the Fabrika

Sećam se kad sam preturao po tavanu u potrazi za par kutija iz nekog doba koje je davno zaboravljeno. U potrazi za tim sitnicama naišao sam na neke moje stare dnevnike iz osnovne škole, sećam se da sam se malo dvoumio da ih bacim ili ne, ali na kraju želja za znanjem o svom razmišljanju pre toliko godina je prevagnula. Danima su stajali na mom radnom stolu, skupljajući čestice prašine, dok sam ja skupljao hrabrost da ih otvorim. Posle nekoliko neprospavanih noći, koje su za mene bile učestale, više iz dosade sam seo na terasu sa sveskama pod miškom listajući jednu od korice do korice, pa onda narednu.

Da biste bolje razumeli moje trenutne zahteve i potrebe napisaću Vam par isečaka iz njih, pa tek kasnije objasniti.

Oktobar, 1. 1967. godine

„Uselili smo se u novu kuću! Tata je konačno dobio posao koji smo godinama čekali i sada možemo sebi priuštiti čak i bazen. Posmatrao sam ga kroz prozor svoje nove sobe, i mnogo mi je krivo što ne mogu odmah sutra da se kupam, nego moram da čekam skoro pola godine.“

Oktobar, 14. 1967. godine

„Ceo dan sam proveo sedeći kraj bazena i posmatrajući lišće koje pada. Pokušavao sam da izbrojim svaki listić koji je upao u njega, ali bilo je vrlo teško posto je vetar konstantno dizao i spuštao slojeve opalih listova. Primetio sam veoma čudnu crnu mrlju u desnom uglu bazena, kao da je neko sipao naftu. Tata kaže da će to očistiti pre nego što napunimo bazen na proleće.“

Novembar, 11. 1967. godine

„Mrlja se povećala. Probudio sam se jutros, i kao i svako jutro prvo razgrnuo zavese da bih osmotrio dan. Crna fleka se proširila po čitavom desnom uglu i koliko sam video uporno stremila ka centru bazena. Tata kaže da verovatno postoji neka rupa u čošku i da će sve to zakrpiti na proleće, da ne brinem.“

Decembar, 17. 1967. godine

„Ponekad se zapitam da li je ona mrlja živa. Svaki put kad sa prozora osmotrim bazen u sobi postane hladno i imam osećaj da me nešto posmatra. Tako nekad me bude strah da izađem napolje po drva jer moram da prođem pored bazena. Pomenuo sam mami to, samo se nasmejala i poljubila me u čelo.“

Januar, 22. 1967. godine

„Idem kod psihijatra već dve nedelje. Tata smatra da je to za moje dobro, kaže da moja mašta malo brže i više radi nego kod ostale dece i da to može da se loše odrazi na moju budućnost. Nije mi poverovao ni u jednu priču, kako ne smem da spavam u sobi, kako znam da je nešto tu i da ne želi da ode.“

Februar, 21. 1967. godine

„Psiholog kaže da moja mašta, iako je ubrzana, ne bi trebala da smeta mom razvoju u školi, ali moji roditelji su ipak odlučili da me prebace na školovanje kod kuće. Pijem tablete svaki dan od kojih mi se spava i gubi želja za bilo čim.“

Mart, 5. 1967. godine

„Video sam ga! Znam, jesam! Ležao sam u krevetu i osetio hladnoću i vetar. Ustao sam i pogledao kroz prozor i to je stajalo kod bazena i gledalo me! Video sam! Nisam lud“

Nakon ovog isečka prestao sam sa pisanjem. Dugo mi je trebalo da se setim zašto je to bilo tako, da bi mi na kraju moji roditelji priznali da sam bio hospitalizovan u sanatorijumu u drugom gradu gde su mi se sva sećanja na kuću i boravak u toj ustanovi potisnula duboko u podsvest. I tek nakon što sam pročitao sve dnevnike sećanje mi se vratilo. Par dana je sve bilo u redu, čak mi se i san vratio, a onda, onda je sve krenulo niz brdo. Sve je počelo da se vraća. Svaki strah je prosut, na plafonu iznad kreveta se pojavila crna mrlja, osećaj da me nešto posmatra, sve! Nisam spavao danima, pokušavao čak i da noćim po motelima, ali taj osećaj me svuda prati. Nije bitno da li sam u kući ili ne, samo dok sam sam to je tu.

Svrha ovog pisma je ta da želim da mi pomognete. Ne znam kako, ali Vi ste jedina osoba za koju znam da mi samo može pomoći. Više nikome nisam ni smeo da se obratim, sigurno bi me vratili u onu ustanovu, a to ne bi rešilo ništa, kao što vidite. Samo želim opet normalno da živim, da ne budem proganjan, ni uznemiravan. Molim Vas.

Omaleni čovek sa upalim očima i drhtavim rukama odloži pero, uze kovertu koja je ležala na hrpi hartije i ubaci pismo unutra. Oliza ovlaš vrh pisma i zapečati svoju ispovest. Opet u ruke uze pero i na poleđini čitkim slovima napisa – Za Boga.

Tog dana je odlučila da ode u imigraciono i raspita se za njega. Ta solucija joj je jedina preostala.

Malo se motala oko ulaza, pokušavajući da kroz staklena vrata snimi radnike unutra i da nađe nekog sa blagim izrazom lica koji bi joj ukazao pomoć. Ušla je, vidno razočarana jer su sve face bile iste – lica flegme. Prišla je pultu i zatražila od nervozne sekretarice ime radnika koji bi joj mogao pomoći, tiho objašnjavajći svoju situaciju. Gospođa sa druge strane pulta je podigla obrve, na trenutak prekidajući razgovor koji je vodila preko masnog telefona.

-Prva vrata desno, kroz onaj tamo hodnik.

-Hvala Vam.

Ušla je u malu kancelariju gde je na u uglu stajao radni sto sa gomilom nabacanih papira iza kojih se pomolila poćelava glava namrštenog čovečuljka. Ispričala mu je šta se desilo, izostavljajući pojedine detalje i dodavajući neke da bi priča izledala što belja.

-Žao mi je gospođice, ali naši podaci su veoma poverljivi, i ne mogu tek tako bilo kojoj osobi sa ulice da dam informacije.

-Znam, ali on je moj, umm, verenik, a policija mi nije ni od kakve pomoći u ovoj situaciji. Čak i da ga pronađe deportovaće ga zauvek.

-Sve razumem, ali poverljivost je poverljivost. A i ne biste mnogo saznali ovde, vaš verenik se nije dve godine pojavljivao u imigracionom.

Utom se iz hodnika začu neka graja. Ljudi su aplaudirali, i usklikivali nečemu. Okrenula se, pogledala u čoveka koji je opet zaronio među papire, a zatim je izašla napolje. Desetak ljudi se skupilo ispred televizora zakačenog na zidu i pomno posmatralo vesti. Krajičkom uha je čula fragmente najnovijih vesti: „Pronađen lek za kancer... kraj genetskim mutacijama i hiv-u... svet konačno može da odahne...“

Bledo je gledala u patos ispred sebe i pokušavala da udahne.

Svet kakav poznaje uskoro će se završiti i tačno je znala ko je umešan u to. Kopkalo ju je to što nije znala da li je svojom voljom hteo da baš danas promeni budućnost.

Svima su usta puna reči, pljuju ih po asfaltu.

A zar je tako bitno pričati?

Nekada je dovoljno znati da si čekao.

I pleši, baš onda kad na podijumu nikoga nije

Zašto čekati druge da započnu život

Umeš to i sam, znam te.

Često u hrabrosti čitava draž tog plesa se krije.

Nisu dobri svi,  možda ti se samo pričini tako.

Čar da sam shvatiš one koje nužda na dobrotu tera

Na tebi je da odlučiš šta i kuda s njima

Ne moraš biti virtuoz, al’ nije ni lako.

Zaboravljaj samo one nevažne stvari

Koje nisu promenile tvoje biće

Znam, premalo ih je.

Ipak ta tvoja duša za svaku sitnicu mari.

A oproštaj, gde je?

Misliš, svima je lako da nastave dalje

Osvrni se, za neke, probaj da razumeš

Ni sunce sebično svakoga ne greje.

I u svom tom plesu, po žeži ili kiši

Sapletni se i padni, pogledaj u dno.

Dogadja se često.

Ali ustani, skini prašinu sa sebe, nasmeši se i diši!

(samo neke gluposti)

Stajala je na rubu obale, bosim stopalima osećala glatkoću mokrih kamenova koje su talasi zapljuskivali. Nebo je bilo tamno ljubičasto, sa pikselizovanim kružićima, kako samo u stripu može i da bude. Na brzinu pogleda iza sebe i vide mračno osenčenu šumu dokle god joj je pogled dopirao. Iznad glave joj se pojavi mali oblačak sa ispisanim mislima. Nasmeja se. Ma koliko dugo bila u ovom svetu uvek ju je iznova pričinjavalo iznenađenje to što se svuda vrzmaju oblačci za razgovor i misli.

Pogleda opet u svoje bledoružičaste ruke i prasnu u smeh. Papirno sunce ne može ništa njenoj koži! A oduvek je maštala o tamnoj preplanuloj koži i nekoj plavoj kosi i licu bez pega. Umesto toga zaglavila je na ovom čudnom mestu sa riđom kosom i pegavim tenom.

Pokupi par kamenčića i napravi nekoliko žabica koje su u trenutku padanja izazvale vrtlog crnih linija po modroj vodi. Iznad glave joj se opet pojavi oblačić. ” Кажу да је неким људима једина сврха у животу да оду. Пре или касније они једноставно испаре, мада се могу  понекад вратити, али на кратко. Рођени су да недостају, да се помињу у разговорима са уздасима и носталгијом како је некад било.“

Ona je nestala. Nikako namerno, jednostavno je bila uvučena u ovaj svet i od tada pokušava da se izbavi iz njega. Nije bilo superheroja, tajnih agenata, unajmljenih detektiva, samo osenčeni predeli i papirno more. Čak ni u stripovima čuda ne postoje. Najtužnije od svega što ne postoji zvuk. Bez muzike, šuškanja, smeha, samo šarena onomatopeja.

Bezbroj stranica sa mislima i šetnjom kroz pejzaž nebo se lagano spajalo sa morem, senke su postajale teže i nekako crvenije. Kao da se spremao kraj.

Oblak iznad njene glave se proširivao, nekad zauzimao polovinu prizora, nekad se sramno skupljao u uglu slike. Kad nema prigodnog razgovora onda misli caruju! Možda je pronađe među nekim prašnjavim stranicama, ili na polici neke knjižare... Možda sama uspe da se izbavi.

Samo nikako nije znala da li na poslednjoj stranici stoji tekst u kome piše da je nastavak u sledećem broju ili je velikim crnim slovima označen kraj.

Stan je izgledao normalno. Ni traga od provale, krađe ili bilo čega nasilnog. Silno se iznenadila, u svojoj glavi je već stvorila sliku obijene brave, krvlju umrljanog tepiha i drugih grozota. Opet se zapitala da nije otišao na neki preko potreban odmor. Jedino što joj je odudaralo od čitave slike njegovog savršeno uređenog stana je bio radni stočić na kome je preko gomile knjiga ležao ukrasni papir i makaze za hartiju.

Pomisli kako je nekome spremao poklon, nije mogla, a da se ne zapita da taj poklon nije za nju.

„Možda je sve to maska. Ko zna šta je uvijeno tim trakama i šarenim papirićima.“

Par sati nakon toga stajala je ispred iste one zgrade gde su se poslednji put rastali i gledala na gore. „Mora da je ostavio nešto iza sebe što nisam primetila.“

Bilo joj je neverovatno kako se čitav stančić sa sve kavezima i smradom ispraznio za manje od dva dana. Sve je nestalo! I pacovi i računar, čak i ustajali mirisi su nekako izbledeli. Vršljala je još desetak minuta po praznom prostoru, a zatim se uputila kući.

„Nikako nisu čista posla. Ko zna ko ga je oteo, a nemam kome da se obratim.“

On je bio ilegalni doseljenik, njegovo postojanje je u zemlji bilo nemoguće dokazati, jer on nije ni smeo da bude u njoj.

Dok je ležala na krevetu sa hladnom krpom preko glave kroz mozak joj prostruji misao. „Šta ako sam ga ja izmislila?“ Ne bi joj bio prvi put da umišlja stvari.

Pala je magična kiša. Ustvari, nije baš magična, ali ne ni ona, normalna, što lije svaki drugi božiji dan na ovoj zemlji. Prozvali su je magičnom jer je iza sebe ostavila neke posledice koje nisu baš normalne za kišu. Naime, ljudima su porasli repovi. Neki bi rekli- „Pa to je nemoguće!“, ali eto, to se upravo desilo i niko nije mogao da dokaže drugačije. Svaka osoba koju je dotakla kap, koja je popila česticu te kišnice koja se sliva u vodovod, je dobila novi, dlakavi rep.

I tako su se, sa novim dodatkom na njihovim telima, skupili ispred gradske opštine da većaju šta će.

Neki su dovikivali da je to Božiji gnev, drugi da su posledice ratova koji su prethodili, ali niko nije mogao da ospori uvrnutost situacije. Samo su zabrinuto mahali tim mlohavim visuljcima i puštali neizmenične uzvike besa, paranoje i sluđenosti.

Lokalni vlastelin se popeo na obližnji grumen zemlje, vidno zadovoljan jer više ne mora da koristi izjanđali štap, i pokušavao da smiri masu koja se spremala da digne kuku i motiku na nepostojeću silu koja je nagrdila njihovu estesku lepotu. Vikao je i vikao i konačno, umoran od svega, pošao putem svoje kuće.

Kako je dan prolazio, a odgovori nisu stizali, a kamo li rešenja, graja je ugušena, a narod se polako razilazio. U vreme polaska na konačište u malenom parku ispred većnice ostalo je samo par zagriženih osoba koje su verovale da se na ovakav događaj ne sme odgovoriti sleganjem ramenima.  Porasli su im repovi, zaboga! Ali na kraju, kad je noć već uzela maha, i oni su pošli svojim kućama vukući svoje repuljke po kišom orošenoj kaldrmi.

I tako, nakon par meseci navikli su na svoj novi pomoćni ud, naučili da barataju njime i da ga što bolje i spretnije iskoriste u za svoju dobit. Nikome više nije ni padalo na pamet da se buni, jednostavno su okretali glave i pravili se da su im repovi oduvek bili tu gde jesu. Zašto menjati nešto, zašto trošiti vreme kad i tako kako je može se postojati.

”A navika, šta je? Neka vrsta smrti.“