Kad si sam
Објавила Puff , понедељак, 22. октобар 2012. 20:37
Ovo je već peta godina kako ne živim u
svom rodnom gradu. Isprva, bilo je čudno
da nema ko da ti opere veš, spremi doručak, da ne moraš da smišljaš izgovore
zašto si ostao van kuće posle ponoći, jednostavno nikoga nije briga. Možeš
preležati čitavu sedmicu i sve što će svet od tebe tražiti jeste da platiš
račune i ne praviš preveliku buku u sitne sate. Retko kad me začudi priča da
neko nestane i da ga mnogo kasnije pronađu sa pola tela u tečnom stanju na dnu
stepenica u svojoj kući jer se slučajno okliznuo i pao niz njih, ali nažalost
nije imao ko da čuje njegove parališuće vapaje. Meni bi to moglo da se dogodi.
Em što sam trapava do zla boga, em ne verujem da bi iko primetio da me nema par
dana. Mana situacije kad živiš sam i radiš od kuće.
Zato često u posetu zovem kojekakve ljude,
čisto da ubiju monotoniju i rasteraju zle duhe koji se nakupe po prašnjavim
ćoškovima. Najređe od svih osoba koje poznajem kod mene su dolazili moji
roditelji. Nekako, kad se iseliš iz njihove kuće uvek im ostane to da ti baš
trebaš da dolaziš kod njih u posetu, a ne obrnuto. Mama je pak ponekad i
govorila kako će, ako ne sa ocem, onda sama sesti u autobus i doći na par dana,
da vidi taj veličanstveni grad u kome joj ćerka stvara novi život. Oca je
iskreno zamarala čitava poslovna gungula koja je kao puna košnica danonoćno
zujala po velegadu. Umeo je da me satima ubeđuje kako sam posle fakulteta
trebala da napustim grad i odem na imanje kod bake i deke ili barem se vratim u
rodni grad. Njegove neostvarene želje da ima seosko domaćinstvo prečesto je
projektovao na mene. U stanu od 40 kvadrata, gde sam odrasla, nije imao mesta
za svoja pecanja, engleske travice i plastove sena umesto kreveta. Ta
nagovaranja sam mu uvek opraštala pod parolom razumevanja nečijih pustih snova.
Tih par prethodnih meseci sam sve ređe i ređe
dolazila kući. Čak i posle pet godina ne življenja u tom stančiću on je i dalje
bio kuća za mene, a trenutnu i imenom pravu kuću u kojoj sam živela sam uvek
referisala kao stan. Ironija. Ili možda samo nesvesno rasuđivanje.
Mojima je smetalo, u početku, što sam daleko, i
to što sam prepuštena koliko toliko sama sebi. Više nisu mogli da me oslovljavaju
kao svoje dete, naravno da sam im to i dalje bila, ali nekako nisu više to izgovarali
sa toliko sigurnosti. Kad si svoj čovek ne možeš i da budeš nečije dete, to je
tužna istina.
I posle mesec dana ne javljanja reših da ih
okrenem. Telefon je zazvonio par puta, a zatim se čulo blago krckanje i jedno
rasejano „Halo“. Majka. Sigurno sam je prekinula u pola čitanja nekog od njenih
ljubavnih romana.
Uobičajno je pozdravih, a zatim upitah kako je
i šta ima novo, i umesto prikladnog odgovora dobih „Mislim da ste pogrešili
broj.“ i bledo “tup“. Bilo mi je potrebno par minuta da se oporavim od šoka.
Svi u mojoj porodici su tako dramatični.
Posle par pokušaja, moja maja, za koju sam ja
očigledno bila stranac, predala je sulšalicu mom ocu koji mi je očitao bukvicu
počevši sa „Mlada damo“ pa sve do „Ako nas ne ostavite na miru intervenisaće
policija.“
Prililčno ubeđena da su prvoaprilske šale
demode kod mojih, uputih se prvim vozom svome domu. Nepotrebno je reći da sam
dobila zabranu prilaska i uput za psihijatriju usled umišljanja da su moji
roditelji zaista moji roditelji. Nekako sve se izbrisalo. Dva stranca su
stajala na ulazu u zgradu gde sam kao mala igrala školice, i dok je tata
zabrinuto grlio mamu koja mu je plakala u rame, mene su dva policajca odvlačila
u njihov službeni auto. Ostatak dana sam provela u pritvoru pravdajući sebe i
gurajući ludilo koje su mi policija i lokalni psiholog nabacili pod krevet.
Izmislila čitavo porodično stablo, pobogu,
takve optužbe je smešno čak i izgovoriti, a kamo li uperiti ih u nekog! Ali
eto, niko od moje rodbine me se ne seća, koreni su mi zatrti. Kao da me je neko
napisao i stvorio, takvu bez prošlosti. To je teško za sažvakati, ali tako je.
I sad sedim sama željna ljudi koje sam
zaboravila, a dovoljno socijalno čudna da i one osobe koje upoznam ne nateram
da me zapamte. Karma je opasna stvar. I eto, izgleda ako ne održavaš svoje veze
sa spoljnim svetom one se mogu izbrisati. Čak iako misliš da su neizbrisive kao
roditeljska ljubav. I to je tužna istina.
Постави коментар