the Fabrika

Ovo je već peta godina kako ne živim u svom  rodnom gradu. Isprva, bilo je čudno da nema ko da ti opere veš, spremi doručak, da ne moraš da smišljaš izgovore zašto si ostao van kuće posle ponoći, jednostavno nikoga nije briga. Možeš preležati čitavu sedmicu i sve što će svet od tebe tražiti jeste da platiš račune i ne praviš preveliku buku u sitne sate. Retko kad me začudi priča da neko nestane i da ga mnogo kasnije pronađu sa pola tela u tečnom stanju na dnu stepenica u svojoj kući jer se slučajno okliznuo i pao niz njih, ali nažalost nije imao ko da čuje njegove parališuće vapaje. Meni bi to moglo da se dogodi. Em što sam trapava do zla boga, em ne verujem da bi iko primetio da me nema par dana. Mana situacije kad živiš sam i radiš od kuće.

Zato često u posetu zovem kojekakve ljude, čisto da ubiju monotoniju i rasteraju zle duhe koji se nakupe po prašnjavim ćoškovima. Najređe od svih osoba koje poznajem kod mene su dolazili moji roditelji. Nekako, kad se iseliš iz njihove kuće uvek im ostane to da ti baš trebaš da dolaziš kod njih u posetu, a ne obrnuto. Mama je pak ponekad i govorila kako će, ako ne sa ocem, onda sama sesti u autobus i doći na par dana, da vidi taj veličanstveni grad u kome joj ćerka stvara novi život. Oca je iskreno zamarala čitava poslovna gungula koja je kao puna košnica danonoćno zujala po velegadu. Umeo je da me satima ubeđuje kako sam posle fakulteta trebala da napustim grad i odem na imanje kod bake i deke ili barem se vratim u rodni grad. Njegove neostvarene želje da ima seosko domaćinstvo prečesto je projektovao na mene. U stanu od 40 kvadrata, gde sam odrasla, nije imao mesta za svoja pecanja, engleske travice i plastove sena umesto kreveta. Ta nagovaranja sam mu uvek opraštala pod parolom razumevanja nečijih pustih snova.

Tih par prethodnih meseci sam sve ređe i ređe dolazila kući. Čak i posle pet godina ne življenja u tom stančiću on je i dalje bio kuća za mene, a trenutnu i imenom pravu kuću u kojoj sam živela sam uvek referisala kao stan. Ironija. Ili možda samo nesvesno rasuđivanje.

Mojima je smetalo, u početku, što sam daleko, i to što sam prepuštena koliko toliko sama sebi. Više nisu mogli da me oslovljavaju kao svoje dete, naravno da sam im to i dalje bila, ali nekako nisu više to izgovarali sa toliko sigurnosti. Kad si svoj čovek ne možeš i da budeš nečije dete, to je tužna istina.

I posle mesec dana ne javljanja reših da ih okrenem. Telefon je zazvonio par puta, a zatim se čulo blago krckanje i jedno rasejano „Halo“. Majka. Sigurno sam je prekinula u pola čitanja nekog od njenih ljubavnih romana.

Uobičajno je pozdravih, a zatim upitah kako je i šta ima novo, i umesto prikladnog odgovora dobih „Mislim da ste pogrešili broj.“ i bledo “tup“. Bilo mi je potrebno par minuta da se oporavim od šoka. Svi u mojoj porodici su tako dramatični.

Posle par pokušaja, moja maja, za koju sam ja očigledno bila stranac, predala je sulšalicu mom ocu koji mi je očitao bukvicu počevši sa „Mlada damo“ pa sve do „Ako nas ne ostavite na miru intervenisaće policija.“

Prililčno ubeđena da su prvoaprilske šale demode kod mojih, uputih se prvim vozom svome domu. Nepotrebno je reći da sam dobila zabranu prilaska i uput za psihijatriju usled umišljanja da su moji roditelji zaista moji roditelji. Nekako sve se izbrisalo. Dva stranca su stajala na ulazu u zgradu gde sam kao mala igrala školice, i dok je tata zabrinuto grlio mamu koja mu je plakala u rame, mene su dva policajca odvlačila u njihov službeni auto. Ostatak dana sam provela u pritvoru pravdajući sebe i gurajući ludilo koje su mi policija i lokalni psiholog nabacili pod krevet.

Izmislila čitavo porodično stablo, pobogu, takve optužbe je smešno čak i izgovoriti, a kamo li uperiti ih u nekog! Ali eto, niko od moje rodbine me se ne seća, koreni su mi zatrti. Kao da me je neko napisao i stvorio, takvu bez prošlosti. To je teško za sažvakati, ali tako je.

I sad sedim sama željna ljudi koje sam zaboravila, a dovoljno socijalno čudna da i one osobe koje upoznam ne nateram da me zapamte. Karma je opasna stvar. I eto, izgleda ako ne održavaš svoje veze sa spoljnim svetom one se mogu izbrisati. Čak iako misliš da su neizbrisive kao roditeljska ljubav. I to je tužna istina.

(Prilično star tekst, za koji sam mislila da je izgubljen.)

Stajala sam na sredini proplanka, okužena tako gustom šumom da se početak jedne krošnje nije mogao pogledom odvojiti od kraja druge. Trava je bila sitna, kao da ju je neko upravo pokosio. I jesu, sitne divljači su često dolazile na ispašu, a i par pastira je dovodilo svoju stoku upravo tu da ih nahrani svežom detelinom. I moja baka je često posećivala tu livadicu, dovodeći par krava da pasu, jer taj proplanak je bilo najbolje mesto da se pobegne od sveta. Eto, ja sam stajala tu i oštrim nožićem pravila čačkalicu od parčeta borovog drveta koje sam pokupila sa zemlje par trenutaka ranije. Švajcarski nož je vešto poskakivao po neravnoj površini drveta, terajući ga da ispusti smolu po mojim prstima. Nakon par minuta čačkalica je bila gotova. Ponosno je podigoh u vazduh, a zatim je smestih u ugao usta, pridržavajući je zubima. Tu naviku sa čačkalicom sam uvek iskorišćavala kad dođem na selo, glumeći nekog pustolova ona mi je davala osećaj kao da stvarno pripadam svetu divljine.

Osvrnuh se oko sebe i pogledah u nebo. Sunce je bilo visoko iznad mene, davajući mi još par sati svetla da izađem iz tog zelenog lavirina. Svaki put bih znala put do proplanka, a uvek mi se povratak činio komplikovaniji. Strah od ostajanja u šumi po mraku mi je ulivao nervozu i nesigurnost. Zaputih se pravo, vešto zaobilazeći pale grane i bodljikavo grmlje. Pola sata nakon odlaska sa proplanka našla sam se u skoro potpunom mraku. Krošnje drveća su bile toliko guste da se svetlost probijala ne odozgo već sa strane. Grane bliže zemlji bile su potpuno suve, usled nedostatka svetlosti, a od trave nije ostalo ni naznake. Srce je počelo sve jače da lupa, označavajući dolazak panike. Disanje mi se ubrzalo, a dlanovi oznojili, bila sam spremna da udarim u plač kad na par koraka ispred sebe ugledah sveže utabanu stazu. Brzo se pribrah i laganim korakom krenuh duž staze. Posle dobrih petnaest postalo mi je malo čudno zašto je oko mene bivalo sve tamnije. Par senki se razmotavalo oko stabala, dok se put sužavao i bivao okružen slomljenim granama i stablima. Najednom nešto je duboko prolomilo ispred mene. Ogromna sena se izvila na sred puta, lomeći za sobom par stabala i preprečujući mi put. Dah mi se potpuno zaustavio dok sam gledala kako stvorenje duboko  diše, pri svakom izdisaju izbacujući oblak prašine. Divlji vepar, veličine mrkog medveda na samo par metara od mene je polako zarivao svoje kljove u zemlju, spremajući se za napad. Nisam uspela ni valjano da potrčim, a masa od preko dvesta kilograma je već jurila ka meni.

Kroz glavu mi je samo prošlo da neću uspeti da pobegnem kroz sav taj mrak i da je tu moj kraj. Trčala sam krvnički, ne uzimajući dah, preskakala svaku prepreku, ne obazirući se na pocepanu odeću i oguljenu kožu koju mi je šuma cepala. Stvorenje je i dalje pobesnelo jurišalo za mnom, i nažalost već me sustizalo. Posle par minuta suludog sprintanja kroz rastinje šuma je polako počela da bledi, kao i moja svest. Probudila sam se na obronku šume, krvavog lica i pocepane odeće. Verovatno sam se onesvestila na samoj padini, skotrljala se niz livadu i tu ostala. Divlja svinja se vratila natrag, ostavljajući me sa neobrisivom traumom i za dlaku izbegnutom smrću.

Osetila sam krv kako se sliva niz bradu i shvatila da se čačkalica, koja je i dalje bila u mojim ustima, zarila duboko u desni. Ležala sam još sat vremena posmatrajući nebo, naizmenično smejući se i trzajući usled straha. Izbegnuti smrt za tren.

I nikako ne mogu da se setim da li je to veče nebo bilo plavlje, a trava zelenija, ali sa sigurnošću mogu da kažem da je život imao ukus krvi.

Tada smo već neko vreme tražili savršen stan za nas dvoje. Neki kutak koji bismo mogli nazvati svojim. Nakon par meseci potrage našli smo stančić na uglu dve ulice, koji je gledao na malu katedralu sa jedne, i staru, u viktorijanskom stilu, zgradu sa druge strane. Imao je dve prostorije, hodnik i kupatilo. Sasvim dovoljno za dvoje. Manju sobu smo pretvorili u spavaću, a veća je bila soba po potrebi, radna, kuhinja, trpezarija, dnevna, uglavnom sve ono što prostorno nismo mogli da raspodelimo u to malo kvadrata. On je često putovao po zemlji, radeći albume prirodnih bogastava naše zemlje, što je meni davalo više prostora za završetak doktorske disertacije na temu paranormalnih aktivnosti i uticaj istih na ljudsku psihu.

Prvih par meseci naši životi išli su planski oslobođeni drame koju smo, kako smo je u prošlosti previše kušali, oboje mrzeli. Onda je muzika počela. Neko bi u sred noći puštao operske arije, ne glasno već taman toliko da onemogući spavanje čak i onima sa tvrdim snom. Nikad nisam bila protiv ijedne vrste muzike, a pogotovu ne protiv opera i klasike, ali nakon mesec dana torture morala sam učiniti nešto. Požalila sam se predsedniku stanara koji je samo bledo slegnuo ramenima. Naravno, moj dragi muž nije bio tu, pa mu je svo moje žaljenje i kukanje delovalo razmaženo i apsurdno.

Ubrzo trajanje muzičkih numera se pojačavalo, kao i glasnoća. Namanje dva sata dnevno i do tri sata noću Marija Kalas bi svojim usplahirenim glasom tutnjila kroz hodnike naše zgrade. Uzalud sam se žalila, zvala čak i policiju, niko izgleda nije ni uspevao da čuje sve te sonete ispevane sopranskim glasom jedne operske dive. Na kraju sam odredila cilj – pronaći stan i stanare koji puštaju muziku, otići do njih i zamoliti ih da prekinu to mučenje. Za divno čudo nakon uporne pretrage i iscrpljujućeg slušanja tročasovne arije shvatila sam da muzika dolazi iz zgrade preko puta. Stan se nalazio tačno naspram našeg, visoki prozori prostirali su se skoro od plafona do poda, dajući stanu prozračan izgled. Prostorija je bila prazna, koliko sam mogla da vidim, visoki plafon, hrastov parket i velika bela vrata nasuprot prozora. Onog trenutka kada bi muzika počela da svira starija žena u sivoj haljini bi započela ples preko prostorije, ne smirujući se ni na momenat. Po završetku pesme nestajala bi iza zidina ostavljajući sobu nekako prazniju nego inače.

Pokušavala sam da joj mašem, da je dozovem, pa čak i da sa mog prozora kamenčićima gađam njen prozor. Bez rezultata.

Tog popodneva, usled udara migrene bila sam posebno neraspoložena. Onda je muzika opet počela. Bacila sam pogled kroz prozor, preko puta je žena vršila svoju dnevnu rutinu. Navukla sam bademantil, sjurila niz stepenice i poletela ka zgradi do. Na interfonu gde je trebalo da stoji prezime stanara tog stana bio je crni papirić. Pozvonila sam par puta, i naravno bez odaziva. Pozvonila sam još na par brojeva, da bi me neka bakica konačno pustila unutra. Blago se osmehnula i upitala me da li sam došla da pogledam stan. Videla sam da ju je zbunio moj autfit isto koliko i mene njeno pitanje. Veštački sam se nasmejala i potvrdila, da, došla sam da pogledam stan.

Dovela me je do belih vrata. Onih belih vrata. Izvadila je ključ iz svoje kecelje, lagano otključala i ušla unutra, a zatim se vratila i pitala me da li ulazim. Zbunjeno sam kročila u prostranu prostoriju koja je važila za hodnik. Provela me je kroz još par soba, objašnjavajući kako je tu živela divna žena koja je imala običaj da pušta predivnu fancusku muziki i operske arije. Bila je, koliko se bakica sećala, profesor u muzičkoj gimnaziji, pre nego što je preminula pre par godina.

Ušle smo u najveću sobu od svih, onu sobu koja se videla iz moga stana. Prišla sam prozoru i pogledala ka svom stanu. Izgledao je prilično ušuškano i tamno, za razliku od ovog. Okrenula sam se ka vratima, da kažem gospođi da moram da idem, a na sredini prostorije stajala je žena. Ona ista žena u sivoj haljini koja je danima plesala uz muziku sa nevidljivog gramofona. Verovatno sam izgledala veoma prestrašeno jer me je bakica gledala zabrinuto, očigledno ne primećujući ženu koja je stajala na sred prostorije. Izletela sam iz tog stana kao furija, i ostatak dana provela ispod radnog stola trzajući se na svaki šum.

Sledeće sedmice smo se preselili kod moje bake, barem na kratko, dok ne nađemo neki savršeniji stan.

Barem je moja doktorska disertacija završena.

Spustila je slušalicu i pogledala na sat. Kazaljke su lenjo prolazile jedna pored druge, pokazujući gluvo doba, umorno čak i za njih. Bilo je pola tri iza ponoći.

Udobno se smestila u masivnu fotelju, boje medveđeg krzna i smanjila muziku koja je lagano tutnjila sa zvučnika. Par trenutaka kasnije opet pogleda u sat- minutara jedva da se pomerila sa svog starog mesta. Nervozno kucnu prstima po naslonu i navuče ćebe više ka svom vratu. Vreme je kapalo sa obliznjeg sata dok joj je fotelja bivala sve neudobnija. Posegnu za časopisom sa metalnog stola, naglo ga otvori, terajući tu neživu stvar da joj što pre prekrati vreme. Očima je preletala preko članaka i svaki joj se činio dosadnijim i sumornijim nego prethodni. Bacila je novine u ćošak, moleći sat da ubrza svoje ručice koje su premeravale preostale minute. Sat je pokazivao dva i četrdeset i tri minuta.

Zabila je nokte u kožni naslon, ne dozvoljavajući da nestrpljenje iskoči iz njene kože. Svaka sekunda joj je parala kožu,  ostavljajući za sobom samo hipertonus mišića. Minuti su prolazili, a njena kosa dobijala sedu nijansu, svakim sledećim momentom. Srce joj je naizmenično lupalo pod pretnjom da će iskočiti i pobeći iz prostorije, da bi narednog trenutka utihnulo i usnulo smrtno mirni san.

Naglo je ustala, navodeći svoje telo da posustane pod vrtoglavicom, da bi sekund kasnije ubrzano koračala kroz prostoriju pogleda prilepljenog za sat. Minutara je pokazivala da je bilo već pet minuta do tri. Značajno je odmahnula glavom, pitajući se zašto se zvono na vratima ne čuje. Uzela je prebrojavati par kovanica koje su bile rasute po stolu, slažući ih u logične kupice.

Najednom, začu zvono spasenja! Neko je bio na vratima. Uzbuđeno pogleda ka zidu, bilo je tri sata i tri minuta. Otrča i otvori vrata.

Na ulazu je stajao bledi momak, sa crvenim kačketom na glavi. Tapkao je desnom nogom po otiraču dok je zabrinuto gledao u ručni sat. Pogleda devojku u oči i nasmeja se. „Kasnim tri minuta, zar ne?“, upita je.

„Da, čitava tri minuta.“, odgovori mu.

„Uhvatila me tri crvena svetla. No, nema veze. Vi ste na dobitku. Vaša porudžbina je besplatna.“, nasmeja se, uručujući joj kartonsku kutiju na kojoj je velikim crvenim slovima pisalo 'Fast Food Joy'.

Sećam se kad sam preturao po tavanu u potrazi za par kutija iz nekog doba koje je davno zaboravljeno. U potrazi za tim sitnicama naišao sam na neke moje stare dnevnike iz osnovne škole, sećam se da sam se malo dvoumio da ih bacim ili ne, ali na kraju želja za znanjem o svom razmišljanju pre toliko godina je prevagnula. Danima su stajali na mom radnom stolu, skupljajući čestice prašine, dok sam ja skupljao hrabrost da ih otvorim. Posle nekoliko neprospavanih noći, koje su za mene bile učestale, više iz dosade sam seo na terasu sa sveskama pod miškom listajući jednu od korice do korice, pa onda narednu.

Da biste bolje razumeli moje trenutne zahteve i potrebe napisaću Vam par isečaka iz njih, pa tek kasnije objasniti.

Oktobar, 1. 1967. godine

„Uselili smo se u novu kuću! Tata je konačno dobio posao koji smo godinama čekali i sada možemo sebi priuštiti čak i bazen. Posmatrao sam ga kroz prozor svoje nove sobe, i mnogo mi je krivo što ne mogu odmah sutra da se kupam, nego moram da čekam skoro pola godine.“

Oktobar, 14. 1967. godine

„Ceo dan sam proveo sedeći kraj bazena i posmatrajući lišće koje pada. Pokušavao sam da izbrojim svaki listić koji je upao u njega, ali bilo je vrlo teško posto je vetar konstantno dizao i spuštao slojeve opalih listova. Primetio sam veoma čudnu crnu mrlju u desnom uglu bazena, kao da je neko sipao naftu. Tata kaže da će to očistiti pre nego što napunimo bazen na proleće.“

Novembar, 11. 1967. godine

„Mrlja se povećala. Probudio sam se jutros, i kao i svako jutro prvo razgrnuo zavese da bih osmotrio dan. Crna fleka se proširila po čitavom desnom uglu i koliko sam video uporno stremila ka centru bazena. Tata kaže da verovatno postoji neka rupa u čošku i da će sve to zakrpiti na proleće, da ne brinem.“

Decembar, 17. 1967. godine

„Ponekad se zapitam da li je ona mrlja živa. Svaki put kad sa prozora osmotrim bazen u sobi postane hladno i imam osećaj da me nešto posmatra. Tako nekad me bude strah da izađem napolje po drva jer moram da prođem pored bazena. Pomenuo sam mami to, samo se nasmejala i poljubila me u čelo.“

Januar, 22. 1967. godine

„Idem kod psihijatra već dve nedelje. Tata smatra da je to za moje dobro, kaže da moja mašta malo brže i više radi nego kod ostale dece i da to može da se loše odrazi na moju budućnost. Nije mi poverovao ni u jednu priču, kako ne smem da spavam u sobi, kako znam da je nešto tu i da ne želi da ode.“

Februar, 21. 1967. godine

„Psiholog kaže da moja mašta, iako je ubrzana, ne bi trebala da smeta mom razvoju u školi, ali moji roditelji su ipak odlučili da me prebace na školovanje kod kuće. Pijem tablete svaki dan od kojih mi se spava i gubi želja za bilo čim.“

Mart, 5. 1967. godine

„Video sam ga! Znam, jesam! Ležao sam u krevetu i osetio hladnoću i vetar. Ustao sam i pogledao kroz prozor i to je stajalo kod bazena i gledalo me! Video sam! Nisam lud“

Nakon ovog isečka prestao sam sa pisanjem. Dugo mi je trebalo da se setim zašto je to bilo tako, da bi mi na kraju moji roditelji priznali da sam bio hospitalizovan u sanatorijumu u drugom gradu gde su mi se sva sećanja na kuću i boravak u toj ustanovi potisnula duboko u podsvest. I tek nakon što sam pročitao sve dnevnike sećanje mi se vratilo. Par dana je sve bilo u redu, čak mi se i san vratio, a onda, onda je sve krenulo niz brdo. Sve je počelo da se vraća. Svaki strah je prosut, na plafonu iznad kreveta se pojavila crna mrlja, osećaj da me nešto posmatra, sve! Nisam spavao danima, pokušavao čak i da noćim po motelima, ali taj osećaj me svuda prati. Nije bitno da li sam u kući ili ne, samo dok sam sam to je tu.

Svrha ovog pisma je ta da želim da mi pomognete. Ne znam kako, ali Vi ste jedina osoba za koju znam da mi samo može pomoći. Više nikome nisam ni smeo da se obratim, sigurno bi me vratili u onu ustanovu, a to ne bi rešilo ništa, kao što vidite. Samo želim opet normalno da živim, da ne budem proganjan, ni uznemiravan. Molim Vas.

Omaleni čovek sa upalim očima i drhtavim rukama odloži pero, uze kovertu koja je ležala na hrpi hartije i ubaci pismo unutra. Oliza ovlaš vrh pisma i zapečati svoju ispovest. Opet u ruke uze pero i na poleđini čitkim slovima napisa – Za Boga.

Tog dana je odlučila da ode u imigraciono i raspita se za njega. Ta solucija joj je jedina preostala.

Malo se motala oko ulaza, pokušavajući da kroz staklena vrata snimi radnike unutra i da nađe nekog sa blagim izrazom lica koji bi joj ukazao pomoć. Ušla je, vidno razočarana jer su sve face bile iste – lica flegme. Prišla je pultu i zatražila od nervozne sekretarice ime radnika koji bi joj mogao pomoći, tiho objašnjavajći svoju situaciju. Gospođa sa druge strane pulta je podigla obrve, na trenutak prekidajući razgovor koji je vodila preko masnog telefona.

-Prva vrata desno, kroz onaj tamo hodnik.

-Hvala Vam.

Ušla je u malu kancelariju gde je na u uglu stajao radni sto sa gomilom nabacanih papira iza kojih se pomolila poćelava glava namrštenog čovečuljka. Ispričala mu je šta se desilo, izostavljajući pojedine detalje i dodavajući neke da bi priča izledala što belja.

-Žao mi je gospođice, ali naši podaci su veoma poverljivi, i ne mogu tek tako bilo kojoj osobi sa ulice da dam informacije.

-Znam, ali on je moj, umm, verenik, a policija mi nije ni od kakve pomoći u ovoj situaciji. Čak i da ga pronađe deportovaće ga zauvek.

-Sve razumem, ali poverljivost je poverljivost. A i ne biste mnogo saznali ovde, vaš verenik se nije dve godine pojavljivao u imigracionom.

Utom se iz hodnika začu neka graja. Ljudi su aplaudirali, i usklikivali nečemu. Okrenula se, pogledala u čoveka koji je opet zaronio među papire, a zatim je izašla napolje. Desetak ljudi se skupilo ispred televizora zakačenog na zidu i pomno posmatralo vesti. Krajičkom uha je čula fragmente najnovijih vesti: „Pronađen lek za kancer... kraj genetskim mutacijama i hiv-u... svet konačno može da odahne...“

Bledo je gledala u patos ispred sebe i pokušavala da udahne.

Svet kakav poznaje uskoro će se završiti i tačno je znala ko je umešan u to. Kopkalo ju je to što nije znala da li je svojom voljom hteo da baš danas promeni budućnost.