Sedeli smo
jedno preko puta drugo u tom užasnom i bučnom mestu, pili kafu. Zapravo pili kafu. I dok
sam se trudila da delujem opušteno, on je gledao u moje noge. Onako sa ciganskom
slašću je prelazio očima gore dole, a zatim se zaustavio na kolenima, dok mu je
cigara nezainteresovano visila na vrhovima prstiju.
-Koliko ima?
Godinu? Dve?
-Četiri
ustvari.
-Zaista?
Jebote, pa da.
Nastavio je
da zvera.
-I šta sad?
-Sad? Pa
ništa, popijemo kafu u ovom kafiću. I idemo kući.
-Zaista?
-To si već
rekao. Da.
-Okej. Znaš
da sam oženjen?
-Znam.
Videla sam na fejsu.
-Sjajno. Volim
je, znaš.
-Znam.
Nisam znala.
Popila sam dug gutljaj vodurine sa nekim semenjem koje je plutalo po površini.
-Možemo i da
odemo mojoj kući?
-Ne možemo.
Ali hvala na pozivu.
-U pravu si,
ne možemo. Ne znam šta mi je. Volim tvoje noge.
...
Sedeli su na kamenom stepeništu nadomak škole i posmatrali prašnjavi put koji se protezao ispred njihovih stopala.
- Šta da radim?, upita mališa, tmurno čačkajući rupu koja se širila na vrhu patike.
- Ne mogu da ti kažem šta da radiš. Mogu samo da te posavetujem.
Dečak ga začuđeno pogleda - Zar to nije isto?
- Pa, savet je nešto poput ogledala tvoje saveti. Dobar ili loš. Znaš, kad ti neko da savet ti u sebi, tamo duboko, već vidiš šta želiš da učiniš. On će ti samo pokazati odraz onoga što misliš da je ispravno. Razumeš?
Klimnuo je glavom, ali nije razumeo.
Otac uzdahnu. - Samo idi i izvini se mami.
Dečačić ozareno skoči i otrča duž puta, za sobom ostavljajući oblačke prašine. Otac se nakašlja terajući suvu zemlju dalje od sebe dok se smeh širio pustim školskom dvorištem.
Ja radim sa Bogom. On je moj vođa i ja sam mu odan. Njegova ruka pravde na Zemlji koja drži mač i bez pogovora izvršava naređenja sam ja. Sprovodim u delo svaku zapovest koju mi spusti u moj grešni dlan. Zalutale ovce i njihova nedela moraju pogledti svog Tvorca u oči i moliti za oprost, a ja sam onaj koji ih šalje pred vrata suda.
Volim da ih gledam u oči dok umiru, da posmatram kako im nada ističe iz očiju i upijam njihov strah. Onda znam da ih je moja ruka sprovela tamo gde će njihovi gresi biti okajani.
Poslednjeg sam našao kako spava u soi i prerezao mu grkljan dok je očajnički stezao svoju bunovnu ženu. Ona nije bila na mom spisku pa sam je ostavio da vrišti ruku krvavih dok joj se spavaćica natapala crvenom bojom.
Spisak u glavi biva sve duži. Njihova pogana stopala ne zaslužuju da koračaju Zemljom koju je On stvorio. Naš Tvorac. I moj vođa.
Mali crni čovek stajao je na uglu ulice dok mu se u ruci dimila cigareta. Prljavi grešnik. Na spisku je pisalo da je svoju ženu obljubio dok još nisu stupili u svetost braka, a još je i malu kćerku posmatrao na pogrešan način. U ruci mi je sevnula oštrica. Vukao sam noge ka njemu. Prišao sam mu na manje od metra, a zatim se pijani čovečuljak okrenuo. Pogledao me je mrtvo i spazio nož koji je bacao odsjaj uličnih svetiljki. Krenuo je nešto da zausti ali mu je moja ruka ućutala prljava usta. Krv je lila na sve strane, osetih vrtoglvicu i tada shvatih da je krv zapravo moja. Govnar je odapeo svoj skakavac pre mene i zaboo ga u moj stomak. Stadoh teturati i prevrnuh se unazad. Svetiljka iznad glave poče da se vrti i muti. Hedoh da viknem, da mu naredim da stane, ali iz usta je izlazilo samo krkljanje ispresecano mlazom krvi. U poslednjem ropcu promrmljah: Ja radim sa Bogom, ja radim sa Bogom!". Ili je on radio protiv mene?
Sedeli smo na sredini sobe, više umorni nego nadrogirani, i gledali u luster. Luster kao luster visio je sa sredine plafona, čudno išaran astečkim simbolima, ali bio nam je posebno zanimljiv. Nas dvoje, prijatelji oduvek, više nismo ni morali da govorimo. Možda pogrešan trenutak, jer smo oboje želeli da sedimo sa nekim drugim u datom trenutku, ali ni ovako nije bilo loše, jebem li ga, uvek smo znali da napravimo solidni humor u ukletom stanu. Pogledah u zid dok su se boje slivale, a zatim ponovo u luster. Opasno se ljuljao levo desno i tad čusmo krckanje. "R, čuješ?". R potvrdno klimnu glavom dok mu je luster padao u krilo. Delovi keramike leteli su svuda, a nas dvoje, nemoćni da ustanemo, smo samo bledo gledali. "Dobar napad, stanu, ali prozreli smo te!", viknuh sa podignutim kažiprstom, "Sad si naš!". R leže na tepih šmkljajući. "Mislim da si napravila opaku promaju", pokaza na otvoren prozor, a vrata iza njega se zalupiše u znaku protesta. "Gospode, idemo odavde". Premestili smo se u kuhinju gde mirisalo na krompiriće i nanu. "Brate, ti zaista misliš da je Nabokov bolji od Bukovoskog?", upita R. "R, mislim da je to pogrešna priča", rekoh, "To se desilo drugi dan", progovarale su pečurke iz mene. Ustao je, besno. "Odoh da se javim S i idem. Ti si luda ženka", i pođe do sobe moje cimerke. Klik kvakom i širom otvori vrata. Od straha ustah i koraknuh unazad. S je levitirala iznad kreveta, još uvek spavajući, dok joj je kosa mrtvo visila na par santimetara od jastuka. Najednom stade se okretati, sporo, pa sve brže, dižući sa sobom okolne predmete. Jastuci, ćebe, odeća, sve je oscilovalo i sa sobom povlačilo neverovatan vetar. Vata se zalupiše R-u ispred nosa uz tresak koji odlomi parče plafona. On se okrete i pogleda me, "Jebote", procedi, "Zaboravio sam da kucam".
Pokupili smo stvari i krenuli u park.
Par minuta kasnije jeli smo vreli burek i pili sok od zove. Telefon mi zasija i ime stade trepereti - Dolazni poziv S. "Jebeš ga, rano je za ovakve borbe drevnih ratnika." Ugasih fon i nastavismo da doručkujemo. Dug nam dan predstoji, a plus imam i duhove u stanu.
