the Fabrika

Čekao sam aplauz. U hodniku nije bilo nikog sem senki koje su se vijale po zidu. Provirio sam nosem malo dalje, a vazduh je ostao nepromenjen. Koraknuh napred. Sive pamučne čarape prionuše na drveni pod kao da su kalupom pravljene za njega. To mi dade hrabrost da nastavim dalje. Na uglu, gde se zid spuštao na dole, prateći drvene stepenice, zastadoh. Hodnik je bio mračan, ali kroz uglove prozora naspram mene se videla naznaka svitanja. Spustio sam nogu na stepenik i vrhom prsta druge noge napipao sledeći. Ovo je bilo moje najduže putovanje u proteklih par godina. Osetih se pobedonosno pa nesmotreno pojurih. Na ulazu, dole, na dnu stepenica čekala su vrata. Masivna drvena vrata sa kvakom od kovanog gvožđa krila su spoljni svet! Hej, tu je bilo napolje, a meni je trebalo samo pola časa da se spustim niz stepenište. Još malo pa sam među stvarnim svetom. Pogledah čarape, pod kojima su se zadovoljno migolji zdepasti prsti. Dotaknuh vrata, bila su hladna, hrapava, baš onakva kakva ulazna vrata trebaju biti. Spolja su se već čule ševe, kolica koja su kotrljala niz kaldrmu, dim iz odžaka i miris hleba.

Zamislio sam sve! Onako, guram vrata i iskačem na trotoar i ponosno dozvoljavam suncu da me obasja. Prolaznici zastaju, dive se. Aplauz se polako diže sa prozora okolnih kuća, pa se spušta do gradskog trga, voda sa fontane ga prenosi i konačno, celi grad uzvikuje čestitke i reči divljenja i hvale. Kakav dan! Kakav hrabri čovek! Naposletku prilaze i podižu me na ramena dok se deca motaju oko njihovih nogu.

Misao me uzbudi, srce poče jače da kuca na zvuk zamišljenih fanfara, a šaka da se trese na sva ta rukovanja koja je očekuju. Pipnuh vrata, povukoh kvaku i obli me svežina jutra. Pomolih glavu, ruku, dok se telo stidljivo provlačilo kroz minijaturni otvor između vrata i štoka. Prsti osetiše hladan beton, čak i kroz debele čarape, a kožu podiđe jeza izazvana hladnoćom. Stajao sam na trotoaru i tresao se. Iza sebe čuh prasak, pa se voda razli meni po pantalonama. Ženetina je stajala na dovratku susedne kuće i držala metlu. "Šta si se stis'o k'o jevrejska mlada! Polaz' dok te nisam ovom metlom nalupala!" Koraknuh zbunjeno unazad, ali mi se noga zakačila za ivicu trotoara pa padoh unatraške na put. Utom se niz kaldrmu spustiše kočije sa dva crna konja, pa me i oni, pored strašne žene, okupaše. "Bizgove jedan, teraj se sa ulice", doviknu kočijaš, "Poplaši mi konje", dodade, više za sebe. Uplašen se izdigoh i pođoh preko ulice, ne znajući šta drugo da učinim. Tu na par koraka od mene dva psa izdignuše glave. Valjda su ugledali stranca koji im je nenamerno prešao granicu. Prvi zalaja, a drugi ga isprati. Nisam stigao da vidim da li su iskezili zube, a već su me jurili, a ja bežao, bosonog, kako sam kasnije zaključio. Čarape se gube na najčudnijim mestima. Skoro da sam osetio njihov dah na nozi kad ispred mene iskočiše drvena vrata. Urliknuh, više od sreće no od straha, pa se prolomih kroz njih i poleteh uz stepenište u sigurnost doma.

A te fanfare... Pa, one će ipak sačekati drugog pobednika.

Mimoišli smo se negde u priči

Ti nekako s kraja, a ja sa početka,

Pa se u sredini čekali,

Ne znajući da smo u dva različita reda.

I u čekanju je i prošao dan,

Pa zakasneli, trčali smo svako

Na početak i na kraj

I opet se mimoišli kradom.

Mogao je ceo svet da projuri

I zaluta u naramke i gomile reči

Što ispredasmo nevešto u sebi

A htedosmo se samo slučajno sresti

Evo, i ovde ćemo se mimoići,

Jer ti ćeš otići na kraj. U tišini.

I ostaviti prve reči za neki drugi dan.

A ja, na početku čekati u tmini.

Pogrešnom uvek dođe pogrešan plan.

Čujem te često,

Ideš niz moju ulicu

I na drvenu uzicu nižeš reči.

Slogove vežeš i šljapkaš niz vetar,

I uz sav taj metež

Ja ne mogu da spavam.

Pa te gledam.

I srećno trepćem,

Pospanim prstima pokušavam da priđem,

Ali san me sreće

Onda ostane samo zvuk

Dok hodaš i vučeš tromo sve te reči.

Tako svaka noć prođe sporo,

Lenjo oteže kapke,

Pa ni vetar ne žuri da stane

Gledajući tebe kako klapćeš.

Tu se negde pesma i svodi

Na vetrovitoj noći,

Oko dvanaest sati,

Dok čekam da prođeš.

Iako ti nikad nećeš proći.

Пре пар година добили смо тог псића као поклон усељења. Жени је, наравно, прирастао за срце па га је водала свуда, а након пар месеци умиљати штенац је израстао у правог кера, мрког погледа и увијеног црног репа. Како су дани пролазили пас је растао све више, мењајући ћуд, неприметно и подомукло. Након мало више од годину дана, колико је био код нас, почео је да режи и лаје на пролазнике, поштара, па чак и на децу. Онда се десило оно од чега сам стрепео. Док га је моја жена шетала окренуо се и угризао је за чланак десне ноге. Дочекала ме је сва уплакана док је пас тихо спавао у ћошку, а ја, изнервиран, скочио сам на њега и добро га ишутирао, а затим му идућег дана направио бокс и купио корпу за лајаву њушку. Ускоро је научио да сам ја нови газда, а не моја жена, и полако се повиновао новој власти уз повремено промукло завијање.

Ускоро је дошла несташица. Прво се приметило управо на керу. Ребра су му се видела испод излизане, сада већ сивкасте длаке, а ход му је био испресецан дрхтајима. Пар месеци након тога и ми смо је осетили на својој кожи, али ништа нисмо могли да учинимо против тога. Посла све мање, а трошкова све више. Црног, као се пас звао, су одавно јели црви. И тачно годину дана од његове смрти избили су немири у граду. Запаљена је полицијска станица, а покрадено пола продавница, као и пар аутомобила, међу којима се нашао и мој. Седео сам кући и псовао. Псовао себе, псовао стару власт, псовао нову, која је искористила немире да се домогне трона, посовао жену, псовао мртво псето. Гађао сам телевизор даљинским управљачем извикао се на комшију који је дошао да ме замоли да се стишам јер му дете спава. Погледао ме је мрко, па сам му лупио шамарчину и врата пред носем.

Наредно јутро сам устао раније, доручковао, прочитао новине, обукао се и кренуо на посао. Пешака. Изашао сам у ходник зграде и дошао до сандучета за пошту. Унутра ме је чекала сасвим нова корпица за лајаву псећу њушку. Натакарио сам је преко носа и уста и подвијеног репа отишао на посао.

Glup si čovek. Izvini.

Nisi za bolje. Znaš i sam.

Kad ti kažu zini- ti zineš.

Ako ti kažu dan je-dan!

I to je okej. To je super.

Gulio si redom, tako ti rekli.

Učio, učio, grejao klupe.

Sasvim u redu. Tako su i tvoji pre tebe tekli.

I sad si tu. Na vrhu.

Izgurao svoje. Snagama mase.

Smislili ti stav i svrhu.

Ostaje samo da te se plaše.

A ti ne znaš gde bi krenuo.

Nema pravca da ti legne.

U mozak si samo naredbe zadenuo.

A nema ko da te za grlo stegne.

Pa landaraš levo i desno.

Kao pas bez kanapa.

Nisu te učili da sam sečeš meso.

A sam si. Sam! Pala je klapna.

Onda je masa podigla glavu.

Videla tebe na papirnom tronu.

Pomeš'o si momče san i javu.

Zakoračio u pogrešnu zonu.

I kao što rekoh-glup si. Izvini.

Visi ti glava sad o kanapu.

Nisi zin'o kad su rekli zini.

Upao si glupane u sopstvenu zamku.

Usnila sam jedan san,

Kao ja vučem neku krpu,

I na krpi leži pospan dan

I kroz taj dan ja tad vidim svrhu

Usnila sam i mnogo više

I proleće i sneg, a i kišobrane

Da se valjda sakriju od kiše

Ti dani što sad svrhu brane

I sve u tom snu beše polako

Od neba sto se valjalo po zidu

Pa sve do oblaka sto ređahu se lako

Jer dan sa svrhom svi imaše u vidu

I nosijah džak prepun dana

Sto svrhu kroz sebe utkanu imade

I u džaku tom sakrila se nada

Pa se celo polje orilo od nade

Oh, kakav je to san bio!

Poseban san, sa svrhom od dana

I ta nada, nikad bolje nade,

Sabijeni u deliću moga sana.

A onda se san sam rasanio

Pa se probudih u čudu i  muci.

Ni krpe, ni svrhe, ni dana

Samo nada ostala u ruci.

Sedeli smo jedno preko puta drugo u tom užasnom i bučnom mestu, pili kafu. Zapravo pili kafu. I dok sam se trudila da delujem opušteno, on je gledao u moje noge. Onako sa ciganskom slašću je prelazio očima gore dole, a zatim se zaustavio na kolenima, dok mu je cigara nezainteresovano visila na vrhovima prstiju.

-Koliko ima? Godinu? Dve?

-Četiri ustvari.

-Zaista? Jebote, pa da.

Nastavio je da zvera.

-I šta sad?

-Sad? Pa ništa, popijemo kafu u ovom kafiću. I idemo kući.

-Zaista?

-To si već rekao. Da.

-Okej. Znaš da sam oženjen?

-Znam. Videla sam na fejsu.

-Sjajno. Volim je, znaš.

-Znam.

Nisam znala. Popila sam dug gutljaj vodurine sa nekim semenjem koje je plutalo po površini.

-Možemo i da odemo mojoj kući?

-Ne možemo. Ali hvala na pozivu.

-U pravu si, ne možemo. Ne znam šta mi je. Volim tvoje noge.

-Znam.

Ustali smo i krenuli ka izlazu.

-Tu mi je auto. Hoćeš da te povezem?

-Ne moraš.

-Okej, ionako moram da je pokupim sa posla.

Krenuo je ka bulevaru, pa se okrenuo.

-Jebi se, znaš! Mogla je biti dobra priča.

Pokazala sam mu srednji prst. Nije.