Stan

Објавила Puff , среда, 12. септембар 2012. 23:30


Tada smo već neko vreme tražili savršen stan za nas dvoje. Neki kutak koji bismo mogli nazvati svojim. Nakon par meseci potrage našli smo stančić na uglu dve ulice, koji je gledao na malu katedralu sa jedne, i staru, u viktorijanskom stilu, zgradu sa druge strane. Imao je dve prostorije, hodnik i kupatilo. Sasvim dovoljno za dvoje. Manju sobu smo pretvorili u spavaću, a veća je bila soba po potrebi, radna, kuhinja, trpezarija, dnevna, uglavnom sve ono što prostorno nismo mogli da raspodelimo u to malo kvadrata. On je često putovao po zemlji, radeći albume prirodnih bogastava naše zemlje, što je meni davalo više prostora za završetak doktorske disertacije na temu paranormalnih aktivnosti i uticaj istih na ljudsku psihu.
Prvih par meseci naši životi išli su planski oslobođeni drame koju smo, kako smo je u prošlosti previše kušali, oboje mrzeli. Onda je muzika počela. Neko bi u sred noći puštao operske arije, ne glasno već taman toliko da onemogući spavanje čak i onima sa tvrdim snom. Nikad nisam bila protiv ijedne vrste muzike, a pogotovu ne protiv opera i klasike, ali nakon mesec dana torture morala sam učiniti nešto. Požalila sam se predsedniku stanara koji je samo bledo slegnuo ramenima. Naravno, moj dragi muž nije bio tu, pa mu je svo moje žaljenje i kukanje delovalo razmaženo i apsurdno.
Ubrzo trajanje muzičkih numera se pojačavalo, kao i glasnoća. Namanje dva sata dnevno i do tri sata noću Marija Kalas bi svojim usplahirenim glasom tutnjila kroz hodnike naše zgrade. Uzalud sam se žalila, zvala čak i policiju, niko izgleda nije ni uspevao da čuje sve te sonete ispevane sopranskim glasom jedne operske dive. Na kraju sam odredila cilj – pronaći stan i stanare koji puštaju muziku, otići do njih i zamoliti ih da prekinu to mučenje. Za divno čudo nakon uporne pretrage i iscrpljujućeg slušanja tročasovne arije shvatila sam da muzika dolazi iz zgrade preko puta. Stan se nalazio tačno naspram našeg, visoki prozori prostirali su se skoro od plafona do poda, dajući stanu prozračan izgled. Prostorija je bila prazna, koliko sam mogla da vidim, visoki plafon, hrastov parket i velika bela vrata nasuprot prozora. Onog trenutka kada bi muzika počela da svira starija žena u sivoj haljini bi započela ples preko prostorije, ne smirujući se ni na momenat. Po završetku pesme nestajala bi iza zidina ostavljajući sobu nekako prazniju nego inače.
Pokušavala sam da joj mašem, da je dozovem, pa čak i da sa mog prozora kamenčićima gađam njen prozor. Bez rezultata.
Tog popodneva, usled udara migrene bila sam posebno neraspoložena. Onda je muzika opet počela. Bacila sam pogled kroz prozor, preko puta je žena vršila svoju dnevnu rutinu. Navukla sam bademantil, sjurila niz stepenice i poletela ka zgradi do. Na interfonu gde je trebalo da stoji prezime stanara tog stana bio je crni papirić. Pozvonila sam par puta, i naravno bez odaziva. Pozvonila sam još na par brojeva, da bi me neka bakica konačno pustila unutra. Blago se osmehnula i upitala me da li sam došla da pogledam stan. Videla sam da ju je zbunio moj autfit isto koliko i mene njeno pitanje. Veštački sam se nasmejala i potvrdila, da, došla sam da pogledam stan.
Dovela me je do belih vrata. Onih belih vrata. Izvadila je ključ iz svoje kecelje, lagano otključala i ušla unutra, a zatim se vratila i pitala me da li ulazim. Zbunjeno sam kročila u prostranu prostoriju koja je važila za hodnik. Provela me je kroz još par soba, objašnjavajući kako je tu živela divna žena koja je imala običaj da pušta predivnu fancusku muziki i operske arije. Bila je, koliko se bakica sećala, profesor u muzičkoj gimnaziji, pre nego što je preminula pre par godina.
Ušle smo u najveću sobu od svih, onu sobu koja se videla iz moga stana. Prišla sam prozoru i pogledala ka svom stanu. Izgledao je prilično ušuškano i tamno, za razliku od ovog. Okrenula sam se ka vratima, da kažem gospođi da moram da idem, a na sredini prostorije stajala je žena. Ona ista žena u sivoj haljini koja je danima plesala uz muziku sa nevidljivog gramofona. Verovatno sam izgledala veoma prestrašeno jer me je bakica gledala zabrinuto, očigledno ne primećujući ženu koja je stajala na sred prostorije. Izletela sam iz tog stana kao furija, i ostatak dana provela ispod radnog stola trzajući se na svaki šum.
Sledeće sedmice smo se preselili kod moje bake, barem na kratko, dok ne nađemo neki savršeniji stan.
Barem je moja doktorska disertacija završena.

0 Response to "Stan"

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)