Čekao sam aplauz. U hodniku nije bilo nikog sem
senki koje su se vijale po zidu. Provirio sam nosem malo dalje, a vazduh je
ostao nepromenjen. Koraknuh napred. Sive pamučne čarape prionuše na drveni pod
kao da su kalupom pravljene za njega. To mi dade hrabrost da nastavim dalje.
Na uglu, gde se zid spuštao na dole, prateći drvene stepenice, zastadoh. Hodnik
je bio mračan, ali kroz uglove prozora naspram mene se videla naznaka svitanja.
Spustio sam nogu na stepenik i vrhom prsta druge noge napipao sledeći. Ovo je
bilo moje najduže putovanje u proteklih par godina. Osetih se pobedonosno pa
nesmotreno pojurih. Na ulazu, dole, na dnu stepenica čekala su vrata. Masivna
drvena vrata sa kvakom od kovanog gvožđa krila su spoljni svet! Hej, tu je bilo
napolje, a meni je trebalo samo pola časa da se spustim niz stepenište. Još
malo pa sam među stvarnim svetom. Pogledah čarape, pod kojima su se zadovoljno
migolji zdepasti prsti. Dotaknuh vrata, bila su hladna, hrapava, baš onakva
kakva ulazna vrata trebaju biti. Spolja su se već čule ševe, kolica koja su
kotrljala niz kaldrmu, dim iz odžaka i miris hleba.
Zamislio sam sve! Onako, guram vrata i iskačem
na trotoar i ponosno dozvoljavam suncu da me obasja. Prolaznici zastaju, dive
se. Aplauz se polako diže sa prozora okolnih kuća, pa se spušta do gradskog
trga, voda sa fontane ga prenosi i konačno, celi grad uzvikuje čestitke i reči
divljenja i hvale. Kakav dan! Kakav hrabri čovek! Naposletku prilaze i podižu
me na ramena dok se deca motaju oko njihovih nogu.
Misao me uzbudi, srce poče jače da kuca na zvuk
zamišljenih fanfara, a šaka da se trese na sva ta rukovanja koja je očekuju.
Pipnuh vrata, povukoh kvaku i obli me svežina jutra. Pomolih glavu, ruku, dok
se telo stidljivo provlačilo kroz minijaturni otvor između vrata i štoka. Prsti
osetiše hladan beton, čak i kroz debele čarape, a kožu podiđe jeza izazvana
hladnoćom. Stajao sam na trotoaru i tresao se. Iza sebe čuh prasak, pa se voda
razli meni po pantalonama. Ženetina je stajala na dovratku susedne kuće i držala
metlu. "Šta si se stis'o k'o jevrejska mlada! Polaz' dok te nisam ovom
metlom nalupala!" Koraknuh zbunjeno unazad, ali mi se noga zakačila za
ivicu trotoara pa padoh unatraške na put. Utom se niz kaldrmu spustiše kočije
sa dva crna konja, pa me i oni, pored strašne žene, okupaše. "Bizgove
jedan, teraj se sa ulice", doviknu kočijaš, "Poplaši mi konje",
dodade, više za sebe. Uplašen se izdigoh i pođoh preko ulice, ne znajući šta
drugo da učinim. Tu na par koraka od mene dva psa izdignuše glave. Valjda su
ugledali stranca koji im je nenamerno prešao granicu. Prvi zalaja, a drugi ga
isprati. Nisam stigao da vidim da li su iskezili zube, a već su me jurili, a ja
bežao, bosonog, kako sam kasnije zaključio. Čarape se gube na najčudnijim
mestima. Skoro da sam osetio njihov dah na nozi kad ispred mene iskočiše drvena
vrata. Urliknuh, više od sreće no od straha, pa se prolomih kroz njih i poleteh
uz stepenište u sigurnost doma.
A te fanfare... Pa, one će ipak sačekati drugog pobednika.
