the Fabrika

Tog dana je odlučila da ode u imigraciono i raspita se za njega. Ta solucija joj je jedina preostala.

Malo se motala oko ulaza, pokušavajući da kroz staklena vrata snimi radnike unutra i da nađe nekog sa blagim izrazom lica koji bi joj ukazao pomoć. Ušla je, vidno razočarana jer su sve face bile iste – lica flegme. Prišla je pultu i zatražila od nervozne sekretarice ime radnika koji bi joj mogao pomoći, tiho objašnjavajći svoju situaciju. Gospođa sa druge strane pulta je podigla obrve, na trenutak prekidajući razgovor koji je vodila preko masnog telefona.

-Prva vrata desno, kroz onaj tamo hodnik.

-Hvala Vam.

Ušla je u malu kancelariju gde je na u uglu stajao radni sto sa gomilom nabacanih papira iza kojih se pomolila poćelava glava namrštenog čovečuljka. Ispričala mu je šta se desilo, izostavljajući pojedine detalje i dodavajući neke da bi priča izledala što belja.

-Žao mi je gospođice, ali naši podaci su veoma poverljivi, i ne mogu tek tako bilo kojoj osobi sa ulice da dam informacije.

-Znam, ali on je moj, umm, verenik, a policija mi nije ni od kakve pomoći u ovoj situaciji. Čak i da ga pronađe deportovaće ga zauvek.

-Sve razumem, ali poverljivost je poverljivost. A i ne biste mnogo saznali ovde, vaš verenik se nije dve godine pojavljivao u imigracionom.

Utom se iz hodnika začu neka graja. Ljudi su aplaudirali, i usklikivali nečemu. Okrenula se, pogledala u čoveka koji je opet zaronio među papire, a zatim je izašla napolje. Desetak ljudi se skupilo ispred televizora zakačenog na zidu i pomno posmatralo vesti. Krajičkom uha je čula fragmente najnovijih vesti: „Pronađen lek za kancer... kraj genetskim mutacijama i hiv-u... svet konačno može da odahne...“

Bledo je gledala u patos ispred sebe i pokušavala da udahne.

Svet kakav poznaje uskoro će se završiti i tačno je znala ko je umešan u to. Kopkalo ju je to što nije znala da li je svojom voljom hteo da baš danas promeni budućnost.

Svima su usta puna reči, pljuju ih po asfaltu.

A zar je tako bitno pričati?

Nekada je dovoljno znati da si čekao.

I pleši, baš onda kad na podijumu nikoga nije

Zašto čekati druge da započnu život

Umeš to i sam, znam te.

Često u hrabrosti čitava draž tog plesa se krije.

Nisu dobri svi,  možda ti se samo pričini tako.

Čar da sam shvatiš one koje nužda na dobrotu tera

Na tebi je da odlučiš šta i kuda s njima

Ne moraš biti virtuoz, al’ nije ni lako.

Zaboravljaj samo one nevažne stvari

Koje nisu promenile tvoje biće

Znam, premalo ih je.

Ipak ta tvoja duša za svaku sitnicu mari.

A oproštaj, gde je?

Misliš, svima je lako da nastave dalje

Osvrni se, za neke, probaj da razumeš

Ni sunce sebično svakoga ne greje.

I u svom tom plesu, po žeži ili kiši

Sapletni se i padni, pogledaj u dno.

Dogadja se često.

Ali ustani, skini prašinu sa sebe, nasmeši se i diši!

(samo neke gluposti)

Stajala je na rubu obale, bosim stopalima osećala glatkoću mokrih kamenova koje su talasi zapljuskivali. Nebo je bilo tamno ljubičasto, sa pikselizovanim kružićima, kako samo u stripu može i da bude. Na brzinu pogleda iza sebe i vide mračno osenčenu šumu dokle god joj je pogled dopirao. Iznad glave joj se pojavi mali oblačak sa ispisanim mislima. Nasmeja se. Ma koliko dugo bila u ovom svetu uvek ju je iznova pričinjavalo iznenađenje to što se svuda vrzmaju oblačci za razgovor i misli.

Pogleda opet u svoje bledoružičaste ruke i prasnu u smeh. Papirno sunce ne može ništa njenoj koži! A oduvek je maštala o tamnoj preplanuloj koži i nekoj plavoj kosi i licu bez pega. Umesto toga zaglavila je na ovom čudnom mestu sa riđom kosom i pegavim tenom.

Pokupi par kamenčića i napravi nekoliko žabica koje su u trenutku padanja izazvale vrtlog crnih linija po modroj vodi. Iznad glave joj se opet pojavi oblačić. ” Кажу да је неким људима једина сврха у животу да оду. Пре или касније они једноставно испаре, мада се могу  понекад вратити, али на кратко. Рођени су да недостају, да се помињу у разговорима са уздасима и носталгијом како је некад било.“

Ona je nestala. Nikako namerno, jednostavno je bila uvučena u ovaj svet i od tada pokušava da se izbavi iz njega. Nije bilo superheroja, tajnih agenata, unajmljenih detektiva, samo osenčeni predeli i papirno more. Čak ni u stripovima čuda ne postoje. Najtužnije od svega što ne postoji zvuk. Bez muzike, šuškanja, smeha, samo šarena onomatopeja.

Bezbroj stranica sa mislima i šetnjom kroz pejzaž nebo se lagano spajalo sa morem, senke su postajale teže i nekako crvenije. Kao da se spremao kraj.

Oblak iznad njene glave se proširivao, nekad zauzimao polovinu prizora, nekad se sramno skupljao u uglu slike. Kad nema prigodnog razgovora onda misli caruju! Možda je pronađe među nekim prašnjavim stranicama, ili na polici neke knjižare... Možda sama uspe da se izbavi.

Samo nikako nije znala da li na poslednjoj stranici stoji tekst u kome piše da je nastavak u sledećem broju ili je velikim crnim slovima označen kraj.

Stan je izgledao normalno. Ni traga od provale, krađe ili bilo čega nasilnog. Silno se iznenadila, u svojoj glavi je već stvorila sliku obijene brave, krvlju umrljanog tepiha i drugih grozota. Opet se zapitala da nije otišao na neki preko potreban odmor. Jedino što joj je odudaralo od čitave slike njegovog savršeno uređenog stana je bio radni stočić na kome je preko gomile knjiga ležao ukrasni papir i makaze za hartiju.

Pomisli kako je nekome spremao poklon, nije mogla, a da se ne zapita da taj poklon nije za nju.

„Možda je sve to maska. Ko zna šta je uvijeno tim trakama i šarenim papirićima.“

Par sati nakon toga stajala je ispred iste one zgrade gde su se poslednji put rastali i gledala na gore. „Mora da je ostavio nešto iza sebe što nisam primetila.“

Bilo joj je neverovatno kako se čitav stančić sa sve kavezima i smradom ispraznio za manje od dva dana. Sve je nestalo! I pacovi i računar, čak i ustajali mirisi su nekako izbledeli. Vršljala je još desetak minuta po praznom prostoru, a zatim se uputila kući.

„Nikako nisu čista posla. Ko zna ko ga je oteo, a nemam kome da se obratim.“

On je bio ilegalni doseljenik, njegovo postojanje je u zemlji bilo nemoguće dokazati, jer on nije ni smeo da bude u njoj.

Dok je ležala na krevetu sa hladnom krpom preko glave kroz mozak joj prostruji misao. „Šta ako sam ga ja izmislila?“ Ne bi joj bio prvi put da umišlja stvari.

Pala je magična kiša. Ustvari, nije baš magična, ali ne ni ona, normalna, što lije svaki drugi božiji dan na ovoj zemlji. Prozvali su je magičnom jer je iza sebe ostavila neke posledice koje nisu baš normalne za kišu. Naime, ljudima su porasli repovi. Neki bi rekli- „Pa to je nemoguće!“, ali eto, to se upravo desilo i niko nije mogao da dokaže drugačije. Svaka osoba koju je dotakla kap, koja je popila česticu te kišnice koja se sliva u vodovod, je dobila novi, dlakavi rep.

I tako su se, sa novim dodatkom na njihovim telima, skupili ispred gradske opštine da većaju šta će.

Neki su dovikivali da je to Božiji gnev, drugi da su posledice ratova koji su prethodili, ali niko nije mogao da ospori uvrnutost situacije. Samo su zabrinuto mahali tim mlohavim visuljcima i puštali neizmenične uzvike besa, paranoje i sluđenosti.

Lokalni vlastelin se popeo na obližnji grumen zemlje, vidno zadovoljan jer više ne mora da koristi izjanđali štap, i pokušavao da smiri masu koja se spremala da digne kuku i motiku na nepostojeću silu koja je nagrdila njihovu estesku lepotu. Vikao je i vikao i konačno, umoran od svega, pošao putem svoje kuće.

Kako je dan prolazio, a odgovori nisu stizali, a kamo li rešenja, graja je ugušena, a narod se polako razilazio. U vreme polaska na konačište u malenom parku ispred većnice ostalo je samo par zagriženih osoba koje su verovale da se na ovakav događaj ne sme odgovoriti sleganjem ramenima.  Porasli su im repovi, zaboga! Ali na kraju, kad je noć već uzela maha, i oni su pošli svojim kućama vukući svoje repuljke po kišom orošenoj kaldrmi.

I tako, nakon par meseci navikli su na svoj novi pomoćni ud, naučili da barataju njime i da ga što bolje i spretnije iskoriste u za svoju dobit. Nikome više nije ni padalo na pamet da se buni, jednostavno su okretali glave i pravili se da su im repovi oduvek bili tu gde jesu. Zašto menjati nešto, zašto trošiti vreme kad i tako kako je može se postojati.

”A navika, šta je? Neka vrsta smrti.“

-Sigurno niste došli ovde da kupujete cveće.

-Ne.

-Pa? Koji je razlog?

-Potrebne su mi informacije o jednoj osobi. Znam da je svraćao ovde pre nego što je nestao.

-Pretpostavila sam da je to. Da, svratio je, kupio ukrasne trake, platio kešom i otišao. Vi ste sigurno deseta osoba ove nedelje koja je se raspituje za njega.

-Nije ništa rekao?

-Ne.

-U redu, hvala vam.

Pokupila je svoju torbu sa poda i krenula ka izlazu.

-Gospođice.- prodavačica je dozva- i mrmljao je nešto sebi u bradu, ali nisam mogla da ga razumem.

-Da, to je zbog brade.

-Molim?

-Ništa, hvala vam u svakom slučaju.

Izašla je na ulicu i omirisala vazduh. Čestice karija pomešanog sa polenom i fosforom sa šibica šetale su slobodno po uskim prolazima između zgrada.

Progurala se kroz grupu turista i vešto izbegla kurira na biciklu, a zatim uskočila u prvi autobus za predgrađe.