Mirna noć

Објавила Puff , петак, 2. август 2013. 23:27

Pre par godina sam nadničila kod nekih ljudi, pokušavajući da zaradim nešto novca za život. Zapravo nas par je radilo tu, deleći zajedničke prostorije i spavaonicu. Meni je kao cimerka pripala jedna starija žena, one sorte kakvu zamrziš od trenutka kada se pojavi u prostoriji. Čitava njena telesina je odavala antipatičnost i izazivala prigušene uzdahe patnje i netrpeljivosti.
Nosila je odeću usirenu od znoja, prikrivajući smrad masću sa mirisom nevena od čega je svako imao nagon za povraćanjem. Njena postelja je bila braonkasto žuta  sa dubokim ulegnućima za stomačinu. Nekako, iako je bila odvratna svi su je sa fascinantnošću gledali, kao da su želeli da ičikavaju svoj stomak i živce. Meni je posebno teško palo jer je sa mnom delila sobu. Čitavu noć bi hrkala ne obazirući se na moje povike da prestane, tako da sam morala da razvijem tehniku bežanja na spavanje pre nje da bi kad ona dođe na počinak ja već bila u dubokom snu.
Najčešće ne bi ni išla u kupatilo, češala bi svoju debelu guzicu, a zatim rukom dodirivala svaki predmet koji joj je preprečavao put. Dok je jela jednom rukom je zadržavala hranu da ne ispadne iz prepunih usta, a drugom rukom preturala ostatak hrane u tanjiru. Fascinantno je bilo samo posmatrati taj proces. Kao da je neko konstantno vrebao njen tanjir, a ona ga uzorno čuvala, pokušavajući što pre da poždere svoj deo. Sve to i ne bi bilo toliko loše da nas nije ubeđivala u nemoguće stvari. Neprestano je mudrovala i savetovala. Onaj tip osobe koji mora da kaže bilo šta po svaku cenu! Kao da je ćutanje poslato od đavola.
I sve to u veoma malom prostoru.
Jedan dan, dok je žvakala prženu papriku, bacajući salatu sa jedne strane tanjira na drugi, držala mi je predavanje kako je zapravo odlično jesti masnu hranu jer time se organizam samo i hrani. Posmatrala sam kap narandžaste masti kako se sliva niz bradu moradoh da je upitam- A zar se vi svinje ne hranite u koritu?
Zastala je na trenutak, verovatno čekajući da joj informacija dopre do mozga, a zatim je zamahnula rukom i lupila mi šamarčinu. Kunem se da mi je plomba ispala iz zuba. Nasmejah se i promrmljah- Zaklaću te na spavanju.
Ustala je i poletela napolje. Te noći krevet joj je ostao prazan, a ja sam imala dobrih 6 sati neprekidnog sna. Sledeće jutro gazda ju je našao u voćnjaku smrznutog pogleda i slomljenog vrata. Kažu da im je provalila u podrum, papila barem litar rakije i tako pijana se verovatno saplela i slomila vrat. I ja, šta ću, moram da im verujem.

A ti, ti ne hrčeš, zar ne? Spavaj sad, lep je dan sutra, ima će dosta da se radi.

| 0 коментара

Muka mi je, moram da upoznam njegove roditelje.

Објавила Puff , недеља, 23. јун 2013. 02:41

Imam napad mučnine i nalete mantanja. Ne volim da upoznajem nove ljude, nove strance i njihove živote. Svi ti dosadni ljudi koje navodno moram da zadivim dodaju mi osećaj nervoze. Zato uvek radije ostajem kući nego što izlazim napolje.
Danas je dan kad moram da upoznam dvoje novih osoba. Ne želim, nikako, ali moram. Njegovi roditelji žele da ih zadivim, nasmejem i verovatno ubedim da je njihov sin najbolja opcija. On to zna, ja to znam, ali očigledno i ostatak sveta mora znati!
Moji roditelji su jako teški za upoznavanje. Imaju neku auru od koje se zgade ljudima, i sve te njihove šale sa trećerazrednim pančlajnom, pa zato uvek budu izazov onima koji ih prvi put vide. Njih sam ostavila za sam kraj upoznavanja sa njim, jer ako vidi od koga potičem pobeći će daleko.
Tuđi stanovi su nekako veoma intimna stvar. U njima se ne drže neke tek tako sitnice, već deo istorije, uspesi i padovi, sveukupno ono što je od značaja i važno. Sad da ja tako upadam u tuđi intimni prostor, pogotovu osobe koja meni znači je besmisleno. Ali avaj, ko šta mene pita, ja samo treba da se pojavim i smeškam.
Rekao je da mu je mama bivša novinarka, a otac general u penziji, koliko se sećam. Nisam htela previše da zapitkujem, da ne ispadne da sam neka alapača ili šta ti ja znam. Imaću priliku za to. Ako ostanem živa dok ne dođemo.
-Misliš da ću im se svideti?- Upitah ga.
-Verujem da ćeš ih oduševiti.- Nasmeja se on.
Nisam baš sigurna u to. Nikad nisam bila dobra u prvim utiscima, a ni kasnije, i stvarno mi nije jasno kako sam uspela da se snađem u stvarnom životu.
-Siguran si u to?
-I previše.
Pa dobro, on ih najbolje poznaje.
Skrenuo je u neku mračnu uličicu i izašao da otvori kapiju. Pogledah se u ogledalo i shvatih da sam zaboravila da stavim maskaru. Nastavio je da vozi dok sam pokušavala da namackam oči. Onda je naglo zakočio i ugasio auto. Prošaputa- Stigli smo.
Izašli smo na mrkli mrak, i dok sam pokušavala da naviknem oči na noć, izvadio je lampu i uperio je u tačku ispred nas i rekao- Draga, upoznaj moje roditelje.

Ispred nas je stajao nadgrobni spomenik sa njegovim prezimenom.

| 0 коментара

Tragovi

Објавила Puff , уторак, 23. април 2013. 02:25

(Za moju mamu, koja i dalje pravi najbolju belu kafu na svetu!)

Sedela je u kadi punoj penušave vode i u ruci držala fen za kosu. Baci pogled prema utičnici i pokuša da izračuna dužinu kabla u odnosu na razdaljinu između kade i izvora energije. Kabal je izgubio i ona zaključi da će morati da ustane po produžni. Slegnu ramenima i odluči kad je već tu da se okupa, a da bacanje fena u vodu ostavi za drugi dan.
Lagano opra kosu, pevušeći melodiju iz reklame, istrlja uši, dohvati brijač, a zatim se seti da je mogla sve prekratiti njime. Opet sleže ramenima i nastavi brijati noge.
Pet minuta kasnije je gola trčala kroz stan jer je, naravno, zaboravila peškir. Mahnu komšiji prekoputa koji se držao za srce, a zatim stade se oblačiti. Utom je neko pozvonio. Polako se prišunja vratima i tiho upita – Ko je?
Tišinu sa spoljne strane prekinu trupkanje cipela o pod. Cipele su se zaustavile tik uz vrata, ispustile nešto, a zatim brzo sjurile niz stepenice.
Nesigurno povuče bravu i ugleda malo, belo pisamce ispred njenog praga. Uze ga u ruke, zalupi vratima i stade cepati kovertu, onako naslonjena o zid. Ubrzo se pojavi sitan ženski rukopis, na bež hartiji. Uze čitati, detaljno proučavajući svako slovo.

”Kad sam napunila četiri godine tata nas je posadio za veliki kuhinjski astal i rekao nam da je mama otišla.
Tad baš nisam najbolje shvatala pojam umiranja i mislila sam da ja mama samo otišla do komšinke na kafu. Zbunjeno sam posmatrala mrvu hleba koja se zakačila za iver hrapavog stola i tiho zamolila tatu da mi spremi hleb i mleko. Ustao je do šporeta i iz velike šerpe u kojoj je vrilo mleko zahvatio kutlačom par puta, a zatim sve to nasuo u malu činiju, dodao šećer i prstohvat kafe. Mešao je malu večnost, pa se trgnuo, udrobio hleb i spustio činiju ispred mene. Hlapljivo sam žvakala koru hleba, goreći jezik, dok su brat i sestra pored mene plakali.
Dugo vremena nisam umela da shvatim zašto mame nema i zašto i gde je otišla.
Tata se trudio da ne osetim puno tu razliku, ali neke sitnice su ipak bile drugačije. Prvi put kada mi je prao haljinicu za školu zaboravio je da je poštirka, pa nije bila onoliko kruta i grebala kao kad bi mama to radila. Rekala sam tati da mi je drago što je mama otišla jer sad odeća manje grebe.
Zatvorio se u sobu taj dan i nije izašao čak ni kad sam plakala i molila ga da nam da večeru. Tih dana sam naučila šta je pristojno govoriti u njegovom prisustvu.
Prvi put kad sam osetila nedostajanje je kad sam se uvukla u sred noći u roditeljsku sobu i videla njenu polovinu kreveta praznu. Dobro se sećam kako je mesec obeležavao sva ulegnuća na dušeku koje je njeno telo godinama ostavljalo.
Moja navika da se uvučem između mame i tate dok spavaju,  da se tiho ušuškam pod mamino okrilje i da naslonim svoj topao obraz na njenu hladnu nadlanicu je naglo prekinuta. Najviše od svega mi je nedostajalo to da tako utopljena pokušavam da pratim njeno disanje. Dubok uzdah, kratki izdah, dubok uzdah, kratki izadah... Pratila bih je par minuta, pa bi moje malo srce počelo ubrzano da kuca jer nije moglo da zadrži taj tempo, pa bih stala na par trenutaka i onda opet. A mama, čak je i u snu osećala da se nešto događa, pa bi me jače prigrlila i počela ljuškanjem uspavljivati.
Sve te sitnice dođu do izražaja kad neko ode.
Ali ti ne bi znala to. Tebi niko nije otišao.
Ti si mnogo pre ostavljena sama, tuđom krivicom,  sa namerom. Ne znaš kako je to kad te bude za školu, pa moliš za još par minuta sna. Ti si ustajala pre svih, i bila ona koja budi. Ne mogu te podsećati šta je fer, a šta ne, verujem da ti je život dovoljan podsetnik za to.
Ovo pišem želeći da ti kažem da još nije gotovo. Znam da sam ispala bezobrazna ostavljajući te samu, puštajući druge da te odgajaju kao svoje dete, veruj mi prethodnih dvadeset i pet godina ni meni nije lako. Dugo mi je trebalo da te nađem, a sad kad sam te našla ne znam da li želiš da me uopšte i upoznaš. Znam da je ovo previše, ali htela sam ti dati slobodu da se ti meni javiš. Razmisli. Sačekaj.
Biću u obližnjem parku svakog dana od dva do tri popodne, počevši od danas. Ako ikad poželiš mamu natrag volela bih da se pojaviš.“
Srdačno Sofia Tibodou
Pročita pismo još jednom, okrenu ga sa svih strana, duboko uzdahnu, a zatim se uputi u potragu za fenom.

| 2 коментара

Eto tako

Објавила Puff , понедељак, 15. април 2013. 23:24


Ako si čekao neki znak, ovo je to!
Podigni slušalicu i okreni Boga, a zatim ga upitaj sve što si hteo. Ne prihvataj ne za odgovor, već lepo, staloženo neka ti objasni zašto je sve tako kako jeste.
Upitaj ga za ružne zube i za iznenadni pljusak kad nisi poneo kišobran. Rakokodači se slobodno, pa pomeni i sve loše ocene, loše događaje i loše ljude. Ne daj mu da te obrlati tako lako. Naravno da ti neće dati smisao života, ali možda te malo umiri.
Lagano spusti slušalicu i zapiši na zid sve što ti je odgovorio. Redom, stavku po stavku. Onda se odalji, posmatraj odgovore, pravi anagrame, akrostihove, rebuse, vadi slova i sklapaj ih nasumično! Samo da na kraju dobiješ odgovor koji si želeo! Tako? Tako.
Zatim zadovoljno klimni glavom, sedi na krevet i ponavljaj odgovor kao novu mantru po kojoj ćeš odvijati svoj život. Ponavljaj toliko da poveruješ.
Stani pred ogledalo i smisli zapanjen izraz lica spreman da spali mostove kada ti prijatelji da se kažu da si se promenio. Naravno da nisi. Namigni im i izađi međ' svet.

| 0 коментара

Tuga

Објавила Puff , петак, 12. април 2013. 19:50


Usnula majka bez čeda svoga nad cvetnom alejom usnulo plače,
Njene su misli na drugoj strani, usnulim danima pusto korača.
Delovi noći mirišu u bledilu tom,
Ne čuje zvuke, ne vidi mraka,
Oseća samo prejake boli ispod zemlje u plodu svom.

| 0 коментара

Paranoja

Објавила Puff , уторак, 26. фебруар 2013. 14:22


Sedimo tako Paranoja i ja u mojoj sobi. Ona na stolici na ljuljanje, a ja u kožnoj fotelji, i razmatramo nestanak komšijskog psa. S obzirom da je ker nestao pre par nedelja slučaj nam deluje interesantno. Predlažem da je verovatno pobegao od kuće i da su ga pregazila kola, ali Paranoja odmahuje glavom. Kaže da je tu umešana komšinica od preko puta i da je pas kod nje u podrumu, istranžiran, spreman za transport u lokalni restoran. Bledo je pogledam i kažem: „Paranojo, nisi ti baš normalna.“
Uzvrati mi istim pogledom i nastavi svoje izlaganje. Moj pas je sledeći, valjalo bi da ga zaštitim, u krajnjem slučaju ubijem komšinicu jer se policija svakako ne sme zvati.
Uzmem jastuk i gađam Paranoju. Ona se grubo nasmeje i okrene paljbu sa komšinice na mene. „Budalo naivna,  vidiš da svi rade protiv tebe. Smeju ti se iza leđa, rade ti o glavi. Verovatno će i tebe istanžirati i poslati u kineski restoran. Ne vole te roditelji, pokušavaju da te otruju hranom koju jedeš. Ne voli te ni on, sa tobom je zbog seksa, ne vole te prijatelji, tu su zbog para.“ Vrištim na Paranoju, kažem joj da pestane, da nije u redu što se okreće protiv mene! Bacam stvari na nju, uleće moja mama i razdvaja nas i šalje me u ćošak, dok Paranoja stoji na sred sobe i pobednički se smeška.
Pokušavam da smirim sebe, i čujem Paranoju kako šapuće: „Izvini, ponekad iznerviraš. Neću te više prozivati.“ Klimnem glavom i vratim se na fotelju. Otatak dana planiramo ubistvo komšinice.
Pre par dana smo isto tako Paranoja i ja klatile glavom uz ritmove muzike dok smo razmatrale plan. Opet smo se posvađale i završilo se tako što je mama opet uletela u sobu, i rekla da ne možemo više da se družimo! Besnele smo čitava tri sata, a zatim se setile da nismo izvršile plan.
I opet sedimo Paranoja i ja, ona u stolici na ljuljanje, ja u kožnoj fotelji i razmatramo šta sad. Ona kaže da nismo nikako trebale ostaviti komšinicino telo u podrumu, a ja da jesmo. Obrazlaže mi da je to nepouzdano jer komšinica svakako nije dejstvovala sama, i da ako nađu njeno telo lako će povezati sa ubicom. I da mi kineski restoran ne gine. Vičem na Paranoju kako je glupa i da je to davno trebala reći, a ne sada kada je kasno. Ona ustaje i uzima nož i juriša na mene. Moja mama opet uleće i pokušava da ispravi haos. Zabranjuje je mi doživotno da se družim sa Paranojom i, pošto zna njenu lukavost, odvodi me iz kuće.
Sada sam super. Pijem ujutru roze, a uveče plavu tabletu. Nemam halucinacije i nemam Paranoju. Sedim i čitam knjige, popravljam sebe. Čak sam se malo i ugojila. Ma sve je odlično.
Samo me ponekad brine onaj kombi „Lijeva kineska hrana“ što svaki dan čeka ispod mog prozora.

| 2 коментара

Kavez

Објавила Puff , четвртак, 7. фебруар 2013. 19:46


„Zar ti ne bude nekad dosadno u tom kavezu?! Tako zgrčen da bežiš od svega?“
Čuknula je prstom par puta po metalnoj šipci, ali ništa se nije dogodilo. Beli miš je i dalje bio skupljen u ćošku, grickajući semenke i povremeno skupljajući piljevinu oko sebe, da bi se njome ogrnuo.
„Stvarno si patetičan, ne mrdaš odatle, ne upoznaješ nikog, a i one što si znao više ne znaš. Pobegao si i od njih. Ponekad se zapitam zašto uopste živiš.“
Prodrma mu lagano kavez, ali pošto mišić i dalje nije obraćao pažnju, okrenu se i skoči na krevet. Malo se provrte, zatim zauze savršenu pozu blenući u plafon.
„Misliš da je takav život u redu? Da se skupiš i pobegneš na svaku naznaku bola ili ljubavi? Ipak kapiram da ti ne razmišljaš o tako nečemu. Valjda ako ne iskačeš iz zone udobnosti ne možeš ni da se povrediš. Samim tim nije ni potrebno da razmišljaš o tako nečemu. Boli te uvo, lepo ti.“
Pogleda ga još jednom i nastavi da istražuje belu površinu iznad nje.
„Ma da, baš te briga. Tu u kavezu imaš sve, ne treba ti niko!“
Podiže ruku iznad sebe i shvati da joj se šake tresu kao nikad pre. Naglo se uspravi i pokuša smireno disati, ali srce poče nenormalno da lupa, pomerajući čitavu sobu. Ustade i teturavim korakom priđe koferu koji je stajao u uglu sobe i stade ubacivati stvari u njega.
Podiže se i oseti da je neko posmatra. Beli miš je stajao na uglu kaveza i usmeravao čitavu pažnju na njene pokrete. Otvori kavez, uze ga i ubaci u džep od karirane košulje.
Lagano je koračala kroz dom, sa cigarom u jednoj ruci, koferom u drugoj, i glodarem koji je spavao udžepu.
Prvi jutarnji prevoz je cvileo kroz maglu, zastajući samo da pokupi po koju zalutalu dušu. Izašla je na stanici i par ulica dalje našla se na ulazu od kuće sa ogradom od kovanog gvožđa. Pokucala na bela vrata i ugasila cigaretu na pragu. Par trenutaka kasije vrata je otvorio bledi momak sa olovkom za uvetom. Odmerio je i nasmešio se.
Dodala mu je kofer. „Je l' mogu?“
„Naravno“, sklonio se u stranu da bi je propustio da prođe pored njega. Još jednom se nasmejao sebi u bradu, a zatim ušao unutra, zatvorio vrata. Tog jutra grč je ipak prošao.

| 0 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)