the Fabrika

“Moraću da olabavim sa đubrenjem”, pomisli, “sav taj visak đubreta škodi, sa tim kljovama neće moći da se šunja tiho, poput noći.”

Jos par sati i biće spremne za žetvu. Bacio je još jedan pogled ka svom blagu i tiho se išunjao iz plastenika da ih ne probudi. Vraćajuci se u svoju vilu primeti oškrnuta vrata na garži. “Ti prokleti Kinezi” procedi kroz zube, “Opet su se šunjali oko mog uranijuma!”

Otrča u šupu, uze pušku, sačmaru, naravno, i brzinom vetra dolete ispred garaže. Laganim pokretom ruke otvori vrata i polako uđe unutra. Pretraži celu garažu i zaključi da je to bila samo obicna mačka. “Prokletstvo, moram se malo opustiti, ovo ne valja za moje srce.”

Umornim korakom se vratio na terasu, spustio pušku pored sebe i nastavio da pije najbolje francusko vino, berba 45-a!

Veče je polako sklapalo ruke oko njegovog imanja, setno je gledao u daljinu, razmišljajući gde da nađe pare za novi put na Uran. Ovo malo osiromašenog uranijuma što je doneo bolesno je čuvao u garaži. Par puta Kinezi su hteli da ga ukradu, ali ih je rasterao bacivši na njih zelene karte. Ako su se nečega plašili onda je to bila green card, jer oni mogu samo u ilegali da prežive.

Zbog njih je postao paranoik, komšijama nije pozajmljivao šoljicu šecera misleći da su oni špijuni koji dolaze da bi saznali gde drži uranijum.

Odjednom nešto je prolomilo iz vile. Skočio je kao oparen zgrabivši pušku poleteo ka garaži. Pedeset Kineza, naslagani jedni drugima na ramena, pokušavalo je da obije bravu, dok je jos hiljadak njih čekalo skriveno iza bureta. “Aha, tu ste! Sve cu vas pobiti, Bog mi je svedok!”, gnevno povika. Polete ka plasteniku, otvori vrata i poče da budi zadremale nindže. A oni, kao mali crni mravi, počeše da mile iz saksija ređajući se jedan za drugim spremni za napad. “Sve ih uništite, prokleti Kinezi, videćete vi!”

Nindže poskakaše, izvadiše svoje širukene, nunčake i mačeve i opkoliše tu malu žutu šaku jada koja je htela da orobi njihovog gazdu.

Smeškajući se posmatrao je scenu. Jadni Kineščići su bedno pokušavali da imitiraju Brus Lija, skačući sa noge na nogu. Izgledali su urnebesno.

Klimnuo je glavom, dajući znak svojim sledbenicima za napad. Borba je trajala tek par minuta i sve je bilo gotovo. Kao zgažene gliste, mali žuti udovi su leželi svuda po zemlji. “Tako vam i treba, kad moj uranijum hocete da otmete, nema ‘’leba preko pogače.”, promrmlja sebi u bradu. Zaključao je garažu, smestio nindže u kutije za dalju preprodaju i vratio se u vilu.

“Gospodine, raspremila sam vam krevet, da li mogu da idem sad?” upita kućna pomoćnica.

“Naravno, slobodna si.”

“U redu, gospodine, laku noć”

“Margaret, potseti me da posadim dve-tri čistacice, ne želim da ti svaki put čistiš žute mrlje po prilazu za automobile.”

Imao je osećaj da će se opet vratiti. Zadovoljno nasu jos jednu čašu viskija i zapali ugašenu lulu…

Zima se oholo spuštala po pločniku kupeći za sobom preživele pahulje i zamrzavajući ih lenjo i mrzovoljno. Crveno svetlo je i dalje treperelo na semaforu dok su umorni vozači isčekivali da ih obasja sjaj plavičasto zelenog spasenja.

Veselo je trljao ruke, povremeno duvajući topli dah u njih. Bio je to prokleto hladan, ali ipak uspešan dan. Izvadio je iz džepa dve plave novčanice pohlepno razmišljajući o toplom bureku i čaju koji će uskoro uslediti.

Svetlo na semaforu je promenilo nijansu, što je značilo da sledi dva minuta čekanja na mrazu dok crvena boja opet ne postane dominantna. Te večeri je imao osećaj da će taj dan, ta godina što sledi ipak biti blaga prema njemu.

Ustao je pre svitanja, sedeći par minuta na ivici dušeka i trljajući svoju bolesnu nogu dok nije osetio da krv juri njome, a zatim je našao kesu u uglu masne improvizovane sobe i navukao je na ukočeno stopalo. „To će je barem malo zaštiti od hladnoće“, pomisli dok je gledao kako hladan vazduh podiže krpare prostrte po zemljanom podu. Odhramao je do raskrsnice gurajući se kroz gužvu koja se trudila da ostvari što manji  fizički kontakt sa njim. Kakve radosti, i sreće, tapšao je kao malo dete kada je shvatio da je prvi stigao na radno mesto. To je značilo da mu se sreća nasmešila i da će semafor koji najduže drži crveno svetlo biti ceo bogotveni dan samo njegov.

Užurbano je izvadio malu četku za brisanje prozora i suvu krpu i zadenu ih za pojas. Sve je izgledalo kao da je posao mogao da počne. Prvo menjanje svetla je bilo više nego usprešno, dobio je čak 30 dinara od galantnog gospodina u požutelom jugu. Onda je monotonija zavladala drumom. Ljudi su umorno odmahivali rukama, pravili se da ga ne vide, neki su čak poslali par psovki kroz staklo.

Na drugom kraju grada preplašeni  dečak je vikao na sav glas. Negovo telo su komadali raspiajući krv na sve strane, i ne mareći za nered koji prave.  Čovek je nosio plastičnu masku koja mu je davala izgled jednog od naučnika iz Vulfenštajna. Rukom, masnom od krvi, je uzeo skalper sa obližnjeg stočića i smešeći se očima prokomentarisao: „A da vidimo šta će se dogoditi ako uradimo ovo...“, a zatim je prineo oštricu staklastoj polulopti u kojoj se odražavao dečakov smrtni strah.

Pola sata nakon toga izašao je umrno iz mračne sobice i uzahnuo. Njegovi planovi ipak nisu bili toliko uspešni kao što se nadao. Moraće da traži novo zamorče. Obrisao je ruke o crvenu kecelju i potražio stari rokovnik u dubini prašnjave fioke. Žute strane su odzvanjale nekom neobičnom smernošću dajući do znanja da su samo važne stvari zapisane po njima. Listao je strane brzo i nasumično prelazeci prstima po imenima, a kada je konačno našao potreban broj radosno je uzdahnuo i okrenuo ga izdavši potrebna naređenja osobi sa druge strane linije.

                Crni kombi je na prometnoj raskrsnici čekao da se svetlo na semaforu promeni. Prašnjava spoljašnjost je odavala utisak da njegov gazda baš i ne vodi računa o svom vozilu. Vozač je tapkao prstima u ritmu muzike koja je dopirala iz zvučnika na vratima.

Prišao im je vadeći četku iz opasača. „Gazda, treba se očisti staklo malo?“, upita, a zatim se vrata kombija otvoriše i on beše uvučen u njega.

Naredno jutro na najprometniju raskrsnicu u gradu stigao je obogaljeni rom, žaleći što ne može da aplaudira usled nedostatka leve ruke. Srećan jer je prvi zauzeo to radno mesto, ali ipak začuđen gde se deo mali dečak koji je vladao semaforima u okolini.

-Divno je, uzeću ga!

-Drago mi je da vam se sviđa, još samo da potpišete potrebne papire i možete početi sa useljenjem.

Potkrovlje je gledalo na Senu, a beli, olinjali prozori su na svom krilu ostavili toliko mesta da može da sedne i posmatra noć. To ju je i najviše privklo kod ovog, čudno ušuškanog stana.

Sela je na okvir prozora i posmatrala oljuštenu farbu koja se prostirala duž daščica koje su se ukrštale pravići krstiće na sred stakla.

„Ni traga od onog odvratnog tornja“ nasmeja se slatko. Oduvek je mislila da taj prokleti, nakardani toranj kvari Pariz. Bez njega bi grad bio kao crno beli film u kome bi se u pozadini čula Edit Pjaf začaravajući scenu svojim vinilskim glasom.

Svako jutro bi ustajala u tačno pet, a zatim nahranila mačku, skuvala sebi ogromnu šolju kafe i u pižami došetala do svog kutka i tu posmatrala kako magla pleše obalom Sene.

Nijedan posao nije lak, a za njen bi se moglo reći da sa sobom nosi velike posledice. U pola sedam bi izašla iz stana i držeći šal da ne odluta na vetru trčala na autobus. U pola osam je već stajala pred ogromnom hladnjačom pripremajući se za još jedan iscrpljujuć, u nekim trenucima zlokoban dan.

Čitav dan prenošenja smrznutih kutija ribe i mlevenog mesa ne može a da ne škodi. Noću bi često čula sopstvena pluća kako na orguljama sviraju samo njima poznatu melodiju. Ali bi uvek tešila sebe- nije to ništa, samo umor. Već sedam meseci radi taj posao, a sve što ima u tegli na vrh frižidera je par evra i neki sitniš koji nije mogao ni ljudski da zvecka pri pomeranju posude. Pare kao da su padale u ambis. 16 sati rada dnevno samo da bi otplatila dugove koje su joj napravili koje kakvi prilajtelji, bivši ljubavnici, pa i ona sama ovim putem za Pariz i pokušajem novog života.

Ali svaki put kada bi, umorna od celodnevnog pasjeg života, sela na taj prozorski okvir kao da bi se ceo svet zamaglio i pretvorio u nešto previše lepo da bi i sama poverovala u to. Izvadila bi svoju debelu, crtežima popunjenju, svesku i doslikavala deliće tog sveta. Drvo više ne bi bilo drvo, sada bi plesalo sa rekom, a livada bi uzdisala posmatrajući ih. Sa druge strane reke šuma bi okrestralno svirala prateći metronom u obliku gradskih svetla koja su se presijavala po zemlji pokropljenom rosom.

Često bi se i probudila tu, u svom odronu od sveta.

Pogubni dan dođe po svakoga, ali neki ga jednostavno izbegnu, odlože za neku melanholniju noć, a neki se jednostavno prepuste.

Nju je čekao iza ugla želeći samo da joj udeli savet i opomene da previše rada vodi u propast, ona ga očigledno nije shvatila. Bezvoljno je odmahnula glavom i nastavila po svome.

Nekoliko meseci nakon toga komšija je osetio nesnosan smrad koji se spuštao niz stepenice koje su vodile ka potrkovlju. Našli su je kako sklupčana posmatra Senu koja se mreškala niz dolinu...

-Koliko?

-Metastaza je stigla...

-Ne pitam vas za metastazu već koliko!?

-Najviše dva meseca. Izvinjavam se što je tako, ali mi...

Nije čuo završetak rečenice. Nešto se u njemu prelomilo, a bio je siguran da nije kost. Beznadežno gledajući u jednu tačku shvatio je da se sve završava.

Otišao je u svoj stan i zatvorio se u sobu, razmišljajući šta je najbezbolniji način za prekid života. Neće on završiti kao ostali u usranom bolničkom krevetu kašljući krv i natapajući posteljinu znojem!

A zatim je počeo da plače. Plakao je dugo, brišući slinavo lice rukavom pocepanog duksa. Zašto njemu, zašto!? Zar nije dovoljno dobar za ovaj svet! Zar nije načinio dovoljno dobrih dela da ga barem na kratko poštedi! Ceo život mu je bio kao smrt i na kraju će da završi mnogo gore nego svi oni silovatelji i ubice. Nepravedno i jadno.

Lupio je nogom o ormar i besno zapalio cigaru. Uleteće u tržni centar sa bombom oko struka i razneti sve oko sebe! Tako je, ako on umire odneće sa sobom još nekog. Barem da pravedno zasluži svoju neočekivanu smrt.

Sati su polako prolazili, a njegov bes bio sve manji i manji. Opet je tuga počela da ždere njegove organe i polako se kreće ka srcu.

Nije znao šta da učini da mu bude barem malo lakše. Nije imao porodicu, dođavola nije imao čak ni kaktus o kome bi brinuo. Sahrana će biti tako pusta, ali barem nikome neće ni biti žao.

Odjednom mu je sinulo. Ima još dva meseca, pobogu! Uradiće sve što je ikada u životu želeo, ionako nema svrhe skupljati novac na gomilu više.

Otvorio je najbližu fioku i iz nje izvadio masan papirčić i skoro istošenu hemijsku i počeo sa žvrljanjem.

Lista se nastavljala u beskonačnost. Na kraju, kada mu ništa više nije moglo pasti na pamet pogledao je papiric i nasmejao se svojim detinjastim željama. Počeće još danas.

Otišao je u kupatilo na brzi tuš, obrijao se, namirisao i nasmejao smrti u lice.

Izjurio je iz stana poput cunamija, želeći da što više života udahne za to malo vremena što mu je preostalo. Veselo je pozdravio penzionera sa drugog sa kojim se mimoišao na stepeništu, a zatim izleteo na ulicu. Dan je ipak divan! Gledao je u nebo koje je mutilo plavičaste boje u svom bubnju.

Juriš, zvuci kočenja i tup zvuk. Čovek je izašao iz autobusa i unezvereno gledao u prizor ispred vozila.

Oči su mu se polako sklopile, a na ustima je i dalje imao osmeh, nesvestan svega. Krv se razlila po asfaltu, praveci lepljivi potok koji je sa sobom nosio poslednje tragove te glupave nade.