Kafana

Објавила Puff , четвртак, 29. децембар 2011. 18:04

U skladu sa praznicima koji nastupaju jedna pesmica, doduše davno napisana...



Naručim čašu opore jave,
Pomešam sa njom kašičicu sna,
Pijem je uspravno, dignute glave,
Sa dostojanstvom negde u džepu.

Tek onda zapalim cigaretu laži,
Samo da zamagli oholi svet,
Da umrtvi njihove zločeste draži
I da se smeju takav je red.

U ovoj kafani na račun drugih se pije,
Svako svoju istinu ispod stola guta,
Jer to je narod kakav svet video nije,
Za njih je laž svakodnevna maršuta.

Svojim prijateljima ispredaju priče,
Jer stvarnost pravu svakako podneli ne bi,
Ne smeju da pokažu da na masu liče,
To čak nikad ne priznaju ni sebi.

I opet sama sedim za stolom,
Svoju istinu pijem kao bozu,
Moram da se suočim sa sudbinom golom,
Licemeri, ne deluje, naspite mi novu dozu!

| 0 коментара

Naređenje

Објавила Puff , среда, 28. децембар 2011. 05:12

„Poručniče, izvinite što ovako upadam ali upravo dolazim od kancelara, poručuje Vam da ni pod kojim slučajem ne povlačite trupe.“, izgovori u dahu mladi čovek dok je jednom rukom skidao šapku sa glave i brisao znoj sa čela.
„Nebesa! Pa ono tamo nisu trupe, to je šačica mučenih ljudi koji su se našli u čudu, ne znaju čak ni pištolj da repetiraju!“
„Verujem da ste, gospodine poručniče, u pravu ali ja samo prenosim naređenje, nije na meni da odlučujem.“

„Nije na tebi da odlučuješ, nije mojoj vojsci da misle, nije na meni da rukovodim trupama... Dođavola, sve je otišlo dođavola!“
Vojnik  tiho napusti prostoriju ostavljajući zabrinutog poručnika koji je posmatrao ordenje na svom šinjelu okačenom o trošni zid.

„Kome sad da se izjadam! Kako da izađem pred oči svetu kad su zbog mog kukavičluka tolike duše napustile ovu pustu zemlju! Sva ova odlikovanja ne znače ni pišljivog boba kad znam da sam slab.“
Uzeo je lulu sa stola i ubrzo se opori duvanski dim širio hodnicima preuređene škole.
„Moram nešto uraditi. Tih par jadnika će, ako ostanem u senci, umreti uzaludno kao i njihovi prethodnici.“ Počeša se po osedelom temenu. „Da li će moja savest izdražati sve to?“
Upalio je prašnjavi gramofon iz koga se prolomi umilna šansona milujući oronulu prostoriju.

 Stotinama milja od stare škole par vojnika je ležalo u rovu i čekalo naređenje. Prvi, proćelavi, debeljuškasti čovek je crtao vrhom prsta krugove po izdrobljenoj zemlji pevušeći pesmu koju je čuo od svoje mati. Drugi, plavi, sa ožiljkom preko desnog obraza je sedeo, poduprt nasipom zemlje, i oštrio švajcarski nožić o beli kamičak. Ostala trojica su posmatrala nebo tragajući za neprijateljskim avionima.
„Moraju nam nekad nešto javiti. Nisu ludi da nas ostave ovako, ovde, bez ikakve pomoći.“ Prošaputa jedan od trojice koji su nadzirali nebeski svod.
„Da, javiće nam kako moramo da krenemo u napad i da nema povlačenja.“, nasmeja se plavušan otkrivajući svoje prerano požutele zube.
„Samo se vi smirite i utišajte ovog raspevanog, otkriće naš položaj zbog njegove simfonije.“ , prozbori najviši od njih ne skidajući dvogled sa očiju.

Tog jutra je sve krenulo naopako. Viši poručnik nije izlazio iz svoje imrpovizovane kancelarije,  uhvatio je tri vojnika kako iz ostave kradu hranu kojom se mogla nahraniti desetočlana porodica, i povrh svega negde je zagubio svoj pištolj. Kako će on, narednik prve klase, da brani svoju otadžbinu bez oružja! Lutao je svim hodnicima, zavirivao ispod svakog kamena i nigde nije mogao da ga pronađe.
„Ona beštija od sinoć ga je sigurno maznula. Ovih dana su visoke cene pištolja, posebno onakvog valtera koji je ubio barem pedeset duša.“ Slegnu ramenima i pokuca na poručnikova vrata.
„Gospodine, kakva je odluka danas? Povlačimo li se i dalje ili smo se ustoličili ovde?“
„Ne znam, Petre, ni sam. Kancelar je naredio da nikako ne povlačim ono malo ljudi što je ostalo. Pretpostavljam da ima prave razloge za to, samo ja ih nikako ne vidim. Ti jadni ljudi će uzaludno izginuti.“
„Znam poručniče,  uradite ono što morate. U ratu ponekad čast nije sve.“ Poklonio se i lagano zatvorio vrata pritom pretražujući svaki kutak tog mračnog hodnika.

Maleni vojnik, kome se po uniformi videlo da nije ništa više do regruta, je trčkarao između rovova sve vreme osvrćući se na levu, pa na desnu stranu. Uklizao je pri poslednjem koraku i aterirao na prašnjavu zemlju tik uz debeljuškastog čovečuljka koji je i dalje pevušio. Ovaj ga nezainteresovano pogleda, a zatim nastavi sa crtanjem.
„Ne radi vam radio veza?“, upita preplašene vojnike.
„Pa da li si ti normalan? Je l' te mama nije naučila da kucaš pre nego što uđeš? Mogao si zalud poginuti.“, procedi plavušan. „Ne radi, juče su izrešetali uređaj. Švajcarski sir.“
„Da, zato su me i poslali. Prenosim naređenje. Samo vas je ovoliko ostalo? U svakom slučaju naređeno vam je da se povučete ka najbližem selu i potražite zaklon od meštana. Toliko od mene, srećno momci.“ Namignu im, a zatim klisnu kroz drveni okvir koji je sperčavao urušenje rova.

Njih petorica se pogledaše sa osmehom na licima skorelim od rata i počeše da kupe svoje stvari. Deset minuta nakon toga poslednji vojnik je oprezno iskoračavao iz rova bacajući poslednji pogled na pustu zemlju koja ih je nevoljno snašla.


Dva vojnika sa belim šlemovima u savršeno ispeglanim uniformama su ušli u zadimljenu prostoriju.
„Vi ste viši poručnik Krstić?“, upita jedan od njih gospodina koji je oblačio svoj šinjel i umorno gledao u pod.
„Da, ja sam viši poručnik Krstić. Pretpostavljam da želite da pođem sa vama?“
„Znate i sami šta se dobija za odbijanje izvršenja naređenja koje Vam je striktno izdato.“
„Znam. Spreman sam.“, udari par puta rukom po grudima, stresavši pritom prašinu, nabaci šapku na glavu i krenu ka vratima. Zastade na trenutak i pogleda jednog od vojnika: „Čast je čast, ali ljudski životi su ljudski životi.“, a zatim izađe van.
Za njima ostade prazna, memljiva prostorija sa izlizanim tragovima krivice koje je suton polako spirao.

| 0 коментара

Klovn

Објавила Puff , уторак, 20. децембар 2011. 00:47

Prijatelj me je zamolio da napisem jednu priču koja ne sadrži krvoproliće, i da barem jednom ne bude crna. Ja sam za tu temu izabrala klovnove, oni su uvek tako veseli, sa njima ne mogu da omašim. Pa da vidimo, glupa pesmica o klovnu:

Bio jednom jedan klovn,
kao i svaki drugi.
I on je pravio stvorenja od balona,
imao je šešir i mantil dugi.

On, kao i ostatak klovnovskog sveta,
zbijao šale kao iz šešira,
bio je radost svakog deteta,
znao je čak i triangl da svira.

Klovn k'o klovn, reći će neki,
klovn k'o klovn rekla bih i ja,
i taj je bio pravi harlekin,
i njemu osmeh odistinski prija.

I pristaje rekla bih, možda,
ipak k'o šarlatan predstvalja svet,
a možda je ustvari ceo sav voštan,
ali se smeje, takav je red.

I ovaj je klovn kao i svaki klovn bio,
skakao, pevao, nasmejao sve,
u suton dana on se obesio,
jer takvi su klovnovi kasnije ili pre.

Jbg. Ali ja se jesam sita ismejala.

| 2 коментара

Ostrvo

Објавила Puff , понедељак, 19. децембар 2011. 02:59


Nikada je nisu uznemiravali. Nisu joj se u početku obraćali, niti primećivali. Kad kad bi joj ostavili koji komad nekuvanog mesa na kamenjaru blizu kog je končala. Ali ipak se osećala sigurno što nije sama na tom prostom i nebrušenom svetu.
Sve je počelo par godina ranije kada joj je muž, usled posledica opake bolesti, preminuo. Danima je gledala kroz prozor želeći da mu se pridruži u tom nematerijalnom prostoru. Iz melanholije ju je trglo pismo koje joj je on ostavio. Izričito je naredio da ne žali za njim i da konačno udahne tračak života.
Odlučila se za Australiju. Kontinent zatvorenika. Tih dana se i osećala kao zatvorenik sopstvene tuge tako da joj se ta zemlja činila prikladnom.
Krhotine stakla su joj rasparale butinu prikazujući belinu kosti. Bleštavo sunce joj je razmazivalo ostatke šminke po izgrebanom licu. Pokuša da ustane, ali joj blesak bola sastruga želju za time. Trebalo joj je prilično vremena da shvati šta se dogodilo. Pesak, more, krhotine aviona rasute po obali su joj pomogle u tome. Nemoguće! Zar ona da završi kao slepi putnik na ovom pustilu! To se događa samo u osrednjim romanima i serijama za mediokritet. Ali izgleda da život čita takve romane.
Nekoliko nedelja kasnije, dok je sedela ispod improvizovanog šatora ugleda par crnomanjastih dečaka kako trčkaraju obalom. Pokušala je da odšepa do njih, ali oni, ugledavši je, pobegoše u šumarak koji je odvajao brdo od obale. To ju je ujedno i uznemirilo i obradovalo. Nije bila sama na ovom mestu, a opet nije mogla da zna sa kakvim obličjima deli život. Narednih dana je istražujući okolinu otkrila da postoji čitav mali univerzum vođen domorocima. Imali su svoje navike, obrede i svoj svet. Nju čak nisu ni primećivali. Sedeli su u krugu i pevali, crtajući maštovite oblike po svojim telima. Pored tog malog seoceta je bilo, kako je ona pretpostavila, njihovo svetilište. Desetine pobodenih kolaca na kojima su stajale glave kojekakvih životinja. Žrtva je morala biti prinešena bogovima, to je bila njena pretpostavka. Sve to ju je podestilo na knjigu koju je davno čitala, o grupi dečaka na nenaseljenom ostrvu koji su zveri iz svoje sveti prineli žrtvu u obliku svinjske glave.
Godinu dana kasnije, pomirena sa sudbinom, ponekad rastrojena depresijom, rešila je da sebi stvori život tu gde jeste, nezavisno od ostatka stanovništva tog malog ostrva. Smejala se sebi dok se prisećala onog šarlatana sa televizije koji je navodno preživljavao u divljini. Eh, da je bilo barem upola tako lako. Ali sva snaga se nosi u sebi, zaključila je to. Gurala je svaki dan sa pomisli na novi cilj koji je sebi zacrtala - ostvariti sreću koliko joj je to divljaštvo dopuštalo.
Dve godine nakon toga sedela je na obronku čudnog sela, i grickajući slamku posmatrala skupinu. Pomisli kako im predstoji neki važan obred jer su se veoma detaljno i precizno odvijali događaji. Čovečuljak sa perima na glavi je lagano mešao crvenu zemlju sa vodom, konstantno proveravajući gustinu smese. Kada je smesa zamešena ženica je uze i poče da boji stavnovnike, crtajući po njihovim telima religijske znakove. Na drugom kraju seoceta dva čoveka su pravila baklje, dok je pored njih jedan dečačić obmotavao vrhove koplja zelenim travkama.
Odjednom oseti hladan povetarac koji joj podiže dlake na vratu. Blago se okrenu i vide tri iskežene utvare kako joj stoje nad glavom. U tom trenutku shvati šta se događa.
                Sledećeg  jutra na svetilištu je osvanula još jedna glava dok je neskorela krv kapala sa koca na gladnu, crvenu zemlju.

| 4 коментара

Sat

Објавила Puff , недеља, 27. новембар 2011. 13:25


Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka u staroj požuteloj kući u Nju Hemširu sitan čovek sa naočarima zbog kojih su mu oči izgledale milosrdno je kroz prozorsko okno posmatrao svet. Dok je bio mali otac mu je često govorio da ako nemaš mnogo nemaš mnogo ni da izgubiš. Ali i da ako imaš sve nemaš šta ni da poželiš, a ni da tražiš na javi. Time se i vodio kroz život.
I tada, dok je kroz zamazano staklo posmatrao komšiluk, bio je srećan sa samim sobom i osobama oko njega. Odkad je znao za sebe bio je optimističan prepreden starac. Ljudi su za njega bili izvor dobrog raspoloženja koje je crpio iz njih.
Pogleda u sat koji je nepomično ležao na stolu. Kazaljke su se odavno smrtno ukočile ne nameravajući da promene svoju zamisao.
„Nov sat, par funti manje“, pomisli. „Ali nema veze, imam zbog čega izaći iz kuće.“
Tog popodneva se prošetao do buvlje pijace u potrazi za novim satom koji će mu biti malo verniji nego prošli. Rovario je po gomilama otpada, njuškajući poput lovačkog psa. Kvrgavom rukom podiže peščani sat koji je očigledno bio zapušen jer su sitna zrnca umorno ležala samo na jednoj strani. „Poslužiće kao ukras, svakako“, zamislio je čak i mesto gde će ga držati.
Čim je ušao u kuću i postavio sat na kamin zrnca su polako, gurkajući se međusobno, lila niz usko grlo staklene tvorevine. Prvo lagano, kao da ne žure nikuda, a zatim sve brže i brže, ne štedeći nijednu sekundu.
Starac je oduševljeno propratio celu situaciju.
Narednih dana je proveo sate sedeći pored kamina i posmatrajući kako se pesak toči vreme.
Činilo mu se da prelaženje vremena iz jednog dela sata u drugi se dešava brže nego što bi trebalo, ali nije dopustio da ga to uznemiri. A onda, kada je kišan dan obuzeo čitavu zemlju, pa i njegovu dušu,  nehajno pogleda pravac kamina. Zrnca su zaustavila svoj tok. Kao je neko izgradio nevidiljivu branu u uskom grlu sata. Približi se čudnoj napravi, zagledajući je sa svih strana. Tek po koje zrno je padalo u ambis vremena.
Tek tada je shvatio. Sat je predstavljao njegov život i ironično – što je bio srećniji vreme mu je brže proticalo. Presedeo je taj čitav dan razmišljajući šta da uradi. Ako nastavi životom kakvim je živeo do sad nije mu mnogo preostalo, ali biće to srećan život, a ako napravi sebe mizernim živeće zauvek, ali takav život nije vredan ni pomena. Sama pomisao na dilemu koju mu je život postavio unosila mu je jezu koja se širila celim telom. Zrnca su odlučila da ne sarađuju odbijajući da naprave čak i jedan ustupak.
Neki kažu da u požuteloj kućici na uglu dve ulice i dalje živi sitni starac pojeden svojom dilemom dane provodi klatići se u stolici kraj kamina, posmatrajući peščani sat koji je odavno stao. Vreme kao da nikad nije išlo u njegovu korist.

| 0 коментара

Rasprava

Објавила Puff , среда, 16. новембар 2011. 01:09


Sedeli su za okruglim stolom onda kada je priča počela. Sedam čovečijih lica, naizgled sličnih, ali opet prilično drugačijih. Rasprava je počela ubrzo pošto se koban događaj prosuo po javi i postao stvaran.
Mali rumeni čovečuljak kome je svetlost, koja je padala sa sijalice u ćošku,  obasjavala samo rumeno lice uze da da uvodnu reč.
„Dobro veče dame i gospodo, sakupili smo se ovde da dođemo do rešenja povodom smrtnog prestupa koji smo počinili. Pošto sam ja rešio da  dam uvodnu reč neću dužiti, već ću odmah izneti svoj predlog. Ja sam za to da se prijavimo policiji pa da vrhovni sud odluči o našoj sudbini. Tako je najpravednije.“
U reč mu upade ispijeni gospodin sa frakom i šeširom koji mu je davao veoma zloban pogled.
„Molim te, da smo tebe slušali svaki put do sad bi sigurno bili mrtvi. Šta ti znaš šta je pravedno, počinio si zločin. Ja sam za to da iskasapimo još nekog, uživajmo u slobodi koju nam ovaj svet daje!“
Nečija ruka je uporno mahala sa drugog kraja stola. Gospodin joj prepredeno namignu i pokaza rukom da joj prepušta publiku. Žena sa uplakanim krvavim očima ustade i poče panično da vrti malu belu krpanu maramicu.
„Svi ćemo umreti!“, povika. „Ne želim da završim tako, molim vas učinite nešto!“
Par lica se nasmeja njenoj uzrurpiranosti i strahu, dok ju je mali rumeni čovečuljak uporno smirivao.
Zatim je reč preuzeo mladić sa tihim, smirenim očima. Laganim pokretom ruke je presekao vazduh, a sa njim i novonastalu graju.
„Slušajte, budimo razumni, ako se prijavimo nećemo proći dobro, a ako se još nekog lišimo života veće su šanse da trag dovede do nas. Moja ideja je da zakopamo telo, rešimo se dokaza i primirimo dok se potraga za telom ne završi. To je najrazumije.“
Utom bleda masa skoči sa stolice i poče vikati.
„Mene ovo progoni! Neću više nikad zaspati u miru! Scena mi se non stop vrti u glavi i grize me iznutra!“ Dok je vikao zgrabio je kaiš sa svojih pantalona i doneo stolicu ispod grede koja je držala plafon u vodoravnom položaju. „Ne želim takav život!“
Masa je skočila i odvratila ga od gnusne ideje koja mu je obuzela um. Vezali su ga istim kaišem za nogar od stola. Ostatak večeri je proveo klateći se i mrmljajući samo sebi poznate reči u bradu.
Mala neuredna devojčica se klatila na svojoj stolici, povremeno prelazeći pogledom preko lica u prostoriji. Povremeno bi zaustila nešto da kaže, ali ubrzo zatim slegnula ramenima i nastavila da se klacka u svojoj ravnodušnosti.
Pored nje gromada u kožnoj jakni je kuckala prstima po stolu paleći cigaretu za cigaretom. Konačno je ustao i besnim pogledom ućutkao gomilu.
„More mater vam vašu! Da nije vas i ne bismo završili ovako! Sve ću da vas pobijem! Sad ste našli da se svađate, a mogli ste da se udružite kada je zločin trebao da se izvrši! Tad ste me svi slušali, tad je sila bila zakon. A sada, sada niko ni da me pogleda! Svima ću vam prerezati grkljane!“
Raspravka se nastavila do duboko u noć. Rešenje je uporno odbijalo da se pojavi na ovako jadnoj zabavi. Katkad bi po koja čaša tetralno poletela ka zidu, često su se čuli panični krici, retko koja razumna reč, pa opet isti točak bi obrnuo krug. Naposletku tišina je preuzela tron.
Mali rumeni čovek ustade i pogleda svakog ponaosob.
„Odluka je doneta. Znam da nije lako, da smo morali da većamo više sati, ali pošto je odluka delimično jednoglasna“, izgovori to prelazeći pogledom preko devojčicinog lica, „ne preostaje nam ništa drugo no da je spovedemo u delo. Hvala vam na barem maloj saradnji.“
Još jednom ih pogleda, a zatim sede i soba se polako ispuni mrakom, kricima i mirisom krvi.
               
       Mladi čovek ustade sa kauča u svojoj dnevnoj sobi, zakorači u kuhinju i uze par kesa za smeće. Zatim se žurnim korakom uputi ka spavaćoj sobi gde je na bračnom krevetu ležao ženski leš. Oštrim nožem je odvajao tetive od kostiju, a zatim odsečnim pokretima lomio zglobove. Tako iskasapljeno telo strpao je u kese za smeće, a zatim u zamrzivač. Po povratku u kuhinju gde je hteo da naoštrii već istupelo sečivo nalete na galantnog gospodina u fraku koji mu nonšalantno namignu dok mu je krv kapala sa bledih prstiju u kojima je držao bodež. Zatim je iščezao u mraku. Mladić se nasmeši i uzvrati namigivanje.

| 0 коментара

Stajalište

Објавила Puff , уторак, 15. новембар 2011. 18:44


On je bio jedan od onih koji se u masi prvi primete. Uvek se najglasnije, groteskno, smejao, zabacujući glavu u neprirodan položaj i mlatarajući rukama kao da su dve krpe. Često je na trenutke pokazivao sebe zagledavajući se u daljinu, ali bi se uvek na vreme trgnuo da to niko ne primeti i nastavljao  sa svojom predstavom. Nosio je malu drvenu čačkalicu u ustima koja je uvek visila sa donje usne koja je poput neke izobličene izrasline dopunjavala njegov izgled.
„Sve je stvar stava“, često je govorio, „ Ako stavom pokažeš da si vođa čopora onda će i ostali u to poverovati.“
Zato je, kad god je imao priliku, prebijao kojekakve barabe, da se njegovo ime ne bi zaboravilo.  Prsten na njegovoj desnoj ruci uvek je imao tragove krvi po svojim sitnim izbočenjima. „Zar želiš da te zaborave?“
Susret se dogodio maglovitog jesenjeg jutra dok su obični prolaznici bili neobična pojava. Poslednju cigaru je ugasio o metiljavi pločnik duvajući dim u maglu. Zar svi tramvaji moraju da kasne? Pljunuo je u stakleni zidić i posmatrao kako se izlučevina sliva niz glatku površinu.
„Mali, ako tako nastaviš ostaćeš upamćen samo po lošem. Na kraju niko tvoje ime neće ni prepoznati, samo će se tvoja loša dela širiti kao kuga nošena glasom takvih poput tebe.“
„Šta ti znaš o meni, pa mi si našao da sudiš! Ko si uopšte ti da užimaš moje ime u usta i dovodiš u pitanje moje ponašanje!?“
„Niko bitan, čini mi se, samo sam prolaznik kome se učinilo da tvoje postojanje nije nešto što će promeniti način padanja lišća. Ono će padati isto posle tebe, kao što je i pre tebe.“
„Nemaš pravo da unosiš nemir u dušu slučajnih lica, i ne znaš, kad ti kažem ne znaš za šta sam sposoban! A sada se gubi, ne želim da mi remetiš mir ovako rano.“
„Ali  molim te, saslušaj me, tvoja dela nisu vredna pomena! Tvoj lik je onaj među hiljadu drugih, samo je tvoja glasnoća to što te izdvaja od ostalih.“
„Idi, molim te idi, nastavi svojim putem, ne želiš da uradim nešto zbog čega ću se posle kajati.“
„Mali je svet za obojicu, ako odem srešćemo se opet, a ako se sretnemo neću biti blag kao sada. I sam znaš da je još malo i vreme da završiš ovu sprdnju.“
„Molim te pusti me da čekam prevoz, želim samo da idemo kući, umoran sam.“
„Prevoz uskoro stiže, i jeste vreme da pođeš.“
Tramvaj se polako pojavljivao iz magle.
„Vreme je.“
Čovek pogleda vozilo i malo pre nego što je ono prošišalo pored njega on zakorači sa pločnika na hladan asfalt. Iza njega je ostala prazno stajalište i par pasa lutalica koje je privukao miris krvi.

| 0 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)