the Fabrika

Uzano dvorište se protezalo duž žive ograde koja je vešto skrivala sve tajne koje su se u njemu sklupčale. Par baštenskih stolica i omanji zarđali stočić remetili su sklad koji je nametnut okolnim zelenilom. Ceo kraj je utihnuo i potonuo u tamu dolazeće noći.

Neko je pokušavao da uđe unutra. Lagana škripa kapije je prhnula par noćnih štica u tamu.

Na ulasku u dvorište stajala je devojka od tridesetak leta. Tiho je posmatrala krajolik i oprezno, kao da će korakom povrediti zemlju, krenula napred. U svoj toj tami odavao ju je mesec i njena crvena kosa koja je sjajila poput svetiljke.

Zamah ašovom i mir je poremećen.

Nevešto je isprobavala  zemlju zabadajući ašov ovde, pa onde nasumično po dvorištu. Naposletku, kao da joj je zemlja dala dozvolu počela je da kopa tik pored zaraslog žbuna. Udarci su odzvanjali zidovima i vraćali se natrag u rupu koja je bivala sve veća. Konačno ulicom se prolomio zveket metala. Sagla se i ostatak kopanja dovršila rukama, i na kraju iz zjapećeg mraka izvukla malu metalnu kutiju obmotanu u celofan.

Nasmejala se i veselo dunula da bi rasterala ostatke prašine po staklastoj površini.

Odbačeni celofan je ležao poput oderane kože dok je devojka sa preteranim oprezom otvarala kutiju. Nakon otvaranja njeno lice se ozari, a zatim se ona sama sruči na zemlju čvrsto držeći svoja sećanja u rukama. Par slika se rasulo pored nje i ona ih zgrabi i uze razgledati. Čkiljila je par minuta u njih pod nejasnom svetlošću meseca, a zatim ih je tiho spakovala i vratila natrag.

Deset godina ranije...

Dvoje mladih je sedelo u turskom sedu na sredini sobe i razvrstavalo kojekakve papiriće i slike.

On uze nalepnicu sa logom poznate robne marke i stavi je u kutiju na kojoj je pisalo „ZA“. Ona ga pogleda, isplazi se, a zatim tu istu nalepnicu zalepi na svoj radni sto.

„Samo one sitnice koje su i tebi i meni važne, a ne pokazatelje koliko si moderan.“ obrati mu se podrugljivo.

„Znam ja šta je meni značila,“ iskezi joj se „a znaš i ti.“

„Pa sad je gotovo.  Ubaci te karte sa koncerata, i ta dva bedža.“

Zahvati rukom sve što mu je rekla i ubaci u kutiju, a zatim ubaci i horoskop za taj dan i doda: „Da se zna kakav nam je bio horoskop.“

Par pisama se udobno smestilo i kutija je bila spremna.

Obmotali su je celofanom i spakovali u ranac. Nekoliko sati kasnije stigli su u dvorište njenih roditelja i sačekali ispred kapije padanje mraka.

„Osećam se kao da smo likovi iz knjige Agate Kristi.“, nasmejano je prokomentarisala.

„Ja se ne osećam.“, dodade on.

Udari ga ovlaš u rame, a zatim ga cmokunu u usta. „Skote.“

Pet minuta nakon toga uvukli su se kroz kapiju i malim ašovom zakopali kutiju pored skoro zasađenog šimšira.

„Tako. Vidimo se za deset godina.“, nasmeja joj se.

„Jašta. Ali pre toga idemo kod mene na palačinke!“

Deset godina kasnije...

Mladić je sedeo udobno u svojoj fotelji dok je noć uzimala danak.

Vrteo je cigaretu u ruci do tačke lomljenja i razmišljao. Razmišljao o sećanjima, uspomenama, kutiji, dok je na kompjuteru svirala tiha muzika. Nik Kejv je po ko zna koji put molio svu tu neku decu za oprost.

Bilo je kasno poslepodne kad je umorni starac izašao iz kuće i tražio pogledom sunce. Uhvati ga krajičkom oka kako se skriva iza obližnje krošnje i lagodno baca poslednje zrake po zemlji za taj dan. Čovek se počeša po pepeljastoj kosi i krenu ka šupi. Tamo je pravio nemir dobrih dva minuta, a zatim ponosno izvuče zarđali ašov sa koga je lelujala paučina. Opet je osmotrio položaj sunca, liznuo prst i uperio ga ka nebu. Nakon dva, tri momenta premišljanja krenu laganim korakom ka najbližem brdašcetu i zaustavi se kod hrasta koji se nadvijao nad starčevom kućom. Par zamaha ašovom i mala rupa je bila iskopana. Nastavio je sa kopanjem naredna dva sata. Prvi znaci umora su se pojavili, drhtave ruke, znoj koji se skupljao na vrhu nosa, čak je i vazduh delovao teže. Godine koje je imao nisu mu dozvoljavale brz napredak pa je rupa samo postepeno bivala veća. Kad nastupi mrak starac se povuče u svoju kućicu nadgledan iznenađenim, pa čak i malo zabrinutim očima svoje žene. To veče ga ništa nije upitala.

Naredno jutro bivao je još čudniji. Odbio je doručak, mleko, hleb i sirće bez koga prethodnih 40 godina nije mogao da započne dan. Samo je ravnodušno frknuo i odmahnuo glavom. U takvom stanju o razgovoru sa njim nije moglo čak ni da se razmišlja. Izašao je napolje i uzeo svoj pribor za kopanje.

Zabrinuta ženica je dobrih sat vremena razmišljala šta joj je činiti. Nije mogla da izađe napolje i da ga upita šta se događa, i za šta služi ta rupa koju kopa, jer je znala šta bi usledilo. Godinama je naučila kako da mu se prilagodi i dodvori, zarad sopstvenog dobra. Zabrinuto pogleda kroz prozor i uze telefon u ruke.

Ubrzo nakon toga na kapiji od tog zabačenog dvorišta pojavi se beli automobil. Parkirao se tik uz kapiju i svojim zvukom poremetio mir koji se razlegao poljanom. Vrata se otvoriše i iz njih izađe proćelavi mladić sa naočarima za sunce. Malo je razgledao okolinu, i tek onda se uputio ka ulazu u dvorište gde ga sačeka uplašena starica.

„Ne znam šta mu je. Sinoć je počeo da kopa tu prokletu rupu, i jutros, čitavo jutro, neće da prestane. Nisam smela ništa da ga pitam, znaš kakav je.“

„Znam majko, popričaću ja sa njim, da vidim šta mu je u glavi. A ti uđi unutra i stavi kafu, ako možeš.“

Žena se okrenu i odgega u kuću dok je mladić mahao nekome u kolima, i zatim krenuo ka brdu.

„Pa gde si stari, kako si mi?“

„Kako sam!? Ti mene pitaš kako sam? Čudo si se pojavio ovde, dugo te nije bilo.“

„Pa moram da pitam, otac si mi, a naravno da ću da se pojavim, svašta sa tobom.“

„Dobro sam ja, niste za to ni do sad brinuli. Bolje se vrati svojoj ženi, čujem da te vezala lancima.“

„Eh, ti se ni posle pet godina ne menjaš. Uvek isti – ogorčen i prgav. Nego, šta kopaš to? Mama se prilično zabrinula.“

„Ta žena bi i na tur progovorila da joj usta zašiju! Je l' si zato došao, zato što te ona zvala?“

„Javila mi je jer brine za tebe, a i nisam bio ovde dugo, pa pomislih da bi red bio da se odljutimo, pa i ti konačno da upoznaš moju ženu i decu.“

„Ne želim da upoznajem nikoga danas, ionako mi je glava puna poslova. Idi i ostavi me da kopam.“

Momak se obrisa maramicom, nasmeja i krenu ka dvorištu. Tu, ispred kuće,  ga je čekalo dvoje dečurlije od po pet godina. Dobaci im da se vrate u kola dok on poriča sa njihovom bakom.

„Ne znam šta mu je. Zapeo pa kopa li kopa. Možda ga je udarilo sunce u glavu, pa je zato takav. Ostaću ovde još koji sat pa moram da idem, znaš kako je, deca moraju u školu, a ja na posao.“

„Hvala ti sine, ne znam šta ću sama sa njim, nikad mi nije dao ni reč da progovorim.  Možda ćeš ga ti urazumiti.“

Naredna dva sata sada već zabrinuti mladić je na sve načine pokušavao da odvrati oca od kopanja rupe, ili se barem trudio da sazna zašto on to radi. Nije mu pošlo za rukom. Javio je majci da će se vratiti čim odvede decu u školu.

Već je padao prvi sumrak kada se beli auto opet pojavi na horizontu. Isti madić izlete napolje i žurno krenu ka kućici.

„Nije prestajao?“

„Nije. Išla sam malopre da ga pitam hoće li nešto da jede, ali umesto odgovora je poleteo grumen zemlje.“

„Prokletnik. Vidiš da je poludeo, majko, zvaćemo doktora odmah ujutru, nije valjda lud da kopa celu noć.“

„Joj, sine, ne znam više ni šta da misl...“

Ženica prekide sebe u pola rečenice i zagleda se kroz prozor.

„Pogledaj, mislim da je prestao.“

Starac je sedeo ispod hrasta i gledao u mrak koji je zjapio ispod njega.

„Dozvao se razuma. Odoh da popričam sa njim, spremi nešto za jelo, sigurno je gladan.“

Polako se popeo iz brdo i seo pored čiče.

„Je li tata, jesi se to već umorio?“

„Eh, prošle su godine od kad si me tako zvao. Nadam se da je ovo poslednji put. Vidiš, sine, ceo život sam dirinčio, krao, lagao, varao, kopao jame drugima zarad svoje koristi i mogu ti kazati da mi je bilo lepo. Ni za čim ne žalim! I sada, kad bih mogao ispočetka sve bih isto. Nikad nisam bio dobar čovek i to sam oduvek znao, nikad me nije ni bilo briga. Uvek sam bio ja i samo ja. I sada je tako. I eto, došlo je i moje vreme, kad meni treba jama. Nikad nisam tražio usluge od drugih, pa neću ni sad. Sam sam sebi iskopao grob i sam ću da legnem u njega.  Najpametnija rečenica izgovorena je da se sam rodiš i sam umreš. Svi ste vi samo prolazna nužnost.“

Prebledeli momak ga je gledao sa tugom i žaljenjem. Krenu da zausti nešto ali ga sebični starac i tada ne sasluša već se mirno sruči u tamu ispod hrasta i završi svoj život.

Naredni dan taj isti starac je sahranjen na seoskom groblju tik uz nepopunjen grob svoje voljene žene.

Ne dešava se svaki dan na ovom svetu da vreme stane. To nije nešto što se uopšteno i dešava na Zemlji, bilo kad, bilo gde. Ali, eto, dođe tren da vreme mora da se zaustavi barem na kratko i ondah, poput zakasnelog voza, pohita ka svom cilju.

Bilo je kasno veče u gradiću na obronku šume. Šuma, kao i svaka druga, slala je umirujuće zvuke pritom uspavljujući tih par stotina stanovnika koji su vladali ulicama. Huk se prenosio čak i preko druge strane reke, nošen vetrom sa obala. Odjednom čitav grad se umirio. Vreme je stalo na par minuta. Pokušaću najbolje što umem da opišem par scena zaustavljenih tim fenomenom.

Nikakav šum se nije čuo kilometrima u daljinu, čak i miševi, redovni gosti u ambarima, nisu grickali svoje porcije pšenice. Prašina, podignuta silinom zaprežnih vozila, je mirovala u vazduhu dajući magličast izgled ulicama. Voda koja je prosuta iz lavora vlasnika krčme je visila u prostoru poput mokre krpe na žici dok je iza nje vlasnik gostionice pravio mrke ekspresije od dima od cigarete koji mu je pre par momenata ulazio u oči. Nasuprot tom prizoru bledi mladić je prekinut u udvaranju pegavom devojčetu. Ono što on tad nije video je to da je ona preko njegovog ramena sa čežnjom gledala šegrta koji je metlom čistio ulaz od bakalnice. Upravo iznad tog momčića sa metlom, na naknadno izgrađenoj terasi, stajala je, poduprta laktovima, baba sa čvrsto ubrađenom maramom. Iako krhkog izgleda kao da je uspevala da čuje i vidi sve što se događalo. Par komšinica se upravo svađalo preko tarabe oko poklanih pilića i jednog nebitnog cukova. Vreme je stalo baš u trenutku kada je rumena gospoja vinula saksiju u vazduh sa namerom da pogodi svoju dragu komšinicu.Par pasa lutalica je ležalo ispred mesare željno iščekujući kosti koje niko tog dana nije hteo da pazari. Mušice su se skupile ono njihovih gnojavih rana zadobijenih nemarnim udarcima prolaznika. Izgledali su kao dronjavi džakovi puni slame. Na tremu ispred olinjale kuće sedeo je čiča krivog nosa, u prugastoj majici toliko star da i tada, kada je vreme stalo, je izgledalo da će njegove drhtave ruke svakog trena ispustiti lulu i razbiti momenat na komade.

I ondah prasak! Vreme je opet krenulo sa slivanjem.

Šuma je zahučala kao nikad do tada, miševi su nastavili sa gozbom, reka je tekla u istom smeru kao i do tada. Zaprežna kola su nastavila svoj put dok se prašina lagano slegala po drumu.

Pljusak vode je iznenadio mladi par, a momak je nastavio da čisti prag metlom. Skener baka sa terase se nasmejala okupanoj mladeži, a zatim povukla u svoje odaje da spremi čaj.

Saksija je aterirala tik pored glave nakostrešene komšinice koja se vešto sagnu i pobeže u svoj dom.

Onih par pasa ispred mesare beše rasterano novonastalom bukom tako da su ostali kratki za obed.

Deka nastavi ljuljanje na stolici drhtavim rukama prinoseći lulu ustima.

Svo vreme beše vraćeno u normalu.

Na kraju ulice, na hrapavom stolu u oskudno uređenoj sobi ležao je sat.  Njegove kazaljke su i dalje pokazivale dvadeset i dva časa i osamnaest minuta.

Suva letnja prašina padala je po užarenom tlu, nanesena tapatom stopala. Trupa je marširala neravnomernim korakom ka svom cilju. U prvim redovima probijao se blistavi hrastov kovčeg koga su nosili četiri mladića u crnom, a ispred koga je išao dečačić sa drvenim krstom, pomalo podesćajući na golgotsku scenu. Drugi redovi su rezervisani za unezverenu rodbinu kojoj su čestice prljavštine, dignute sa druma, kupile suze sa lica. Poneki jecaj se probijao kroz taj usireni letnji dan, odavajući razlog skupljanja ove naizgled usporene povorke. Sahrana. Usred sve te tišine i obamrlosti skupina ljudi je odavala počast jednoj preminuloj osobi. Eh, kakva je čast biti u takvoj kutiji, a da čak i ne naslućuješ ko je sve došao da te isprati na onaj najduži put sa kog nema povratka.

Šuma je još davno odlučila da skloni to maleno groblje od pogleda i da mu da intimu potrebnu za ceremoniju kojoj je namenjeno. Vetar je napustio zemlju pa su se sunčevi zraci razlivali terajući vazduh da oteža i zavibrira. Spomenici, večiti staražari, su posmatrali, kao i svaki put, taj događaj i jedino oni su davali svemu tome potrebnu ozbiljnost. A povorka se i dalje micala korak po korak.

Par osoba u crnini je zaostajalo tek da uzme vazduh i da obriše sa sebe ustajali znoj. Poslednji u koloni, oni sa najmanje daha, su vukli nožurde trudeći se da svoje telo pretvore u mehaničke pokrete.

Najednom začu se muzika. Lagani treptaj neke daleke melodije se probijao kroz rastinje. Zvuk je posle par trenutaka postajao sve prisniji i veseliji. Masa se okrete u pravcu melodije. Ispred ogromne gvozdene kapije koja je odvajala mrtvi od živog sveta ležao je sladoledžijski kombi sa kog je dopirala muzika koja je dovlačila kupce kao lampa moljce.  Veliki natpis „Sveža limunada i domaći sladoledi“ je prosto skrnavio celu situaciji sa druge strane limba.

Već vidno nervozni unesrećeni su nastavili marš, da bi par trenutaka potom onaj isti dečačić sa čela kolone prišao prvom drvetu i prislonio krst na njega, a zatim otrčao do kombija i pazario čašu slatke, ledene limunade. Masa se nađe u čudu. Polete par psovki i dozivanja, a zatim jedno po jedno, kao hipnotisani krenuše ka kombiju. Momci spustiše kovčeg na meku travu i zavukoše ruke u džepove da prebroje sitniš. Nakon par momenata ucveljena skupina je ispijala slatki limunov nektar dok ih je na drugoj strani čekao teški kovčeg i krst.

Kako su i otišli, tako su se i vratili, doduše vidno osveženi i orni za ostatak puta do groba. Dečak podiže krst višlje, momci sa elanom poneše drveni sanduk, a ožalošćeni, udareni šećerom, jecaše kao nikad do tad. Iako im je koji put kroz glavu prošla misao da su negde pogrešili, svima je sahrana delovala dostojanstveno i tužno, kao što svaka sahrana i treba da bude. To je barem ispričano onima koji joj nisu prisustvovali.

„Pa reci šta je bilo“, oprezno mu odgovorih.

Klimnuh glavom, „Pucaj.“

21. oktobar

          Pa, eto, ovu su prve rečenice u mom, takozvanom, dnevniku. Nisam pisala dnevnik skoro 15 godina, još od onda kada ga je mama našla ispod mog kreveta i pročitala moje maštarije o Draganu iz osmo-dva. Kad se samo setim! Što mi sad nisu ti dani. Elem, već par dana ne mogu da spavam, ne znam šta mi je. Za tri dana sam ukupno spavala četiri sata. Verujem da je to zbog stresa i napora koji nikako da prođe. Jebeno unapređenje, nikako da ga dobijem! A i Milan se ne javlja već 48 sati. Sigurno je opet zaglavio na Zlatiboru sa dragom mu mamom. Crkla dabogda, kad nam upravlja vezom.

16. decembar

                Za sad je sve u redu. Išla sam na kontrole, rast se smanjio, nema naglih promena, i što je odlično nemam nikakvih bolesti koje bi mogle smetati operaciji, dijabetes ili tome slično. Došli su juče mama i tata kod mene, ostaće do operacije i mog oporavka. Drago mi je da su tu, a čak je i Milan dolazio, verujem da ćemo se pomiriti i provesti ludu Novu godinu. U bolnici. Heh. Osiguranje mi, hvala Bogu, pokriva veći deo lečenja, tako da je i to okej. Ma biće to u redu.