Čamac
Објавила Puff , четвртак, 8. март 2012. 02:37
Nasukani čamac se presijavao od sve te silne morske pene koja je sapirala poslednje tragove borbe. Neuredni vojnik sa puškom u ruci šetao je duž plaže, osmatrajući okolinu, zastajući samo da prebaci oružje sa jednog na drugo rame. Odsaj plavetnila mu je zaslepljivao nadu. Nije postojala mogućnost da naiđe na još nekog preživelog posle onakve bitke. Skide šlem i počeša se po glavi, a zatim nastavi rutu.
U uvali obale neko je zvao upomoć. Vojnik baci pušku u stranu i polete ka žalosnom vapaju. Usta koja su pravila zvuke zapomaganja bejahu usta pukovnika koji je branio svoju zemlju. Vojnik dotrča, a zatim sa dozom gađenja promrmlja ”Od svih ljudi koje sam mogao spasiti pripao mi je suprotni tabor.”
-Šta je, dečače, bitka je gotova, sad smo na istoj strani, onoj koja beži iz ove nedođije!
-Nikad nismo i nikad nećemo biti na istoj strani. Ti si ološ, kao i tvoj narod!
-Da, to mi kaže otimač tuđe zemlje. Možda jesam pukovnik okupirane države, ali sam i dalje pukovnik, a ti samo vodnik. Poštuj barem to.
-Psu bezlični, tvoja država širi smrt, za mene si samo pesak na ovoj beloj obali.
-Nećemo opet ratovati, dosta je rata za jedan vek. Tražim primirje, barem privremeno dok se ne nađemo među svojima. I pomoć oko povređene noge, ako za milost znaš!
Vodnik se zagleda u krv koja je liptila iz gangrenozne rane povređenog.
-U redu, pomoći ću ti. Previću ti nogu, a ondah ćemo zajedno smisliti plan za beg. Onog trenutka kad se nađemo na svojoj zemlji gledaću te samo kroz nišan.
-Dogovoreno momče.
Vojnik se dohvati svoje unifome i stade je cepati u nejednake trake, a zatim vešto previ pukovnikovu nogu. Par minuta nakon toga delili su jednu cigaretu i smišljali plan.
-Ja sam za to da probamo preko ovih planina.
-Nije pametna ideja. Ovo je ipak moja zemlja, znam je bolje od tebe, privremenog gosta. Kroz planine stižemo samo u smrt. A i sa ovakvom ranom ne bih dugo izdržao.
-Ondah, pukovniče, daj ti neki pametniji predlog. Ili je tvoj plan da skapamo ovde?
-Hm, najpametnije bi bilo da onaj čamac što čeka prevrnut na obali osposobimo i klisnemo se u plavetnilo vode.
-I da skapamo od gladi, tako zajedno u čamcu! Budalst si ti neki čovek.
-Nećemo skapati, i tvoja i moja strana sada traže preživele po moru, bićemo spašeni za tili čas!
Vojnik se zagleda u daljinu i klimnu potvrdno glavom. U narednih pola sata su prevrnuli čamac i tražili imrovizovana vesla po obali.
Petnaest minuta kasnije otisnuli su se u more mlatarajući rukama u pokušaju upravljanja tog čamčića.
-I šta sad?
-Sad čekamo.
-Kao da će nas neko naći, mrtvi smo ti i ja odavno.
-To je jedan od razloga zašto nikad nećete pokoriti moju zemlju- nemate vere ni u šta.
-Besmislice!
Talas, veličine povećeg drveta se približavo sa desna i u jednom trzaju prevrnuo čamac dok su pukovnik i vodnik polako tonuli ka dnu.
Dečačić od desetak godina je upravo završavao sa kupanjem, ispusti vodu iz kade dok je izlazio ostavljajući iza sebe dva plastična vojnika da beznadežno leže na dnu.
Jako fino :D Kraj naročito.