Kavez

Објавила Puff , четвртак, 7. фебруар 2013. 19:46


„Zar ti ne bude nekad dosadno u tom kavezu?! Tako zgrčen da bežiš od svega?“
Čuknula je prstom par puta po metalnoj šipci, ali ništa se nije dogodilo. Beli miš je i dalje bio skupljen u ćošku, grickajući semenke i povremeno skupljajući piljevinu oko sebe, da bi se njome ogrnuo.
„Stvarno si patetičan, ne mrdaš odatle, ne upoznaješ nikog, a i one što si znao više ne znaš. Pobegao si i od njih. Ponekad se zapitam zašto uopste živiš.“
Prodrma mu lagano kavez, ali pošto mišić i dalje nije obraćao pažnju, okrenu se i skoči na krevet. Malo se provrte, zatim zauze savršenu pozu blenući u plafon.
„Misliš da je takav život u redu? Da se skupiš i pobegneš na svaku naznaku bola ili ljubavi? Ipak kapiram da ti ne razmišljaš o tako nečemu. Valjda ako ne iskačeš iz zone udobnosti ne možeš ni da se povrediš. Samim tim nije ni potrebno da razmišljaš o tako nečemu. Boli te uvo, lepo ti.“
Pogleda ga još jednom i nastavi da istražuje belu površinu iznad nje.
„Ma da, baš te briga. Tu u kavezu imaš sve, ne treba ti niko!“
Podiže ruku iznad sebe i shvati da joj se šake tresu kao nikad pre. Naglo se uspravi i pokuša smireno disati, ali srce poče nenormalno da lupa, pomerajući čitavu sobu. Ustade i teturavim korakom priđe koferu koji je stajao u uglu sobe i stade ubacivati stvari u njega.
Podiže se i oseti da je neko posmatra. Beli miš je stajao na uglu kaveza i usmeravao čitavu pažnju na njene pokrete. Otvori kavez, uze ga i ubaci u džep od karirane košulje.
Lagano je koračala kroz dom, sa cigarom u jednoj ruci, koferom u drugoj, i glodarem koji je spavao udžepu.
Prvi jutarnji prevoz je cvileo kroz maglu, zastajući samo da pokupi po koju zalutalu dušu. Izašla je na stanici i par ulica dalje našla se na ulazu od kuće sa ogradom od kovanog gvožđa. Pokucala na bela vrata i ugasila cigaretu na pragu. Par trenutaka kasije vrata je otvorio bledi momak sa olovkom za uvetom. Odmerio je i nasmešio se.
Dodala mu je kofer. „Je l' mogu?“
„Naravno“, sklonio se u stranu da bi je propustio da prođe pored njega. Još jednom se nasmejao sebi u bradu, a zatim ušao unutra, zatvorio vrata. Tog jutra grč je ipak prošao.

| 0 коментара

Pesma

Објавила Puff 18:34


Šta da te budi kad nemaš nikog kraj sebe rukom da prodrma san.
I lupa šamare beskrajnom jadu što ne da ti novi da započneš dan.
Zašto te dodiri krvnički plaše?
Zašto sam ti bežiš oduvek?
Operi lice i umij ruke,
razbudi se i odgnaj mamurluk.
Ti nisi hteo takav da vladaš.
I kad već vladaš bar vladaj sobom.
Ne daj da drugi neko zbog tebe strada,
Učini nešto, zdrobi ih nogom!
Možda se vrate kad shvate da si zapravo samo čovek bez duha,
I da ga juriš i bez njega si dugo,
I da ti srce još ponekad lupa.
I da samo želiš da se pomiriš sa Bogom.

| 0 коментара

Susret

Објавила Puff , недеља, 3. фебруар 2013. 05:57


Rovario sam po zemlji tražeći ostatke hrane, potajno se nadajući da je neko ispustio koricu hleba dok je bežao u spas. Hrane nažalost nije bilo. Presao sam prstima po prašini. Kiša toliko dugo nije pala da je zemlja odbijala da ostavi čak i najmanji trag po mojim jagodicama. Dok sam zamišljeno gledao u zemlji prišao je Radži noseći u ustima tri kestena koja je izbunario negde po šumi. Nasmejah se i potapšah ga po glavi. Kasnije smo ispekli kestenove na vatri, proždravši ih za manje od trena, ja dva, a on jedan. Zaključio sam da je meni hrana potrebnija.
Ranim jutrom smo se uputili ka istoku. Kažu da je zapadno od Belih planina veliki logor u koje su primali na kratko prolaznike, davajući im hranu i vodu. Nisam verovao u te priče, ljudi su imali običaj da pošalju u suprotnom smeru od pravog samo u nadi da će zadržati više hrane za sebe. Par časova kasnije stigli smo na obronak šume. Prostirala se miljama tako da je delovalo da ako zađemo u nju više nikad nećemo izaći. Ipak smo zakoračili, sigurni da mora postojati izlaz.
Prvih par kilometara udarao sam u grane, lomeći pred sobom i praveći nepoželjnu buku. Radži se provlaćio iza mene, vidno tiši i smireniji. Nakon nekog vremena oči su se privikle na mrak, pa sam uspevao nekako da obilazim sve te bolne zamke koje su okupirale prostror.
Koračali smo punih četiri sata, a svetlosti nije bilo ni za lek. Radži se već umorno vukao po zemlji, zastajući povremeno da oliže svoje krvave šape. Sagao sam se i podigao ga u ruke. Valjda sam mislio da ćemo brže ići ako ne stajem svakih par koraka da bi me on sustigao.
Negde oko 7 sata putovanja ugledah kilometar dalje slabašnu svetlost koja se probijala kroz grane. Srce mi ubrzano zakuca od pomisli na toplo sunce. Umirili smo se na par trenutaka, pokušavajući da shvatimo odakle svetlost dopire, kada se iza nas prolomi buka praćena jakim udarcem u glavu.
Osvestio sam se od krvi koja se slivala niz moje lice. Ispred mene je stajala crna senka, lagano se njišući usled disanja. U prvi mah nije primetila da sam se probudio, ali ondah se okrenula i pretvorila u mršavog čoveka sa iskeženim zubima. Dalje, kod vatre, ležao je Radži, dok ga je osoba koja se nadvila nad njega nestrpljivo sekla u komade.
Plakao sam, vikao, molio ih da prestanu, jednostavno nisu obraćali pažnju na mene. Kada je miris pečenog mesa stigao do mojih nozdrva ispovraćao sam drob, povremeno jecajući. Znao sam šta me čeka.
Nisam mogao da ih krivim. Na njihovom mestu i ja bih učinio isto. Ali nisam. Nikad, ni za hiljadu godina ne bih mogao uraditi to što su oni mom psu.
Kanap sa vezanih ruku je polako popuštao. Pokušavao sam da se saberem i da razmislim šta je najbolje za mene. Ako ne pokušam da pobegnem šanse da završim kao Radži su velike, a opet ako ne uspem u pokušaju nož pod grlo mi ne gine.
Onog trenutka kada su siluete navalile na hranu povukao sam ruku iz stiska kanapa i dao se u beg. Kao što sam i očekivao strvine nisu krenule za mnom, plašeći se da im to malo hrane ne nestane ako ga ostave nasamo.
Trčao sam dugo, dugo, zastajući samo da uzmem dah. Krv je i dalje kapala iz pukotine na glavi dok su se delići iverice zabijali pod kožu. Ni sam nisam bio svestan koliko sam hodao dok se nisam onesvestio negde na kraju šume. Otvorio sam oči i prvo što sam ugledao bile su pseći tragovi u prašini. Vratio sam se na isto mesto odakle smo krenuli. Plakao sam kratko, tešeći se znanjem da nije bilo njega verovatno bih ja završio kao hrana tim istim zverima.
I onda sve iz početka. Put, preživljavanje i ja. Samo sa jednim prijateljem manje.

| 2 коментара

Srce

Објавила Puff , среда, 23. јануар 2013. 23:34


Osećas li taj opojan zadah,
Truli miris srca što treperi,
Larve mu iz aorta niču,
A komore sporo raspadaju.
Ono ipak da voli još ume,
I ne mari za proces što sledi.
Ono želi još malo da živi,
Da oseti radost i lepotu,
Ushićenje koje život pruža.
Ali avaj, sudba mu je kleta,
Pa sad sitno ono mora mreti.
Da je barem kad je mlado bilo
Život, snagu koristiti znalo,
Sad se kao zaboravljen bednik
Ne bi nikad pokajalo.

| 0 коментара

Izbor

Објавила Puff , петак, 18. јануар 2013. 16:25


Kad si sam možeš svašta da radiš,
Poskakuješ po livadi,
Poliješ benzinom noćni klub, i ne baciš šibicu,
Razbiješ njonju nekom klincu
Da lažeš ljude da u stvari čupaš pa sadiš.

Zaletiš se u prepun autobus, pa bežiš od kontrole,
Prosjaku umesto novčića daš kamen,
Staneš na raskrsnicu i vičeš: Kraljico, vole!
Boli te uvo, jer si sam.

Slušaš narodnjake, a da ne piješ pivo,
Na stočnoj pijaci nokautiraš ovcu,
Jer nema ko da juri za tobom,
Sam si, briga te za svet!
Ne daješ banku i držiš nivo.

Šetaš po gradu, sa čekićem u ruci,
Pod pretnjom nateraš prolaznika da te opljačka do kože,
Zubima otvaraš paket jogurta,
i lažeš mamu kako su te zapravo odgajali vuci.
Može ti se, jer si sam!

Ma sve možeš kad si sam,
Da lupiš nogom o sto, započneš rat,
Fotokopiraš zadnjicu i staviš je u ram,
Uništiš, opljačkaš, razoriš kraj.
Samo ne možeš da budeš sa nekim.

| 2 коментара

Noć bez

Објавила Puff , субота, 12. јануар 2013. 03:03

(prastaro)

U svetoj noći bez trunke sna
Ispovest tražim, rešenje neko,
Delić istine bi značio mnogo
Na sivom putu od vrha do dna.

Ali noć je gluva, ledi mi dah,
Svaki se zvuk gubi u tami,
Želja me ubija, samoće me strah,
A i dalje tražim odgovor pravi.

Kroz  glavu šismiši lete,
Odnose lik negde u zaborav,
Jos samo oči slabašno sjaje
I dele most između svetova.

Kad poslednja iskra padne u vodu,
Ruši se most, podiže zid,
Ostajem zarobljena u sopstvenoj glavi,
Bez očiju pravih gubi se sreća, život i vid…

| 0 коментара

Obično neobičan

Објавила Puff , понедељак, 7. јануар 2013. 14:46


Mušica je letela nisko oko stola, a zatim se nonšalantno spustila na parče princes krofne koje je trulilo na tacni. Šetkala se tako, sisajući slatki sok šećera u prahu kada joj je život prekratila ogromna šaka, praveći od nje gnjecavu mrlju. „Smradu mali“ prokomentarisa vlasnik ruke i obrisa gorepomenutu o izbledele kratke pantalone, a zatim istom rukom zapali već spremnu cigaru koja mu je visila na usnama. Okrenuo se na svojoj direktorskoj stolici, zamahno pikslom, razbivši pritom prozor kroz koji je na kraju i skočio.
Komšinica gospodina koji je izvšio samoubistvo je upravo tad šetala kera, vukući ga sa pločnika jer je pokušavao da urinira ispred ulaza zgrade. Nažalost u njenoj odluci ju je prekinulo telo koje palo sa neba pravo na njenu bebu u obliku psa, ostavljajući je da vrišti u čudu.
A sve se činilo kao normalno jutro. Ustao je, seo unatraške u svoju kožnu stolicu i započeo dan. Viljuškom je zgrabio ostatak kornfleksa potopljenog u mleko, pokušavajući da pokupi sav sos sa dna činije, dok je kroz zvučnik išla melodija konceptualnog orkestra iz Poljske.
Obukao je svoje najbolje krzneno odelo, udahnuo duvanski vazduh koji je izlazio kroz prozor I zakoračio u svet.
Sunce je već bilo viskoko na nebu dok je gazio gumenim čizmama, neizbežno ih lepeći za asfalt koji se topio, pogledom ispod naočara gledao na svet. Udario je par prolaznika crnim kisobranom i umetnički posmatrao okolne zgrade. Sve u svemu ispunjeno popodne stvarima običnim za njega.
Dok se vraćao u svoj zamagljeni stan sudari se sa galantnim gospodinom u crnom odelu. Čovek ga odmeri od gumenih đonova na čizmama, pa sve do vrha peruške koja mu je visila sa šešira, i blago, više za sebe no za svet, prokomentarisa: „Pozeri, svi vi čudaci ste isti.“
Naš junak ga sa dozom prezira pogleda, a zatim nastavi putem kući. Satima je sedeo u svojoj fotelji, besenći, razmišljajući i trazeći izgovore. On da bude pozer, kako je uopšte moguće da nekome to i proleti na dnu uma. On je takav kakav je, čudan, sam od sebe. Nije on neobičan zbog drugih. Ne nosi on modu 50'ih godina zato jer želi da ga primete, nikako! Nije isti, uvek je bio drugačiji, ne zato jer je želeo, već je to jednostavno bilo tako. Pobogu!
Onda, posle dužeg vremena shvati da u stvari taj čika možda i jeste bio u pravu. Skinu sa sebe znojav kostim i obuče šorc i majicu, a zatim se pogleda u ogledalo. Izbušeno lice je posmatralo sebe, istovremeno davajući zamišljen i izgubljen pogled.
Duboko uzdahnu i vrati se natrag u fotelju. Mušica, koja mu je do sad kružila oko glave lagano je sletela na parče povarenog deserta koje je stajalo na stolu pored.

| 0 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)