeg straha, molitvi Bogu, toliko užasa da je samo sećanje na dom i nju uspevalo da ga održi na svetloj strani.
„I svako novo jutro dok nas budi polako zamestiće trag, misli ne priznaju al’ srce sluti da ovaj dugi let je pad u sumrak.”
Pisao joj je pisma. Svaki dan po jedno. Ako ne bi našao papira pisao bi po palubi, po hrapavim daskama na podu kabine, u uglovima čamca za spasavanje nagrizlim od morske soli. Obećavao joj je da će doći, da će se jedno jutro pojaviti na njenim vratima sa grančicom jorgovana, da će zagrliti nju i njihovo dete i povesti ih u bolji život.
„Doći će dan kad ću se vratiti u Kurdistan, od bisera donjeti ću niske za tvoj bjeli vrat.“
Ni na jedno nije odgovorila. Isprva je mislio da joj pisma nisu stizala, zato joj je pisao sve više i više. Rat je uporno besneo svetom, a u njegovoj glavi je bila samo jedna želja koju su strah i strepnja oslabile. Došla je i ta noć kada je shvatio da ga nije sačekala, da je sve bilo zaludno.
„A ja sam sada samo uspomena...“
Promenio je se, više nije lutao besciljno palubom, na obali nije gledao u zemlju šutirajući po koji kamičak, sad je dizao glavu visoko, punio nedra vazduhom i razgledao svetinu koja je, nošena ratom naletala na njega.
„Posjetlile su me čudne misli, baš je ovo neki čudan kraj, dati ću ti znak, a ne vidiš li reći ću ti samo baj bejbi baj.“
Sedam godina kasnije, pun sebe i ožiljaka sa bojišta vraća se u selo. Miris pokošenog sena ga je opio kao kakav alkohol, pa odluči da legne i da odrema po starim hrastom. Iz sna ga trznu lavež pasa koji se prolamao duž sokaka. Pogledao je unaokolo shvativši da se sve izmenilo.
„Baš predugo traje to kratko porputovanje, te kuće i lica znače sve manje i manje.“
Dobro razmisli o svemu i ipak odluči da se, pre nego što napusti selo, raspita o njoj. Neće je uznemiravati, neće je čak ni potražiti, samo je hteo da zna da li je srećna. Upita prvog prolaznika poznaje li kuću porodice u kojoj je živela. Odgovor mu je razbio krčag iluzija na sitne deliće koji su mu pokidali sve što je ikada bio. Ona i njihovo nerodjeno dete ubijeni su tokom napada neprijatelja na selo.
Legao je pod hrast i posmatrao igru sunca sa krosnjom. Blag vetrić je donosio miris proleća do njega. Zatvorio je oči i posmatrao se kako se igra sa svojim sinom, a zatim doziva ženu koja se samo krivo nasmešila i nastavila da plete venac od cveća.
„Sad ćeš moći spavati, više nisi sama ti.“
Da sam Šejnnn, o da! :) Priča je lijepa, ali ja užasno mrzim ratove, ne vidim nikakav smisao u tome, to je samo neprekidna patnja, ljudi gube neke drage osobe, miješaju se nada i strah, a onda se u većini slučajeva pretvore u tugu, pa u prazninu. Ne. Nikada neću shvatiti.
"Ljudi, ovakvi kakvi su, zapravo su samo insekti koji proždiru jedni druge na maloj čestici blata." - jesu li zaista?! I može li se ovo prihvatiti kao objašnjenje za sve odvratne postupke?!