the Fabrika

Noćas, dok mesec tiho žubori kroz tamu,

Umire pesma, umiru ruke,

Ostavljaju me samu.

Oči se sklapaju, odnose sve,

Smeh, mirise i kap rose na obrazu mekom.

Usne mrtvom vriskom teraju život,

Dozivaju noć da uđe u njih.

Kosa je mirna, ne pravi zvuke mirisnog vetra,

Leži i čeka da pođe u smrt.

Ruke se grče, hvataju vazduh, grabe želje,

Snove daleke, ulice puste, al’ sve se sliva...

Možda nisu sanjali to,

Da ne ostave trag,

Da prođu tiho bez opažaja,

Bilo je jače od njih.

Kada je zaspao više se nije probudio, nikad.

Danas sam ustala iz kreveta. Jutro je bilo bezlično, kao i svako drugo. Sunce nije davalo znake života jer se verovatno umorilo od borbe sa oblacima za prevlast nad nebom. Sišla sam do kuhinje i skuvala kafu, nasula je u belu šolju i srkala tekućinu dok je na radiu prolazio blagi džez. Telefon nije zazvonio, protestuje već duže vreme. Negde oko pola dana sam odlučila da napustim pidžamu i uskočim u crni kaput. Crna boja je lepa, označava samoću i samostalnost.

Tramvaj je truckao dok se para lelujavo dizala iz sahtova po ulici. Petnaest do pet. Saksofon je mrsio note sa krošnjama koje su se savijale pod vetrom. Divan prizor grada koji umire. Sišla sam na poslednjoj stanici, prešla ulicu i sačekala taj isti tramvaj, samo u suprotnom pravcu. I dalje je lagano truckao, samo što je ovaj put bio opustošen i jadan.

Negde na pola puta napustih gvozdeni prevoz i priđoh prvoj trafici. Ubrzo sam listala crno beli strip u kome je junak bezuspešno pokušavao da spasi svet. Nekako nikako da shvati da svetu nema spasa. Udaranje činela na bubnju je ritmično pratilo lepršanje mantila sivih prolaznika. U daljini ugledah mirise koji su odavali pekaru i vruć hleb. Devetnaest časova.

Par ljudi je stajalo u krugu,  sa njima i ja. Kroz tamne obrise pokušah da shvatim njihove priče. Sene su crnele, i svi su se nekako odaljavali, gubeći se u magli i senci okolnih zgrada. Smeh u pozadini je uobličavao njihov razgovor, pridajući mu neku nemarnu notu. Odlučih da zveckanjem ključevima u džepu prekratim vreme. Ubrzo me melodija sa klavirskih dirki isprati u mojoj odluci. Deset i deset, savršen krug. Uputih se ka svome stanu.

Svetlo je blago tupelo iz ugla sobe, dok se večera grejala u pećnici. Okrenuh novu stranicu i stadoh motriti slova. Blago zakrivljenja, ispisana teškim mastilom. Više ni knjige ne prave kao nekad. Još jedna pobeđena strana, a napolju je noć polovila kroz mrak. Stadoh plesati sa sobom, dok je umorni džez usporavao ritam. Scena je bledela, ostavljajući za sobom samo mrke sene i sivi prah.

Danas sam sahranila nekog. Ne verujem da će se vratiti.

Hodaš ulicom, gledaš izloge sa robom koja ti nudi izbavljenje. Sve te divne stvari koje ti ne trebaju pokušavaju da ti dokažu da ne možeš bez njih. Plačnim glasom ih moliš da postanu tvoje da bi onog trenutka kad to zaista postanu shvatio da ti zapravo i ne trebaju. Oh, ironijo, prekini da se igraš Ne ljuti se čoveče sa svetom!

Onda se naoružaš sarkazmom, zadeneš par vickastih odgovora za pojas i kreneš napred. Neko ti se obrati, a ti ispališ metak u njega i ostaviš ga da se pita da li si zaista mislio to da je svet sjajno mesto. Ili bar misliš da se pita. U stvari tom nekom puca pojas za tebe i zaboravio te je onog momenta kad si napustio njegov vidokrug.  Ali to su ljudi, svako u drugima traži sebe. I onda nađeš nekoga ko je, za divno čudo, okrenut tebi, i tu nastane problem – tebi nije stalo. Jer igrati se mačke i miša, to nam je u prirodi.

I sve to tako ide u krug dok ne umreš. Ili svet umre za tebe. Onda lepo odeš u pećinu, onako pustinjački, gajiš mahovinu, pljuješ na zid, crtaš nožnim palcem po pesku. I bude ti lepo. Zapravo sediš u sobi i bleneš u plafon. Jer pravih pećina sačuvanih za tvoje umobolničke pohode nije puno ostalo, zato je na snazi mašta i mentalna pećina.

A svet se i dalje okreće, onako kako mu je predviđeno u udžbeniku iz Prirode i društva. I ljudi i dalje žive, a ni apoklaipsa nije blizu. Ti dođeš kući, ako je imaš, i sedneš na krevet i zgrabiš rukama prekrivač, sve u besu jer se ništa promeniti neće! Čak ni ako radiš, ili putuješ, ili ležiš u pećini. Poželiš da si Atlas, samo da možeš da spustiš ruke i pustiš da se nebo sruči na zemlju, čisto da začiniš stvari. Ali nažalost ništa se ne desi.

I posle neko neka kaže kako je lepo kad si starmao. Pobogu, imaš šesnaest godina, a čitaš knjige za odrasle i Gadafi ti je uzor, i ne možeš noćima da zaspiš jer razmišljaš. Umesto da se iskradaš iz kuće, piješ i igraš se žmurke na groblju. Iglu za pletenje u ruke, čist ubod pod očni kapak i momentalna lobotomija, čisto da malo prodrmaš stvari. Možda i bude bolje. Gledaš naučno zabavne emisije na televizoru i umišljaš da si bog opšte informisanosti. Svakako bolje.

I na kraju kupiš sve te stvari koje te dozivaju, odeš u pećinu, gurneš sav taj narod što te iritira u provaliju, i sedneš na krevet i upitaš se – Šta sad?

Shvatio je da ne postoji onog trenutka kada je rukom pokušao da zamrlja zamagljeno staklo. Mahao je i mazao prstima ali ništa iza njega nije ostalo. To ga je prilično deprimiralo. Satima je stajao u uglu prostorije i pokušavao da shvati kako neko ko je čitav život bio može da nestane. Samo da ispari, da ga ljudi ne primećuju i da ne može rukom da crta po zamagljenom staklu. Prokletstvo! Pokušao je da udari pesnicom o zid, onako u besu, kao što je video da su mnogi pre njega radili, ali ništa. Nikakav osećaj, nijedna ogrebotina na zidu. To ga još više ražesti, te uze bacati stvari po prostoriji. Ništa se ne razbi, niti se šta promeni. Završio je klackajući se u ćošku sobe, ponavljajući besmislice sebi u bradu.

A sve je počelo tako što se požalio prijatelju kako počinje da ne oseća. Prijatelj ga posavetova da se isplače, bar na kratko, na šta mu ovaj odgovori: ”Nemam vremena za suze.”

(Nešto za nekog)

Sedela je za ovalnim hrastovim astalom, nagnuta nad parčetom hartije koje se presijavalo pod svetlošću sveće.

Umoči penkalo u mastionicu i stade ispisivati redove slova pod sobom. Ubrzo uspori i oslušnu oko sebe. Sat je odavno pokazivao jutro, dok je napolju sunce i dalje spavalo. Strese se pod pomisli da novi dan treba dočekati trezna, nemoćna da se opije pod nedostatkom knjiga prkladnih za to. Nastavi da piše velike reči, koje će možda nekome pomoći da zamagle stvarnost kao što su njoj drugi pisci pomagali godinama unazad. Hartija se uskoro popunila crnim crticama i linijima koje su zaokruživale jednu priču.  Nije bila velika priča, tekst čak ni dostojan pominjanja među živim stvorovima, ali nekako joj je donosio mir, znanje da stvara.

Dok je ustajala laktom zakači mastionicu i ona se prosu svuda po hrapavoj površi stola, grabeći svojim pipcima sve ispred sebe. Brzo je podigla papir sa tekstom sa koga se cedio malopređašnji trud. Bespomoćno uzdahnu i sahrani svoju priču na dnu kamina koji je grejao u uglu sobe.

Uze novu hartiju i sede za drugi kraj stola, a zatim prođe penkalom po površini gde se mastilo i dalje slivalo i nastavi pisati. Nova priča beše gotova! Opet se samozadovoljno nasmeja i baci hartiju na gomilu papira koji je ležao u uglu.

Kad je završavala poslednje reči sunce je bilo visoko na nebu trubeći o novom danu. Ustade, proteže se i pogleda ka stolu. Na masnom papiru je velikim slovima pisalo- stvaram jer mi nije stalo.

Gledala sam ga dok je sipao kipeću kafu u svoju omiljeni šolju. Uvek je to fascinantno radio. Držao je lonče u levoj ruci i nekako preko šake, naopačke, centrirao šolju ispod. Da se čovek zapita kako ne ispoliva sebe i sve okolo. Ali ne, nasuo je kafu, omirisao sadžaj i pogledao me.

-Znaš, htela sam da porazovaramo.- rekoh.

-O čemu? Nešto se dogodilo?- promrmlja dok je srkao vrelu tečnost.

-Trudna sam.

Na trenutak se zagrcnu i uputi mi najiznenađeniji pogled na čitavom svetu.

-Nemoguće! To je nemoguće, pa pobogu, nemoguće je!

-Pa i nije baš. Za Novu godinu si jedva znao da zaključaš vrata od kupatila, a kamo li da staviš kondom. A i posle toga nismo bili baš oprezni.

-Jebote, ne mogu da verujem! Kakva ludnica.

-Šta se toliko iščuđavaš, kao da i sam nisi znao da se ovo može dogoditi.

-Naravno da ću da se se iščuđavam, kad si jebeno trudna!

Bacio je šolju o zid i krenuo da šeta napred nazad po sobi dok se tekućina slivala duž belog zida.

Pomislih na sva sranja koja mi je priredio prethodnih godina, svaki izliv besa i bacanje stvari koje sam doživela, ovaj i nije bio toliko traumatičan. Iz dna mozga se poče buditi neka uspavana mržnja prema njemu i nivo besa u krvi stade se povećavati.

-Skote jedan besramni, kako smeš tako da reaguješ! Kao da sam samo ja kriva za ovo! Ako ne želiš dete sa mnom reci i otići ću bez pogovora! Nemoj samo molim te glumeti iznenađenu osobu jer oboje dobro znamo koliko smo pazili!

Naglo je skočio, uhvatio me za ramena i podigao visoko. Na trenutak sam čula kako mi kosti krckaju pod neprirodnim položajem i pritiskom u kojem su se našle.

-Još jednom vikni na mene i ubiću Boga u tebi, jebena kurvo!

-Što, da nećeš možda da me zadaviš i zakopaš negde. Daj, svi znamo kolika si ti pičkica ustvari. Samo znaš da bacaš stvari i vičeš bez razloga.

Lice mu je prelazilo iz bele u crvenu boju.  Uhvatio me je za ruku, povukao ka ulaznim vratima, besno ih otvorio i gurnuo me napolje. Nažalost, noga mi je zapela za prag usled brzine i skotrljah se niz stepenice. Ošamućeno podigoh pogled ka njemu, a zatim osetih zaslepljujuć bol u stomaku i krv koja se slivala niz moje butine.

Pogledah ga još jednom i promumlah- Jesi i ovaj put pazio?

Nasmejao se i...

...zalupio sam vrata dok je ona ležala u lokvi krvi. Naslonio sam se na zid i duboko udahnuo. Ko je jebe kad sam sterilan.

Pažljivo ga je posmatrala. Imao je ožiljak duž čitave desne strane njegovog lica. Neuspešno je pokušavala da uhvati pogledom odgovor da li se kada trepne taj isti ožiljak nastvalja preko očnog kapka i prostora koji je zaklanjao trepavicama. Želela je da pređe prstima preko te ružičaste kože, da oseti svaku neravninu i ispupčenje koje mu je ta kobna uspomena ostavila. Samo je htela da zna šta se iza te oštećene kože krije, misleći da će ga to barem malo približiti njoj. Htela je da misli da mu je to stanje u kom se nalazio neka logična posledica koje nije mogao da se otrese. Trauma iz detinjstva koja ga je isekla i spolja i iznutra. Nije mogla sa shvati da neko može prirodno biti takav kakav je bio on.

A on se ponašao kao da nije svestan sebe. Često bi potpuno ravnodušno zapitao osobu u šta gleda, iako je ta ista osoba bez imalo učtivosti parala pogledom njegovo lice. Valjda se posle dugog niza godina stvori navika. Srasteš sa njom, kao što bi rana srasla onako kako je prespojiš koncem za ušivanje,

Jednom, eto, dok su šetali ulicom, razgledajući izloge i hvatajući miris pekara i prženih kestenova, zapitala ga je, sasvim bezazleno, čemu sve to.

Pogledao ju je bez tračka nade u očima, namignuo, pokazujući pravu liniju koja se ipak nije zaustavljala očnom jabučicom, okrenuo se i otišao.

Ostala je na sred ulice, dozvoljavajući užurbanoj masi da je gura dok je pogledom tražila izlaz.

Neke stvari je možda bolje i ne saznati.