Povezanost dva ogavno virtuelna bića

Објавила Puff , четвртак, 5. фебруар 2015. 15:09


Nikad sebe nisam posmatrao van ove ogavne ljušture koju bi trebalo da predstavlja moje telo. Računao sam da iznad ili ispod moje kože ne postoji nista uzvišeno i vredno. Ispostavilo se da sam bio u pravu.
Oduvek sam mrzeo svoje prste na rukama. Bili su sitni, k'o u deteta sa noktima koji su jedva izvirivali uplašeni mojim konstantinim jedenjem. U odnosu na moj stomak, noge, pa čak i nadlakticu, prsti su delovaji kao crvi koji se povremeno migolje. Kada sam kupovao miša za kompujter morao sam kupiti mini verziju jer kažiprst nije mogao da dohvati klik na velikom mišu. Prodavačica me je pogledala sa osmehom. "I ja imam isti problem. Ali ne mari, ovi su ionako bolji, pokretljiviji. Miševi, mislim", uhvatih je kako mi zagleda prste. Brzo ih sklonih iz vidokruga, pod rukave dugačke vijtnamke. "Da, mater im jebem, celi život me sputavaju", pogledah u njene šake. Sitni prsti, obojeni u zeleno, trupkali su po pultu. Ova omanja prodavačica kompjutera gledala me je sažaljivo, kao da želi da mi udeli zagljaj, da me uteši jer nikada neću biti gejmer kakav bih možda bio sa duguljastim prstima. Nije me bilo briga. Ili jeste?
"A šta ti radiš, mislim kad ne radiš ovde", upitah oprezno. Pogledala je dvoje klinaca koji su pipkali tablete na drugom kraju radnje. "Hookerjohn. Potraži me online", zatim pohita ka klinčadiji.
Jurio sam kući, zaobilazio prolaznike, preskakao rupe, dok je u sluškama otkucavao Archive. Hookerjohn, Hookerjohn, Hookerjohn... Seo sam za kompjuter i tražio. Pretražio sam sve sajtove, društvene mreže, zamišljao njeno lice i gde bi ono moglo pripadati. Prošlo je vreme, možda dva albuma, možda pet. Nisam je našao. Vratio sam se u radnju i naravno da je nije bilo. Nestala je, isparila.
Sedeo sam predveče, par meseci nakon nestanka prodavačice, i posmatrao svoj odraz u monitoru. Bled, naravno, oči su se potpuno neprirodno vrtele, a zenice zumirale ko zna šta u dubini. Archive je opet kovao sa zvučnika. Shvatio sam da su ljudi, kao i ja, samo ogavne ljušture i da sam bio u pravu. Telo je ono što možemo da ponudimo. Telo je ono što dobijemo natrag. I sinulo mi je.
Kliknuo sam na pretragu i ukucao poznati porno sajt. Iskočila je crna stranica prepuna guzica i sisa. Pogledah u gornji desni ugao- malo polje za pretragu. Ukucao sam reči i krugić se vrteo. Rezultati pretrage: 1. Kliknuo sam na film. Ona, mala i crvena, i debeli lik u pocepanoj treger majici. Pritisak mi je rastao, a uši se zacrvenele. Bila je njegova! Jebenog kamiondžije!

Trepnuo sam. Pustio snimak ponovo. Bila je moja. Zauvek.

| 0 коментара

Onda kad je sve bilo u redu

Објавила Puff , четвртак, 15. јануар 2015. 12:09

Na petak trinaesti, ledenog  marta 1956. čovek je izronio iz ulaza u zgradu i uputio se ka prvoj prodavnici. Njegove oči umorno su se lepile za umrljani asfalt, dok mu je u ušima odzvanjao industrijski pank, ako je tako nešto ikada i postojalo. Zima koja je tog januara opustošila grad je i dalje vladala, ali njegove ruke, nevoljne da skliznu u džepove, su landarale besciljno prateći linije bokova. Samo on je znao šta je hteo da pronađe u toj prodavnici.
Godine 1947. se vratio sa fronta, sa zakašnjenjem koje nije umeo da objasni. Jednostavno se zadržao u prostoru i kada je konačno našao put do kuće prošle su dve godine. Nije mu smetalo, verovao je da te dve godine itekako proveo praveći budalu od sebe onako kako svaki muškarac priželjkuje. Posle toga, kada se pojavio na dovratku stana i kada mu je verenica pala u zagrljaj negov um se izbistrio. To mu nimalo nije odgovalo. Bila je sitna, sa velikim dupetom, nosila haljine od jeftinog materijala i povremeno smrdela na znoj. Nije mu toliko smetao njen fizički izgled koliko reči, zadah i žuti zubi. Pušila je, motajući jednu cigaretu pre nego što bi iko pomislio da će da ugasi prvu. Gledao ju je, gadno.
Godine 1951. dobili su sina. Malo dlakavo čudovište, sa bledim slepoočnicama i krivim prstima. Čovek se sa setom prisećao rata i blatnjavih francuskih njiva. Nedostajao mu je miris baruta, ali više je samo hteo da pobegne od stvarnosti. Da samo može da se ponovo izgubi u prostoru.
Kako su godine prolazile čudovište je raslo, ono u njemu, što mu je noćima šaputalo da napravi zločin. Ni dete nije postajalo manje, a ženica je ulazila u periode histerije. Lupkao je nogom o pod u ritmu muzike u glavi u kojoj se odvijala mirna pobuna. Dim se izvi i čovek ustade. Pogleda dupe nevoljene žene i reče joj da ide po cigare. Klimnula je guzicom i nastavila da pegla.

I tako naš čovek zauvek napušta dom i luta. Stiže pred prodavnicu i kupuje paklo. Dva. Boks. Onda stavi ruke u džepove i odlazi u mrak. Jer tako tate idu po cigare.

| 0 коментара

Božićno promišljavanje

Објавила Puff , среда, 7. јануар 2015. 14:46

Kao i prethodne godine moja mati ide za mnom i zahteva da radim čitavu lepezu korisnih i beskorisnih stvari, jer na Božić valjda raditi. Pa tako dođoh na internet da pobegnem od njenih zahteva da se penjem na merdevine i krečim plafon, jer - valja se. Ali delom moram reći da i ja verujem u to, jer da nije tako ne bih sad kucala ove bezvezne redove (pošto svi prethodni nisu bili bezveze).
Pa eto, da vam poželim srećan Božić i sve praznike pre i posle njega. Ustanite malo protegnite guze, javite se dragim ljudima i poželite šalteruši na autobuskoj stanici srećan Božić. Pa da se i ona smeši cele godine.
Ništa više od mene.
p.s. Nemojte mnogo da pijete večeras, to nije lepo.

| 0 коментара

Putovanje u središte straha

Објавила Puff , среда, 31. децембар 2014. 01:56

Čekao sam aplauz. U hodniku nije bilo nikog sem senki koje su se vijale po zidu. Provirio sam nosem malo dalje, a vazduh je ostao nepromenjen. Koraknuh napred. Sive pamučne čarape prionuše na drveni pod kao da su kalupom pravljene za njega. To mi dade hrabrost da nastavim dalje. Na uglu, gde se zid spuštao na dole, prateći drvene stepenice, zastadoh. Hodnik je bio mračan, ali kroz uglove prozora naspram mene se videla naznaka svitanja. Spustio sam nogu na stepenik i vrhom prsta druge noge napipao sledeći. Ovo je bilo moje najduže putovanje u proteklih par godina. Osetih se pobedonosno pa nesmotreno pojurih. Na ulazu, dole, na dnu stepenica čekala su vrata. Masivna drvena vrata sa kvakom od kovanog gvožđa krila su spoljni svet! Hej, tu je bilo napolje, a meni je trebalo samo pola časa da se spustim niz stepenište. Još malo pa sam među stvarnim svetom. Pogledah čarape, pod kojima su se zadovoljno migolji zdepasti prsti. Dotaknuh vrata, bila su hladna, hrapava, baš onakva kakva ulazna vrata trebaju biti. Spolja su se već čule ševe, kolica koja su kotrljala niz kaldrmu, dim iz odžaka i miris hleba.
Zamislio sam sve! Onako, guram vrata i iskačem na trotoar i ponosno dozvoljavam suncu da me obasja. Prolaznici zastaju, dive se. Aplauz se polako diže sa prozora okolnih kuća, pa se spušta do gradskog trga, voda sa fontane ga prenosi i konačno, celi grad uzvikuje čestitke i reči divljenja i hvale. Kakav dan! Kakav hrabri čovek! Naposletku prilaze i podižu me na ramena dok se deca motaju oko njihovih nogu.
Misao me uzbudi, srce poče jače da kuca na zvuk zamišljenih fanfara, a šaka da se trese na sva ta rukovanja koja je očekuju. Pipnuh vrata, povukoh kvaku i obli me svežina jutra. Pomolih glavu, ruku, dok se telo stidljivo provlačilo kroz minijaturni otvor između vrata i štoka. Prsti osetiše hladan beton, čak i kroz debele čarape, a kožu podiđe jeza izazvana hladnoćom. Stajao sam na trotoaru i tresao se. Iza sebe čuh prasak, pa se voda razli meni po pantalonama. Ženetina je stajala na dovratku susedne kuće i držala metlu. "Šta si se stis'o k'o jevrejska mlada! Polaz' dok te nisam ovom metlom nalupala!" Koraknuh zbunjeno unazad, ali mi se noga zakačila za ivicu trotoara pa padoh unatraške na put. Utom se niz kaldrmu spustiše kočije sa dva crna konja, pa me i oni, pored strašne žene, okupaše. "Bizgove jedan, teraj se sa ulice", doviknu kočijaš, "Poplaši mi konje", dodade, više za sebe. Uplašen se izdigoh i pođoh preko ulice, ne znajući šta drugo da učinim. Tu na par koraka od mene dva psa izdignuše glave. Valjda su ugledali stranca koji im je nenamerno prešao granicu. Prvi zalaja, a drugi ga isprati. Nisam stigao da vidim da li su iskezili zube, a već su me jurili, a ja bežao, bosonog, kako sam kasnije zaključio. Čarape se gube na najčudnijim mestima. Skoro da sam osetio njihov dah na nozi kad ispred mene iskočiše drvena vrata. Urliknuh, više od sreće no od straha, pa se prolomih kroz njih i poleteh uz stepenište u sigurnost doma.

A te fanfare... Pa, one će ipak sačekati drugog pobednika.

| 0 коментара

Mimoiđ

Објавила Puff , четвртак, 25. децембар 2014. 00:04

Mimoišli smo se negde u priči
Ti nekako s kraja, a ja sa početka,
Pa se u sredini čekali,
Ne znajući da smo u dva različita reda.

I u čekanju je i prošao dan,
Pa zakasneli, trčali smo svako
Na početak i na kraj
I opet se mimoišli kradom.

Mogao je ceo svet da projuri
I zaluta u naramke i gomile reči
Što ispredasmo nevešto u sebi
A htedosmo se samo slučajno sresti

Evo, i ovde ćemo se mimoići,
Jer ti ćeš otići na kraj. U tišini.
I ostaviti prve reči za neki drugi dan.
A ja, na početku čekati u tmini.

Pogrešnom uvek dođe pogrešan plan.

| 0 коментара

Ponoć

Објавила Puff , четвртак, 13. новембар 2014. 19:35

Čujem te često,
Ideš niz moju ulicu
I na drvenu uzicu nižeš reči.

Slogove vežeš i šljapkaš niz vetar,
I uz sav taj metež
Ja ne mogu da spavam.
Pa te gledam.

I srećno trepćem,
Pospanim prstima pokušavam da priđem,
Ali san me sreće
Onda ostane samo zvuk
Dok hodaš i vučeš tromo sve te reči.

Tako svaka noć prođe sporo,
Lenjo oteže kapke,
Pa ni vetar ne žuri da stane
Gledajući tebe kako klapćeš.

Tu se negde pesma i svodi
Na vetrovitoj noći,
Oko dvanaest sati,
Dok čekam da prođeš.
Iako ti nikad nećeš proći.

| 0 коментара

Пас

Објавила Puff , четвртак, 23. октобар 2014. 21:42

Пре пар година добили смо тог псића као поклон усељења. Жени је, наравно, прирастао за срце па га је водала свуда, а након пар месеци умиљати штенац је израстао у правог кера, мрког погледа и увијеног црног репа. Како су дани пролазили пас је растао све више, мењајући ћуд, неприметно и подомукло. Након мало више од годину дана, колико је био код нас, почео је да режи и лаје на пролазнике, поштара, па чак и на децу. Онда се десило оно од чега сам стрепео. Док га је моја жена шетала окренуо се и угризао је за чланак десне ноге. Дочекала ме је сва уплакана док је пас тихо спавао у ћошку, а ја, изнервиран, скочио сам на њега и добро га ишутирао, а затим му идућег дана направио бокс и купио корпу за лајаву њушку. Ускоро је научио да сам ја нови газда, а не моја жена, и полако се повиновао новој власти уз повремено промукло завијање.
Ускоро је дошла несташица. Прво се приметило управо на керу. Ребра су му се видела испод излизане, сада већ сивкасте длаке, а ход му је био испресецан дрхтајима. Пар месеци након тога и ми смо је осетили на својој кожи, али ништа нисмо могли да учинимо против тога. Посла све мање, а трошкова све више. Црног, као се пас звао, су одавно јели црви. И тачно годину дана од његове смрти избили су немири у граду. Запаљена је полицијска станица, а покрадено пола продавница, као и пар аутомобила, међу којима се нашао и мој. Седео сам кући и псовао. Псовао себе, псовао стару власт, псовао нову, која је искористила немире да се домогне трона, посовао жену, псовао мртво псето. Гађао сам телевизор даљинским управљачем извикао се на комшију који је дошао да ме замоли да се стишам јер му дете спава. Погледао ме је мрко, па сам му лупио шамарчину и врата пред носем.
Наредно јутро сам устао раније, доручковао, прочитао новине, обукао се и кренуо на посао. Пешака. Изашао сам у ходник зграде и дошао до сандучета за пошту. Унутра ме је чекала сасвим нова корпица за лајаву псећу њушку. Натакарио сам је преко носа и уста и подвијеног репа отишао на посао.

| 0 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)