the Fabrika

Uzano dvorište se protezalo duž žive ograde koja je vešto skrivala sve tajne koje su se u njemu sklupčale. Par baštenskih stolica i omanji zarđali stočić remetili su sklad koji je nametnut okolnim zelenilom. Ceo kraj je utihnuo i potonuo u tamu dolazeće noći.

Neko je pokušavao da uđe unutra. Lagana škripa kapije je prhnula par noćnih štica u tamu.

Na ulasku u dvorište stajala je devojka od tridesetak leta. Tiho je posmatrala krajolik i oprezno, kao da će korakom povrediti zemlju, krenula napred. U svoj toj tami odavao ju je mesec i njena crvena kosa koja je sjajila poput svetiljke.

Zamah ašovom i mir je poremećen.

Nevešto je isprobavala  zemlju zabadajući ašov ovde, pa onde nasumično po dvorištu. Naposletku, kao da joj je zemlja dala dozvolu počela je da kopa tik pored zaraslog žbuna. Udarci su odzvanjali zidovima i vraćali se natrag u rupu koja je bivala sve veća. Konačno ulicom se prolomio zveket metala. Sagla se i ostatak kopanja dovršila rukama, i na kraju iz zjapećeg mraka izvukla malu metalnu kutiju obmotanu u celofan.

Nasmejala se i veselo dunula da bi rasterala ostatke prašine po staklastoj površini.

Odbačeni celofan je ležao poput oderane kože dok je devojka sa preteranim oprezom otvarala kutiju. Nakon otvaranja njeno lice se ozari, a zatim se ona sama sruči na zemlju čvrsto držeći svoja sećanja u rukama. Par slika se rasulo pored nje i ona ih zgrabi i uze razgledati. Čkiljila je par minuta u njih pod nejasnom svetlošću meseca, a zatim ih je tiho spakovala i vratila natrag.

Deset godina ranije...

Dvoje mladih je sedelo u turskom sedu na sredini sobe i razvrstavalo kojekakve papiriće i slike.

On uze nalepnicu sa logom poznate robne marke i stavi je u kutiju na kojoj je pisalo „ZA“. Ona ga pogleda, isplazi se, a zatim tu istu nalepnicu zalepi na svoj radni sto.

„Samo one sitnice koje su i tebi i meni važne, a ne pokazatelje koliko si moderan.“ obrati mu se podrugljivo.

„Znam ja šta je meni značila,“ iskezi joj se „a znaš i ti.“

„Pa sad je gotovo.  Ubaci te karte sa koncerata, i ta dva bedža.“

Zahvati rukom sve što mu je rekla i ubaci u kutiju, a zatim ubaci i horoskop za taj dan i doda: „Da se zna kakav nam je bio horoskop.“

Par pisama se udobno smestilo i kutija je bila spremna.

Obmotali su je celofanom i spakovali u ranac. Nekoliko sati kasnije stigli su u dvorište njenih roditelja i sačekali ispred kapije padanje mraka.

„Osećam se kao da smo likovi iz knjige Agate Kristi.“, nasmejano je prokomentarisala.

„Ja se ne osećam.“, dodade on.

Udari ga ovlaš u rame, a zatim ga cmokunu u usta. „Skote.“

Pet minuta nakon toga uvukli su se kroz kapiju i malim ašovom zakopali kutiju pored skoro zasađenog šimšira.

„Tako. Vidimo se za deset godina.“, nasmeja joj se.

„Jašta. Ali pre toga idemo kod mene na palačinke!“

Deset godina kasnije...

Mladić je sedeo udobno u svojoj fotelji dok je noć uzimala danak.

Vrteo je cigaretu u ruci do tačke lomljenja i razmišljao. Razmišljao o sećanjima, uspomenama, kutiji, dok je na kompjuteru svirala tiha muzika. Nik Kejv je po ko zna koji put molio svu tu neku decu za oprost.