the Fabrika

Nismo bili sami na planeti,
Nije bilo zaista to,
Bili smo samo malo usamljeni,
A niko se ovde ne raduje zbog tog.

Pa u ruglu smo ugledali lepo,
I time farbali dan i noć,
A kad pogrešnom bojom začiniš krš,
Ti znaš da tom kršu daješ moć.

I tako kotrljaš, okrećeš klapnu,
Što da se pitaš ko je ko,
Kad slovima svojim ti pišeš bajku,
Iako ta bajka sad smrdi na dno.

A mi smo samo hteli, onako,
Da na planeti ne budemo sami,
I kada Sunce zažmiri polako,
Da ne bude Sunce što sija u tami.

Da se i ono pretvori u više,
Jer jedno sunce, nije li malo?
Ako već usamljeni stojimo u tami,
Barem dva takva da nas greju stalno.

Da osetimo i mi sijanje na sebi,
Jer džep ne greje otvrdnele prste,
I kad međusobni zagrljaji otopili nas ne bi,
Da svako svoje Sunce ponese i uzme.

...
Sedeli su na kamenom stepeništu nadomak škole i posmatrali prašnjavi put koji se protezao ispred njihovih stopala.
- Šta da radim?, upita mališa, tmurno čačkajući rupu koja se širila na vrhu patike.
- Ne mogu da ti kažem šta da radiš. Mogu samo da te posavetujem.
Dečak ga začuđeno pogleda - Zar to nije isto?
- Pa, savet je nešto poput ogledala tvoje saveti. Dobar ili loš. Znaš, kad ti neko da savet ti u sebi, tamo duboko, već vidiš šta želiš da učiniš. On će ti samo pokazati odraz onoga što misliš da je ispravno. Razumeš?
Klimnuo je glavom, ali nije razumeo.
Otac uzdahnu. - Samo idi i izvini se mami.
Dečačić ozareno skoči i otrča duž puta, za sobom ostavljajući oblačke prašine. Otac se nakašlja terajući suvu zemlju dalje od sebe dok se smeh širio pustim školskom dvorištem.

Ako želiš da budeš kreten