the Fabrika

Kažu da nije toliko loše kad se navikneš. Mark je, doduše, najgori. I samoća. Onda razmišljaš da li si živ ili mrtav, na kraju ti bude svejedno kako to nazivaju, jer šta god da jeste zarobljen si i to je što je. I biće do beskonačno.

Beskonačno i ne zvuči mnogo dok ne razmisliš, nema kraja. Ovaj delić je neograničeni deo vremena u mraku i ništavilu. Razmišljaš prvo. Ustvari prvo paničiš, pokušavaš da se pomeriš, da vištiš. Pa se smiriš, racionalno sagledaš, probaš da omirišeš, saznaš bilo šta što bi moglo da ti pomogne, izbavi te. Probaš da prekineš disanje, pa saznaš da nisi ni disao. Samo tako crno u nedogled, i misliš, i misliš. I setiš se svega čega nisi mislio da ćeš se setiti. Onaj glupo ružni dan pre deset godina kad ti je ker izvršio nuždu na kućnom pragu, odvratni seks u javnom wc-u, svih propuštenih autobusa ikad. Svega se setiš, i prevrneš preko mozga toliku količinu informacija koju nikad u životu nisi sanjao da hoćeš. Ali to na kraju samo imaš i da radiš. Pa kad prestaneš da se sećaš počneš da filozofiraš, umišljaš i paranoišeš. Uh, paranoja je ipak najgora. Strah od svega, strah od ludila, od beskonačnog ludila gde ne možeš da pobegneš od sebe. Ako nisi mogao sam dok si bio živ kako ćeš moći sada, kada si beskonačno to - sam. Da se skupe najveći pisci i mudraci ovog sveta ne bi umeli da opišu to panično saznanje. Gradacija onog sna gde dozivaš roditelje, a bez glasa si. Panika, sirova i životinjska panika koja se nalazi u ćošku, a lovici dolaze sa puškama i mrežama. I nema kraja. Gospode, nema nikakvog kraja! A ni milijarditi deo nisi prošao. Tako je bilo. Mnogo gore. Prošlo je mnogo vremena, činilo se godine. I opet optimizam, probam da se tresem, da vičem i molim za pomoć. Da migoljim glavu, da osetim ruku, pomerim istu i lupim sebi šamar.

Stade šuškati. Mrak poče šuškatI! Mrak ne šuška, mrak treba da bude tih. Ali ovaj mrak je šuškao, jače i jače. Kao proleće i padanje jabuke, kao pihtija, mrak se tresao, i šuškao, i krckao nevidljive orahe preda mnom! I čuh zvuk, ne šuškanje, nego šnir! Šnir, neko je šnirao nešto! Pokušah u glavi da zamislim podizanje, ali ne znam da li je u mraku bilo čitavo moje telo ili samo moja glava. Šnir je i dalje šnirao.

Glasovi, pravi glasovi ljudi, nešto su šaputali. Glasovi nisu bili u mojoj glavi, bili su spolja, kao da nas je delilo to isto krckanje i šuškanje. Na kraju svetlost! Ponovno rođenje! Bela linija svetlosti i vazduh, svež vazduh i jasan glas: "Milane jebote, zovi glavnu sestru, baba u mrtvačkoj kesi je jebeno živa!".

(Obrisao se bio ovaj post, a drag mi. Nekako.)

Nešto sedimo u sobi i čavrljamo o nostalgiji.

Onako u krug, na izubijanom hladnom parketu, svako gleda u svoj život. Pa pominjemo to šta je nostalgija, i redom, kao čavke ponavljamo: Nostalgija je to kad ti neko nedostaje, kad ti nešto fali, onako sa melanholijom.

Prolazim rukom po hrapavom podu i sećam se kad sam krišom uzimala mamine štikle i bez njenog znanja trupkala po stanu. Ili onda kad je tata doneo pogo štap iz inostranstva, umesto plate. Izubijali smo čitav stan njime. Brat je crvenim ružom preko čitavog zida u dnevnoj sobi nacrtao ogromnu kuću, sa suncem i dvorištem i dočekao mamu sa osmehom. Ona njega sa prutom. I dalje iznad vrata stoji par ružičastih fleka. Negde pored kvake mali vanzemaljac vreba, neuspeli pokušaj skidanja nalepnice sa pakovanja ljigavaca kupljenog na ekskurziji. Baka je taj dan završila u bolnici, a vanzemaljac ipak ostao na vratima.

Slažemo se da se nostalgija razlikuje od osobe do predmeta. Razlikuje se i od vremena do vremena. I svi se slažemo da je to zato jer čovek pamti samo lepe uspomene. Ružne valjda gurneš u neki zapećak i zazidaš duplom količinom cigli. Daleko od svega.

I tako, neko pomene osobu, neko pomene čitavo društovo, neko pomene domovinu, a neko razdoblje. Sve se to stopi u jedno i postane nedostajanje.

Meni ne nedostaje ništa. Nemam nostalgiju. Ni za čim.

Ponekad.

Neodstaje mi ona lipa kod gimnazije što su je isekli. Kurvari.

Nedostaje mi baka umesi hleb pa zaboravi da stavi kvasac, pa to nazove lepinja.

Nedostaje mi da se peške vraćam kući u tri sata ujutru.

Nedostaje mi da krijem od mojih da pušim cigarete.

Nedostaje mi da saznam za bend Nirvana pa da im se danima divim.

Nedostaje mi da sedimo i da pričamo kako će nam super biti na fakultetu.

Nedostaje mi da idem na Čemernicu na kupanje.

Nedostaje mi moj babeći džemper.

Nedostaje mi prvi deo Harry Potter knjige.

Nedostaje mi da mama gleda tv, a tata čita novine, a brat poludrema na ugaonoj.

Ali ne uvek.

                Neredi su počeli par dana posle objave kraja. Sedeli smo u dnevnoj sobi i slušali vesti. Tomas je zamišljeno posmatrao halogeno drvo ritmično češakjući bradu.

Vojska je par minuta ranije ušla u naselje na severu zemlje i sravnila čitav grad. Njihove džamije, mahale i kuće nestale su u oblaku dima. "Loš dan za muslimane, rekao bih." prokomentarisa Tomas. Majka i ja smo se samo tiho pogledale.

                Naša kuća smeštena je na obodu zemlje, do nas neredi nisu dopirali, ali su nas svakako pogađali.

Tu noć nisam mogla da spavam, u snovima su me uhodile puške, krici umrlih i bele prilike. Najednom osetih nečiju ruku na mome čelu. Uplašeno otvorih oči, dok je Majka sedela na rubu mog kreveta, pokušavajući da me umiri. "Vrtela si se, pomislih da imaš košmar." promrmlja.

"I jesam. Ali nije to ništa." odgovorih. Pogledala me je sažaljivo: "Znaš, ovih dana opet vrištiš u snu. Svima nam je teško, ali sve će to uskoro proći." Sagla se i poljubila me u čelo, a zatim se poput zmije uvukla natrag u svoj krevet.

                Narednog dana vest da je vojska koja je do skoro suzbijala nerede otišla sa planete sve nas je prenerazila. "Ako njih nema, ko će da nas čuva?" uplašeno upitah. Marija, koja je pila burbon u za šankom, se nasmeja: "Vas neće niko." Ostatak dana sam provela lijući suze i pokušavajući da izbegnem poglede.

                Pakovali smo potrebne stvari za odlazak. Marija nije mogla da se odluči za većinu umetničkih dela pa je rešila da ponese sva. Majka i ja smo čitav dan prenosile stvari od kuće do ogromnog kontejnera punog kofera. Čitavo veče ruke su mi bridele, dok su plavičaste vrene pulsirale trežeči odmor. Majka mi je privila oblogu od sušenih trava, da bi smirila pomahnitale mišiće. Sve se nekako primirilo, i vreme, i ljudi i miris u atmosferi koji se najavljivao kraj. Jedino časovnik na zidu dnevne sobe je odbrojavao. Jedan dan i sedamnaest sati.

            Sutradan smo uneli i poslednje sitnice, dok je sat pokazivao preostalih dvadeset i jedan sat. Otišla sam u sobu i skupla sve svoje stvari na krevet. Ćebe, par igračaka, čigra, Upustvo za korišćenje aparata za gašenje požara, dve haljine, jedna mašna i punjač. Sve sam to svezala u čaršaf i ponela ka izlazu. Na ulaznim vratima Marija je posmatrala Tomasa dok je prebrajao preostali novac, pogledala me je preko ramena: "Gde si ti pošla sa tim prnjama?". Zastala sam u čudu: "Pa da ih ubacim u kontejner."

"Vidi je Tomase, kako je slatka, ona stvarno misli da će da ide sa nama. Dušo, ti ostaješ ovde da čekaš sudnji dan. Osobe bez duše nisu poželjne na mom brodu!"

Tomas je bledo pogleda: "Ne moraš biti toliko okrutna prema njoj.", zatim se okrenu ka meni: "Žalim, ali pored svih Marijinih stvari nemamo dovoljno azota za vas dve."

"Zašto im objašnjavaš. Ionako će im se baterije uskoro istrošti. Neće ni osetiti ništa. To su mašine, pobogu!"

Osetila sam kako mi se kolena tresu i izvijaju u neprirodne položaje. Stadoh nešto da izustim, ali osetih Majčinu ruku na mom ramenu. Vratila sam stvari u sobu i rasporedila ih kako su oduvek stajale. Lutka do lutke, haljine u ormar i ćebe preko kreveta, a zatim sela na pod. Znači ovo je kraj. Pogledala sam ekran na desnoj ruci, indikator je pokazivao punu bateriju što je značilo još najmanje četiri dana do gašenja.

                Par sati kasnije poslednji stanovnik koji je imao novac za odlazak je napustio planetu zajedno sa njima i moji kreatori. Majka je sedela u kuhinji i kuvala čaj. "Nemamo ništa od paničenja, tako je kako je, nemamo ništa od paničenja", ponavljala je ritmično. Pogledah na sat, pokazivao je još sat vremena do kraja. Srce mi zalupa jače, dok se znoj slivao niz kičmu. Šta ako se ništa ne desi? Šta ako kraj bude trajao danima, i svi umremo u agoniji i mukama. Šta ako ne bude Boga i svetlosti na drugoj strani?

Sat je pokazivao još samo par minuta. Majka je sedela za šankom i pila čaj. Prišla sam i poljubila je, dok je i dalje ponavljala svoju matru.

Ušla sam u sobu, sela na pod i trudeći se da se okrenem ka istoku. Čuh iz dnevne sobe mehaničko odbojavanje. 10, 9, 8..

Zatvorih oči, prekrstih se i počeh "Oče Naš Koji Si Na Nebesima.." dok se negde u daljini odbrojavanje privodilo kraju.

Moja mama kaže da ono što radiš na Božić radićeš čitave godine. E sad, mogla bih da uđem duboko u filozofiju toga, ali Božić je, pobogu! Keep it light.

Tako da, pošto nemam ideju za nešto ozbiljnije, pišem ovih par redova. Jer ako bih nešto volela to je da pišem tokom naredne godine. Više i češće. I malo bolje. Srećan Božić!

p.s. Uradite nešto lepo za nekog danas. Možda vam lepo bude do sledećeg januara.

Ne, nemam ja ništa pametno da izustim.

Mogu samo da se prepustim,

I propustim

Kroz ruke sve što sam davno rekla.

Mislim, ni to nije bilo najpametnije

Ali svakako srećnije

I blagovetnije.

Nekad ni reči ne govore sve.

Jer, šta bre je znam,

Tri strofe, dva reda i jedan stih.

Svako može bez njih,

Ili sa njima,

Kako se uzme.

I opet me slušaš,

A ja samo lupetam,

I skelpam

Pokoju, onakvu uz kišu da se slaže,

Neću te lažem,

Ja samo kažem

Ono što bi svi, da imaju kad

Ni manje ni više.

I uz neki kliše,

Tešku suzu, još težu reč,

Narod pada na to,

Jer šta je bol,

Ako nije skeč.