the Fabrika

Ne, nemam ja ništa pametno da izustim.

Mogu samo da se prepustim,

I propustim

Kroz ruke sve što sam davno rekla.

Mislim, ni to nije bilo najpametnije

Ali svakako srećnije

I blagovetnije.

Nekad ni reči ne govore sve.

Jer, šta bre je znam,

Tri strofe, dva reda i jedan stih.

Svako može bez njih,

Ili sa njima,

Kako se uzme.

I opet me slušaš,

A ja samo lupetam,

I skelpam

Pokoju, onakvu uz kišu da se slaže,

Neću te lažem,

Ja samo kažem

Ono što bi svi, da imaju kad

Ni manje ni više.

I uz neki kliše,

Tešku suzu, još težu reč,

Narod pada na to,

Jer šta je bol,

Ako nije skeč.

Noćna smena je počinjala uvek u dvadeset i dva časa, sa manjim zakašnjenjima. Ovoga puta počela je tačno u dvadeset dva sata i jedan minut kada je glas iz zvučnika objavio kraj druge, a početak treće smene. Hromirana vrata su se otvorila, a kroz njih je pohrlila horda mladih žena obučenih u bela radna odela. Sa druge strane vrata mirno su čekale gupice žena da se izlaz oslobodi da bi mogle da odu svojim kućama. Na sebi su imale bela odela sa mrljama od krvi i parčiće mesa na prevojima. Većina je gledala u pod, a samo neke su tiho klimale glavama svojim koleginicama koje su otpočinjale smenu.

Medicinski centar "Slom" je već četrdeset i jednu godinu i sedam dana neprestano radio, omogućavajući ranjenicima i bolesnima u toku Ozonskog rata da nađu svoje utočište i ozdravljenje. Preko milion bolesnika je ležao u krevetima te ustanove prethodih godina, a samo u ovoj godini njih deset hiljada je primljeno na pregled. Ovaj centar je bio najveće medicinsko svratište u severnom delu galaksije, na samoj ivici ratišta sa istokom.

Patriša, medicinska sestra koja je bila zadužena za previjanje kontamniranih bolesnika je upravo završila svoju smenu. Brzim korakom je hitala preko plavičastih hodnika da je slučajno neko ne primeti i pozove u ispomoć. Tek što je rukom pritisla dugme za pozivanje lifta začu glas iza sebe. "I sami znate da nam je pomoć svakodnevno potrebna. A verujem da ste vi odradili samo jednu smenu." Pokorno klimnu glavom i uputi se ka svlačionici dok ju je bledi doktor pratio pogledom.

Obukla je novo radno odelo i vratila se u paničnu sobu. Tamo, na više od hiljadu kvadratnih metara, bili su raspoređeni metalni kreveti, delimično popunjeni ranjenicima. Prišla je najbližim kolicima sa medicinskim opremom i krenula u obilazak. Nakon godina i godina previjanja bolesnika krv, gnoj i ostale izlučevine više joj nisu pričinjavale da se gnuša i danima ne jede. Delom su pomogle i vakcine koje od pre dve godine primaju svi zaposleni, koje oslobađaju simptoma gađenja i jačaju imuni sistem. Previla jednu opekotinu od laserskih zraka, očistila očnu duplju dezerteru južnog fronta, i odsekla gnojni mali prst i tako sprečila širenje gangrene kroz telo mladog vojnika.

Ranjenici svakoga dana prisižu u bolnicu. Poslednjih godina mnogo manje nego pre četrdeset godina, ali i dalje u značajnom broju. I iako se ustanova nalazi na samom severu ona je neutralna i prihvata sve vrste bolesnika. Uvek se može dogoditi da na krevetu do kreveta leže dva zakleta neprijatelja koji su palili planete jedan drugom. Radnicima to nije velika prepreka, oni su tu da obavljaju posao, i zabranjena im je komunikacija sa korisnicima centra i bilo kakvo zbližavanje. Svako nepoštovanje pravila dovodi do otkaza i slanja na front gde će služiti svojoj galaksiji.

Pogledala je na sat, kazaljke su pokazivale čvrstih četiri sata ujutru. Još dva časa do kraja smene. Zevnula je i obišla još jednom posledni red u sektoru A. Svi su mirno spavali, pošto im je data doza lekova za spavanje. Sela je za prijemni šalter i čekala da je neko pozove. Minuti su prolazili, a zatim se kroz hromirana vrata pojavio vojnik u plavoj maskirnoj uniformi. Prišao je, i onako zadihan promumlao i nabacio sićušnog čoveka na pult. Čovečuljak je imao najviše metar i sedamdeset i bio težak sedamdesetak kilograma. Krv mu se slivala niz čelo, a maskirna uniforma bila obojena u modro crveno. "On je sa Zemlje.", promumla vojnik koji ga je doneo, "Ranjen je pre par sati, nismo sigurni kako. Rekli su nam samo da ga transportujemo ovde, vi ćete znati šta dalje." Patriša je i dalje zaintigirano posmatrala čovečuljka. Nikad do tada nije videla nekoga ko je rođen na Zemlji. Bio je izrazito sitan. Nije znala ni da li je isti postupak lečenja kao sa primarnim vojnicima. Klimnula je vojniku i rekla mu da može da ide, a zatim uzela vojničića u ruke i prenela ga do najbližeg kreveta. Glavu mu je uvila u zavoj, pokušavajući pogledom da ulovi nekog doktora koji bi ga pregledao. Soba je ispunjena samo ritmičnm horskim disanjem usnulih bolesnika. Na ruci mu je napipala čip i skenirala ga svojim časovnikom. Ekran je trepereo par sekundi, a zatim počeo da očitava brojke. Slova su se ispisala, ostavljaući je bez daha.

Ime: Danijel Šinski

Datum rođenja: 5.5.3994. godine starog kalendara

Mesto rođenja: Planeta Zemlja

Datum isporučenja: 21.9.4897. godine novog kalendara

Indentifikacioni broj:199965782819199765

Potrčala je ka glavnom računaru, brzo ukucala brojke, zadržavajući dah. Ekran je poplaveo, i brojke su se pokretale. Kao što je i mislila. U četiri časa i trideset i dva minuta u Medicinski centra "Slom" primljen je poslednji stanovnik planete Zemlje. Trčećim korakom jurila je niz hodnike tražeći doktora koji bi mogao da pomogne jadnom bolesniku. Sve prostorije kao da su se magijom ispraznile. Nijedan od doktora nije bio prisutan. Pogledala je na sat, pokazivao je pet časova. Tad je smena za starije osoblje. Puhnula je umorno, nikoga neće moći da nađe još barem petnaest minuta.

Vratila se u svoj sektor i sela na stolicu pored vojnika. On je teško disao, dok su kapljice krvi probijale kroz zavoje. Pokrenuo je prste na desnoj ruci, pokušavajući da zgrabi vazduh. Patriša ubaci njegovu šačicu u svoju i stade mu brisati krv koja se ponovo slivala niz čelo. Vojnik na tren otvori oči, blago joj se osmehnu i opet utonu u bunilo. Negde, u dubini stade se rađati panika. Šta ako niko ne dođe? Poslednji stanovnik planete Zemlje umreće joj pred očima, a jedino šta ona zna da uradi jeste da mu previje ranu. Sad joj se sistem gde svako zna jedan posao, za koji je bio zadužen, činio kao gubljenje vremena i života. Opet mu je previla glavu i tihim glasom rekla da će sve biti u redu. Čovek se umiri na sekund pa stade teško disati i grčiti. "Još par minuta, izdrži.", rekla je što tiše može, da je neko ne bi čuo. Vojnik se opet umiri, i ona shvati da njen glas deluje smirujuće na njegove rane. Poče tiho pričati, prvo o vremenu, pa o poslu, pa o svom detinjstvu. Vojnik je ležao, ritmičnim pokretima dižući grudni koš. Prošli su minuti, kada se sedi doktor pojavio na vratima sobe. Besno ju je pogledao, "Da li ja to čujem neke glasove?". "Nisam znala kako drugačije da ga smirim, a nisam mogla da dopustim da umre. On je poslednji stanovnik Zemlje." "Nije na Vama da se obraćate pacijentima, Vaše je samo da previjate i pozovete nadležnog doktora. A sada idite, mislim da Vam je smena gotova."

Poslušno je krenula ka vratima, okrećući se samo na tren da vidi ranjenika.

Sledećeg popodneva došla je na posao puna iščekivanja. Tih par metara od svlačionice do panične sobe je preletela. Zaustavila se na vratima, duboko udahnula i ušla unutra. Prešla je pogledom preko prostorije, zaustvljajući se na krevetu gde je tog jutra ležao Zemljanin. Bio je prazan. Povukla je za rukav sestru koja je prolazila pored, "Šta je bilo sa pacijentom iz kreveta B12?".  Žena ju je prazno pogledala, "Preminuo je pre par časova", a zatim nastavila svojim putem.

Duboko udahnu i vrati se za svoja kolica sa opremom. Ostatak radnog vremena je automatski obavljala svoj posao, misleći na trenutke o poslednjem stanovniku.

Noćna smena je počinjala uvek u dvadeset i dva časa, sa manjim zakašnjenjima. Ovoga puta počela je tačno u dvadeset dva sata i dva minuta kada je glas iz zvučnika objavio kraj druge, a početak treće smene. Hromirana vrata su se otvorila, a kroz njih je pohrlila horda mladih žena obučenih u bela radna odela. Sa druge strane vrata mirno su čekale gupice žena da se izlaz oslobodi da bi mogle da odu svojim kućama. Na sebi su imale bela odela sa mrljama od krvi i parčiće mesa na prevojima. Većina je gledala u pod, a samo neke su tiho i prestrašeno posmatrale čoveka u crnom odelu kako prilazi jednoj od žena i uručuje joj pismo. Na koverti je velikim crvenim pečatom otkucano: "Služenje na frontu".

(Meni jedino lepo zvuči kad čitam naglas, pa eto, probajte.)

Ja bih tebi pis'o pesme,

I sve ti u životu dao

Krvavim rukama greb'o suvu zemlju,

Ne bilo ti malo.

Žedan tvoje krvi i pogleda blagih,

Osakaćen sedim sad u loži pakla,

Ja bih tebi pis'o pesme,

Nizao ih redom k'o perle od stakla.

U čašu vode prosuo sam otrov,

Pripremio pokrov i snežene citate

Uronio glavu u smrznutu zemlju,

A tebi je malo sve što činim za te.

Ja bih tebi pis'o pesme,

Sve ti u životu dao,

Parče hleba, osmeh, i sve suze

Ne bilo ti žao.

Izgažen stojim, gazili me sveti,

Orošen srdžbom što kroz glas ti bije,

Izgažen i smožden više nemam kamo,

Pis'o bih ti pesme, al' bolje da me nije.

Pis'o sam ti pesme i pisaću ih dovek,

U sramu, po kiši, i u ruglu svome,

I zauvek da čekam, tiho i plaho,

Pis'o bih ti pesme, al' neka bude po tvome. 

Nadaleko čuveni Edvard Luger nosilac nekolicine medalja za najbolje pokrete na plesnom podijumu pozvan je u klub. Fanki čova, sjajnog sakoa i košulje boje breskve ušao je kroz uska vrata od diskoteke i zastavio u uglu osmatrajući ekipu koja je plenila podijumom. Sa zvučnika je šibao neki opasan gruvi zvuk, terajući masu da se izvija i znoji kao debeljuca na traci za trčanje. Čova pripali cigaretu i uvuče dubok dim, a zatim ga rasprši u vazduh. Par lasera je šetalo među ćoškovima neumesno osvetljavajući ljubavnike sakrivene po separeima i stidljive posetioce ovog čudnog kluba.

Edvard posegnu za džepom, izvadi iz njega pamučnu maramicu, a zatim brzim pokretom obrisa pur sa lakovanih cipela i uputi se ka šanku. Nonšalantno se naslonio na ivicu šanka, a zatim prstom pozvao šankera koji je očiglednim maloletnicama delio alkoholne šotove beznadežno pokušavajući da dobije barem broj za uzvrat. Ugleda Edvarda, pa se trže i žurnim korakom priđe, i proteže se preko šanka.

-I..i..iz..zvol..ite g..g..gospod..dine?

Luger ga odmeri i procedi kroz zube ''votku, sa jednom kockom leda'' premeštajući čačkalicu sa jednog kraja usta na drugi. Barmen nasu duplu votku sa dve kocke leda i dade mu čašu.

-U..uredu je g..g..ospodine, kuć..ća č..č..časti.

Popio je piće na eks, bacio otpušak na pod, zgazio ga vrhom cipele i krenuo ka podijumu.

Par ljudi se sklonilo u stanu dok je prolazio, praveći mu put ka centru kluba. Stao je na sam centar dok je muzika probijala čak i kroz patos. Vibracije ljudi koji su skakali oko njega i basa koji je tutnjao sa zvučnika terao ga je da odskakuje u mestu.

Zavrte kukovima, praveći svoj zaštitni pokret. Desna ruka u vis, leva na kuk. Nekolicina se okrenu i uspori svoju igru prepoznajući gospodina Lugera. Prvo je noga počela da cupka, leva, pa desna, pa kukovi u fanki ritmu, trozo, i ondah glava. Ljudi stadoše praviti krug, oslobađajući podijum za kralja. Muzika je ubrzala, kao i njegova igra. Vrteo je ruke u krug, praveći pokrete nogama toliko brze da se na trenutke činilo da lebdi u bazduhu. Zatim vešt okret i našao se na podu! Rukom se oslanjao na patosu koji je odbijao šarene laserske zrake dok su se noge vrtele u vazduhu. Aplauz se širio klubom. Okret na glavi, zatim brz stav, lomeći zakone gravitacije. Bugi muzika je još više harala diskotekom. U ritmu je koračao unazad hvatajući zalet za finalni pokret. Zatrčao se, skočio visoko, visoko, okrećući u vazduhu, a zatim se prizemljio uradivši  špagu. Muzika je prestala, muk se prolomio klubom, a sekund potom spektakularan aplauz!

Ustao se, ispravio rever na sakou i krenuo ka izlazu. Ovorio je vrata od kluba dok je masa i dalje hipnotisano aplaudirala. Hladan vazduh se razlio po čitavom telu dok je odlučno koračao prema svom kadilaku. Tamo ga je čekao njegov verni vozač Romeo držeći otvorena vrata. Seo je pozadi, čekajući da Romeo startuje auto.

-Čujem opet ste ih zadivili i zaržali poziciju kralja. Srećan 70i rođendan gospodine.

Edvard ga je pogledao u retrovizoru.

-Hvala budalo. A sad pokreni ovu krntiju, i pravac bolnica, mislim da sam slomio kuk!

Auto je čudno zabrujao, i odprerjao u mrak dok je ulična svetiljka treperila u ritmu bugija.

-Ko se na mleko opeče taj i jogurt duva. Nisu te kući učili to?

Dečak ga pogleda zbunjeno. –Ne.- Nastavi da udara čekićem o pod, tik uz sveže razbijeni prst koji je slabašno krvario dobijajući modro plav nokat.

-E sad je dosta!- Starac ustade i ote malom čekić, ostavi ga visoko na policu da dečak ne može da dohvati, a zatim se vrati za kuhinjski sto, vrteći novine u rukama.

-Dosadno je- Klinac zastenja- Pričaj nešto!

Deda ga odmeri preko naočara za čitanje, zatim presavi novine na pola.-Da pričam? Dobro, sedi za sto, sad ću da ti ispričam priču.

Dečačić ustade i sede za sto toliko visok da su mu samo oči virele iznad njega.

-Pa ovako...

Pre mnogo godina, dok je tvoj deda bio mlad na svetu je bio rat. Toliko veliki rat da su svi vojnici ovog sveta učestvali u njemu. Crni, beli, stari, mladi vojnik, svi su bili u jednom redu, boreći se protiv velike sile. I tako zbijeni u rovovima, daleko od kuće svaki vojnik je imao samo drugog vojnika da ga čuva i da mu bude prijatelj. Tako i tvoj deda. U ratu sam upoznao svakakve ljude. Dobre, loše, izdajnike, secikese, lopove, mislioce, plačljivce i još puno puno njih. Jedan od njih bio je moj ratni drug Miša. Miša je došao iz unutrašnjosti, sa velike farme još na početku rata. Sa prvom objavom dobrovoljno se prijavio da brani državu u prvim redovima. Tu sam ga i upoznao. Dok su gasne granate letele po bojnom polju moju gas masku je zakačio geler. Bez gas maske teško da bih preživeo taj napad. Ali srećom blizu mene se zadesio Miša koji je iz svoje torbe izvukao novu gas masku i dobacio mi je. Tako mi je spasao život. I od tad bili smo najbolji prijatelji. Naredne dve godne šetali su nas uzduž i poreko, korz čitavu zemlju, rat je naveliko besneo, a suparničke sile su pobeđivale. Znaš, teško je boriti se protiv ako u svojim redovima postoje loše karike. Mnogi vojnici pucali su pod pritiskom i prelazili na protivničku stranu, ostavljajući svoju državu kao staru krpu. Strah natera čoveka na strašne stvari.

Nedugo pošto smo prebačeni na zapadni front, par mladića je dezertiralo, ali su ih uhvatili u obližnjoj šumi i odveli na vojni sud. Upoznao sam par seljana koji su nam davali krompire i hleb za vojnu opremu, poput vojnih šatorskih krila i švajcaraca. Ubrzo sam primetio da mi je svakoga dana nestajao po jedan predmet. Kaput, pojas, metalna boca za vodu, i tako redom. Odah prmetih kako Miša svakoga dana dobija sve veće i veće porcije hrane. Kad si u vojsci stvari koje ne bi inače primetio i povezao odmah ti sinu. Odlučio sam da ga pratim jedne večeri dok smo odmarali u selu nadomak granica. Našao se u mraku uličice sa meštaninom i dao mu nešto, a ovaj mu je za uzvrat predao kesu krompira. Presreo sam tog seljaka i kod njega našao sat, moj sat koji mi je otac dao pre nego što sam pošao na ratište.

Par dana sam razmišljao šta da radim i da li da ga prijavim nadređenima, ali hteo sam da verujem da to nije činio iz zle namere, već iz samog straha od gladi i nemoćnosti koje rat proizvodi. Jednostavno sam rešio da se odaljim od njega, u sebi mu želeći sve što pravi prijatelj može poželeti prijatelju. Prijavio sam se za prekomandu i prebačen sam na drugi front gde sam i dočekao kraj rata.

Par godina kasnije sam sretnuvši druga iz jedinice saznao da je Miša dezertirao par meseci pre kraja rata, izbegao na neprijateljske teritorije odavši im vojne tajne koje je znao. Tim delom je postao državni izdajnik, pa je kasnije gonjen, ali nikad nisam saznao šta se sa njim na kraju zbilo. I uvek me je gonila misao šta bi se dogodilo da sam ga prijavio. Bio sam mlad i naivan. Ali dobro, ko se..

-na mleko opeče, taj i jogurt duva.- dovrši dečak.

Deda se nasmeja i potašpša ga po glavi.- Dobro je da si barem nešto slušao. Hajde sad da zovemo baku da nam sprema ručak.

-Važi. Ali da mi vratiš čekić.

- Vidim da i ti neke stvari učiš na teži način.- Nasmeja se starac.

Škrabao je po belom papiru, povremeno ližući vrh naliv pera, od čega mu je jezik bio crn. Zamišljeno pogleda prašnjavi ćošak sobe očekujući da mu paučina da odgovor. Pisao je tako puna tri sata. Naglo ustade i odjuri do prozora.

-Je li - Obraćajući se tamnoj prilici koja je čitavo to vreme sedela na sofi prekrivenoj mrakom.-šta misliš, da li su otišli?

Prilika povuče par dimova iz lule i strese prašinu sa fraka.

-Da, i ja mislim da jesu. Nešto mi to govori.

Odšeta natrag do stolice i nastavi pisati. -Mada, svakako će mi biti potreban papir, ovde je ostalo samo par lista.

Opet naglo ustade i ponovi rutu od malopre, samo što je ovoga puta pomerio teške zavese žute dima.

–Da, otišli su, moram otići da kupim papir. Ti ostani ovde.

Prilika klimnu glavom i dunu dim ka plafonu.

Zgrabio je sako i pojurio napolje, vrteći u džepu par novčića. Znao je za knjižaru samo par blokova dalje, pa zaključi da je bolje da požuri jer je sunce brzo zalazilo. Siđe niz stepenice u par koraka, a zatim gurnu teška vrata od hrastovine koja su mirisala na svež lak, i ubrzo nađe na ulici koju je sumrak polako hvatao.

Vetar je duvao sa severa, terajući ga da rukom pridržava braon šešir kojim je prikrivao ćelu po sred glave. Na kraju prikupi hrabrost i skide šešir i ubrza korak. Par prolaznika se sklonilo u stranu dok je hitao sredinom pločnika prskačući hidrofore, šahte, kućiće i prosuto đubre. Konačno, onako zadihan, zaustavi se ispred stepenica koja su vodila u suteren u kom je udobno smeštena minijaturna knjižnjara. Namesti par pramenova koje je vetar razduvao i uđe unutra. Par sekundi kasnije izađe zadovoljno stežući hartiju na grudima. I opet isti proces samo u suprotnom smeru. U svoj toj žurbi nije primetio plavi auto koji ga je pratio čitavu njegovu rutu. Na samo par metara od hotela auto ubrza naglo skrećući na pločnik svom silinom se zakuca njega, ostavljajući za sobom cne tragove po asfaltu. Momak završi par metara dalje, grčeći šake u bolu dok je hartija letela po ulici. U sekundi se čula samo felna koja se lagano kotrljala niz pločnik. Auto opet zabruji, okrenu se i nastavi svoj put ostavljajući svoju žrtvu da nepomično leži na pločniku.

Ustao je i pogledao okolo, a zatim odsečnim pokretima skinuo prašinu sa sakoa, namestio par pramenova razbarušenih udarom, a zatim se uputio ka hotelu. Vrtata od hrastovine se otvoriše, on se pope uz stepenice u par koraka i uđe u svoju sobu. Na sofi, prekrivena senom prilika je i dalje pušila lulu. Priđe joj, i sede pored nje.

-Ni ti nisi uspeo da dovršiš priču?

Prilika odmahnu glavom i dodade mu lulu. Zatim oboje potonuše u mrak. 

Ruka je nervozno klizila niz drvenu podlogu, konačno napipavajući kvaku. Sa druge strane čekao je čovek. Čekao je tu sat, možda dva, ni sam ne znajući koliko jer nije imao čime da izmeri vreme. Videvši kvaku da se pomera srce mu zastade na momenat i oštri bol sevnu u korenu šake. Stade trljati ruku, dok su se vrata otvarala.

Devojka je ušla u sobu, široko se osmehujući. Ugleda starca kako sedi za ovalnim stolom, držeći se za ruku. Zastade da kaže nešto, ali starac umestu očiju pokaza samo beonjače, zatim se stropošta na garave pločice. Počela je da doziva u pomoć, dok joj je njegovo sitno telo u grču umiralo u naručju. Nije dočekao da joj čuje glas.

Samo par meseci pre kobnog događaja sedeo je na verandi, onako na mahove, terao rukom mušice, kada se auto zaustavio u dvorištu. Iz crnog volva izašao je mladić, u svojim poznim dvadesetima, sa izraženim oziljcima od bubuljica po licu. Prišao je starcu i predao mu pismo. Rukovali su se, a zatim se momak vratio u auto i odvezao iz grada. Čiča je pocepao kovertu i halapljivo gutao reči sa masnog braonkastog papira. Oterao je mušicu sa ruke i sa mukom ustao i uputio se ka zadnjem dvorištu.

Za to vreme, na dugom kraju zemlje devojka u žaru muzike je igrala bosa preko sveže pokošenog travnjaka. Telefon je kratko zazvonio, ostavljajući ikonicu pisma na ekranu. Dotrčala je, zelenih stopala, i ushićeno čitala reči sa ekrana, a zatim, ne mareći za beli tepih u hodniku brzo pretabala do svoje sobe.

Posle par minuta pretrage pronašao je ašov i lopatu u dnu garaže i uputio se ka velikom grmu u dnu dvorišta. Zamahnuo par puta, pa sačekao malo dok se lupanje u grudima ne smiri, a zatim junački kopao dok ašov nije naleteo na metalni zvuk. Nasmeja se i skljoka na zemlju tik pored metalne kutije.

Popakovala je sve što joj je bilo potrebno u koferče sa belim tufnama. Odnela prtljag u auto, a zatim se setila da je zaboravila najbitniju stvar- papir sa adresom. Odjuri do kuće, onda ulete u auto, pritisnu plej na plejeru i uputi se ka njegovoj kući.

Obukao je najlepše odelo, sivo, sa tamnim prugama, začešljao kosu, rukom zbacio par mrva sa ovalnog stola. Seo za isti i čekao.

Par meseci nakon kobnog događaja poštar je nestrpljivo ležao na ulaznom zvonu. Onako sanjiva siđe do vrata i potpisa dokumenta za preuzimanje paketa. Sede za kuhinjski sto i stade otvarati paket. Ubrzo pred njom se nađe metalna kutija, obmotana u celofan. Pocepa celofan i skide zarđali poklopac. Pored gomile sitnica koje su napunile kutiju do vrha, na tronu je ležala slika, sa koje se smejalo dvoje mladih. U istom trenu je prepoznala svoju baku, a zatim i starca koji joj je umro na rukama. Setno se nasmeja se i zagrli fotografiju.