the Fabrika

(Meni jedino lepo zvuči kad čitam naglas, pa eto, probajte.)

Ja bih tebi pis'o pesme,

I sve ti u životu dao

Krvavim rukama greb'o suvu zemlju,

Ne bilo ti malo.

Žedan tvoje krvi i pogleda blagih,

Osakaćen sedim sad u loži pakla,

Ja bih tebi pis'o pesme,

Nizao ih redom k'o perle od stakla.

U čašu vode prosuo sam otrov,

Pripremio pokrov i snežene citate

Uronio glavu u smrznutu zemlju,

A tebi je malo sve što činim za te.

Ja bih tebi pis'o pesme,

Sve ti u životu dao,

Parče hleba, osmeh, i sve suze

Ne bilo ti žao.

Izgažen stojim, gazili me sveti,

Orošen srdžbom što kroz glas ti bije,

Izgažen i smožden više nemam kamo,

Pis'o bih ti pesme, al' bolje da me nije.

Pis'o sam ti pesme i pisaću ih dovek,

U sramu, po kiši, i u ruglu svome,

I zauvek da čekam, tiho i plaho,

Pis'o bih ti pesme, al' neka bude po tvome. 

Nadaleko čuveni Edvard Luger nosilac nekolicine medalja za najbolje pokrete na plesnom podijumu pozvan je u klub. Fanki čova, sjajnog sakoa i košulje boje breskve ušao je kroz uska vrata od diskoteke i zastavio u uglu osmatrajući ekipu koja je plenila podijumom. Sa zvučnika je šibao neki opasan gruvi zvuk, terajući masu da se izvija i znoji kao debeljuca na traci za trčanje. Čova pripali cigaretu i uvuče dubok dim, a zatim ga rasprši u vazduh. Par lasera je šetalo među ćoškovima neumesno osvetljavajući ljubavnike sakrivene po separeima i stidljive posetioce ovog čudnog kluba.

Edvard posegnu za džepom, izvadi iz njega pamučnu maramicu, a zatim brzim pokretom obrisa pur sa lakovanih cipela i uputi se ka šanku. Nonšalantno se naslonio na ivicu šanka, a zatim prstom pozvao šankera koji je očiglednim maloletnicama delio alkoholne šotove beznadežno pokušavajući da dobije barem broj za uzvrat. Ugleda Edvarda, pa se trže i žurnim korakom priđe, i proteže se preko šanka.

-I..i..iz..zvol..ite g..g..gospod..dine?

Luger ga odmeri i procedi kroz zube ''votku, sa jednom kockom leda'' premeštajući čačkalicu sa jednog kraja usta na drugi. Barmen nasu duplu votku sa dve kocke leda i dade mu čašu.

-U..uredu je g..g..ospodine, kuć..ća č..č..časti.

Popio je piće na eks, bacio otpušak na pod, zgazio ga vrhom cipele i krenuo ka podijumu.

Par ljudi se sklonilo u stanu dok je prolazio, praveći mu put ka centru kluba. Stao je na sam centar dok je muzika probijala čak i kroz patos. Vibracije ljudi koji su skakali oko njega i basa koji je tutnjao sa zvučnika terao ga je da odskakuje u mestu.

Zavrte kukovima, praveći svoj zaštitni pokret. Desna ruka u vis, leva na kuk. Nekolicina se okrenu i uspori svoju igru prepoznajući gospodina Lugera. Prvo je noga počela da cupka, leva, pa desna, pa kukovi u fanki ritmu, trozo, i ondah glava. Ljudi stadoše praviti krug, oslobađajući podijum za kralja. Muzika je ubrzala, kao i njegova igra. Vrteo je ruke u krug, praveći pokrete nogama toliko brze da se na trenutke činilo da lebdi u bazduhu. Zatim vešt okret i našao se na podu! Rukom se oslanjao na patosu koji je odbijao šarene laserske zrake dok su se noge vrtele u vazduhu. Aplauz se širio klubom. Okret na glavi, zatim brz stav, lomeći zakone gravitacije. Bugi muzika je još više harala diskotekom. U ritmu je koračao unazad hvatajući zalet za finalni pokret. Zatrčao se, skočio visoko, visoko, okrećući u vazduhu, a zatim se prizemljio uradivši  špagu. Muzika je prestala, muk se prolomio klubom, a sekund potom spektakularan aplauz!

Ustao se, ispravio rever na sakou i krenuo ka izlazu. Ovorio je vrata od kluba dok je masa i dalje hipnotisano aplaudirala. Hladan vazduh se razlio po čitavom telu dok je odlučno koračao prema svom kadilaku. Tamo ga je čekao njegov verni vozač Romeo držeći otvorena vrata. Seo je pozadi, čekajući da Romeo startuje auto.

-Čujem opet ste ih zadivili i zaržali poziciju kralja. Srećan 70i rođendan gospodine.

Edvard ga je pogledao u retrovizoru.

-Hvala budalo. A sad pokreni ovu krntiju, i pravac bolnica, mislim da sam slomio kuk!

Auto je čudno zabrujao, i odprerjao u mrak dok je ulična svetiljka treperila u ritmu bugija.

-Ko se na mleko opeče taj i jogurt duva. Nisu te kući učili to?

Dečak ga pogleda zbunjeno. –Ne.- Nastavi da udara čekićem o pod, tik uz sveže razbijeni prst koji je slabašno krvario dobijajući modro plav nokat.

-E sad je dosta!- Starac ustade i ote malom čekić, ostavi ga visoko na policu da dečak ne može da dohvati, a zatim se vrati za kuhinjski sto, vrteći novine u rukama.

-Dosadno je- Klinac zastenja- Pričaj nešto!

Deda ga odmeri preko naočara za čitanje, zatim presavi novine na pola.-Da pričam? Dobro, sedi za sto, sad ću da ti ispričam priču.

Dečačić ustade i sede za sto toliko visok da su mu samo oči virele iznad njega.

-Pa ovako...

Pre mnogo godina, dok je tvoj deda bio mlad na svetu je bio rat. Toliko veliki rat da su svi vojnici ovog sveta učestvali u njemu. Crni, beli, stari, mladi vojnik, svi su bili u jednom redu, boreći se protiv velike sile. I tako zbijeni u rovovima, daleko od kuće svaki vojnik je imao samo drugog vojnika da ga čuva i da mu bude prijatelj. Tako i tvoj deda. U ratu sam upoznao svakakve ljude. Dobre, loše, izdajnike, secikese, lopove, mislioce, plačljivce i još puno puno njih. Jedan od njih bio je moj ratni drug Miša. Miša je došao iz unutrašnjosti, sa velike farme još na početku rata. Sa prvom objavom dobrovoljno se prijavio da brani državu u prvim redovima. Tu sam ga i upoznao. Dok su gasne granate letele po bojnom polju moju gas masku je zakačio geler. Bez gas maske teško da bih preživeo taj napad. Ali srećom blizu mene se zadesio Miša koji je iz svoje torbe izvukao novu gas masku i dobacio mi je. Tako mi je spasao život. I od tad bili smo najbolji prijatelji. Naredne dve godne šetali su nas uzduž i poreko, korz čitavu zemlju, rat je naveliko besneo, a suparničke sile su pobeđivale. Znaš, teško je boriti se protiv ako u svojim redovima postoje loše karike. Mnogi vojnici pucali su pod pritiskom i prelazili na protivničku stranu, ostavljajući svoju državu kao staru krpu. Strah natera čoveka na strašne stvari.

Nedugo pošto smo prebačeni na zapadni front, par mladića je dezertiralo, ali su ih uhvatili u obližnjoj šumi i odveli na vojni sud. Upoznao sam par seljana koji su nam davali krompire i hleb za vojnu opremu, poput vojnih šatorskih krila i švajcaraca. Ubrzo sam primetio da mi je svakoga dana nestajao po jedan predmet. Kaput, pojas, metalna boca za vodu, i tako redom. Odah prmetih kako Miša svakoga dana dobija sve veće i veće porcije hrane. Kad si u vojsci stvari koje ne bi inače primetio i povezao odmah ti sinu. Odlučio sam da ga pratim jedne večeri dok smo odmarali u selu nadomak granica. Našao se u mraku uličice sa meštaninom i dao mu nešto, a ovaj mu je za uzvrat predao kesu krompira. Presreo sam tog seljaka i kod njega našao sat, moj sat koji mi je otac dao pre nego što sam pošao na ratište.

Par dana sam razmišljao šta da radim i da li da ga prijavim nadređenima, ali hteo sam da verujem da to nije činio iz zle namere, već iz samog straha od gladi i nemoćnosti koje rat proizvodi. Jednostavno sam rešio da se odaljim od njega, u sebi mu želeći sve što pravi prijatelj može poželeti prijatelju. Prijavio sam se za prekomandu i prebačen sam na drugi front gde sam i dočekao kraj rata.

Par godina kasnije sam sretnuvši druga iz jedinice saznao da je Miša dezertirao par meseci pre kraja rata, izbegao na neprijateljske teritorije odavši im vojne tajne koje je znao. Tim delom je postao državni izdajnik, pa je kasnije gonjen, ali nikad nisam saznao šta se sa njim na kraju zbilo. I uvek me je gonila misao šta bi se dogodilo da sam ga prijavio. Bio sam mlad i naivan. Ali dobro, ko se..

-na mleko opeče, taj i jogurt duva.- dovrši dečak.

Deda se nasmeja i potašpša ga po glavi.- Dobro je da si barem nešto slušao. Hajde sad da zovemo baku da nam sprema ručak.

-Važi. Ali da mi vratiš čekić.

- Vidim da i ti neke stvari učiš na teži način.- Nasmeja se starac.

Škrabao je po belom papiru, povremeno ližući vrh naliv pera, od čega mu je jezik bio crn. Zamišljeno pogleda prašnjavi ćošak sobe očekujući da mu paučina da odgovor. Pisao je tako puna tri sata. Naglo ustade i odjuri do prozora.

-Je li - Obraćajući se tamnoj prilici koja je čitavo to vreme sedela na sofi prekrivenoj mrakom.-šta misliš, da li su otišli?

Prilika povuče par dimova iz lule i strese prašinu sa fraka.

-Da, i ja mislim da jesu. Nešto mi to govori.

Odšeta natrag do stolice i nastavi pisati. -Mada, svakako će mi biti potreban papir, ovde je ostalo samo par lista.

Opet naglo ustade i ponovi rutu od malopre, samo što je ovoga puta pomerio teške zavese žute dima.

–Da, otišli su, moram otići da kupim papir. Ti ostani ovde.

Prilika klimnu glavom i dunu dim ka plafonu.

Zgrabio je sako i pojurio napolje, vrteći u džepu par novčića. Znao je za knjižaru samo par blokova dalje, pa zaključi da je bolje da požuri jer je sunce brzo zalazilo. Siđe niz stepenice u par koraka, a zatim gurnu teška vrata od hrastovine koja su mirisala na svež lak, i ubrzo nađe na ulici koju je sumrak polako hvatao.

Vetar je duvao sa severa, terajući ga da rukom pridržava braon šešir kojim je prikrivao ćelu po sred glave. Na kraju prikupi hrabrost i skide šešir i ubrza korak. Par prolaznika se sklonilo u stranu dok je hitao sredinom pločnika prskačući hidrofore, šahte, kućiće i prosuto đubre. Konačno, onako zadihan, zaustavi se ispred stepenica koja su vodila u suteren u kom je udobno smeštena minijaturna knjižnjara. Namesti par pramenova koje je vetar razduvao i uđe unutra. Par sekundi kasnije izađe zadovoljno stežući hartiju na grudima. I opet isti proces samo u suprotnom smeru. U svoj toj žurbi nije primetio plavi auto koji ga je pratio čitavu njegovu rutu. Na samo par metara od hotela auto ubrza naglo skrećući na pločnik svom silinom se zakuca njega, ostavljajući za sobom cne tragove po asfaltu. Momak završi par metara dalje, grčeći šake u bolu dok je hartija letela po ulici. U sekundi se čula samo felna koja se lagano kotrljala niz pločnik. Auto opet zabruji, okrenu se i nastavi svoj put ostavljajući svoju žrtvu da nepomično leži na pločniku.

Ustao je i pogledao okolo, a zatim odsečnim pokretima skinuo prašinu sa sakoa, namestio par pramenova razbarušenih udarom, a zatim se uputio ka hotelu. Vrtata od hrastovine se otvoriše, on se pope uz stepenice u par koraka i uđe u svoju sobu. Na sofi, prekrivena senom prilika je i dalje pušila lulu. Priđe joj, i sede pored nje.

-Ni ti nisi uspeo da dovršiš priču?

Prilika odmahnu glavom i dodade mu lulu. Zatim oboje potonuše u mrak. 

Ruka je nervozno klizila niz drvenu podlogu, konačno napipavajući kvaku. Sa druge strane čekao je čovek. Čekao je tu sat, možda dva, ni sam ne znajući koliko jer nije imao čime da izmeri vreme. Videvši kvaku da se pomera srce mu zastade na momenat i oštri bol sevnu u korenu šake. Stade trljati ruku, dok su se vrata otvarala.

Devojka je ušla u sobu, široko se osmehujući. Ugleda starca kako sedi za ovalnim stolom, držeći se za ruku. Zastade da kaže nešto, ali starac umestu očiju pokaza samo beonjače, zatim se stropošta na garave pločice. Počela je da doziva u pomoć, dok joj je njegovo sitno telo u grču umiralo u naručju. Nije dočekao da joj čuje glas.

Samo par meseci pre kobnog događaja sedeo je na verandi, onako na mahove, terao rukom mušice, kada se auto zaustavio u dvorištu. Iz crnog volva izašao je mladić, u svojim poznim dvadesetima, sa izraženim oziljcima od bubuljica po licu. Prišao je starcu i predao mu pismo. Rukovali su se, a zatim se momak vratio u auto i odvezao iz grada. Čiča je pocepao kovertu i halapljivo gutao reči sa masnog braonkastog papira. Oterao je mušicu sa ruke i sa mukom ustao i uputio se ka zadnjem dvorištu.

Za to vreme, na dugom kraju zemlje devojka u žaru muzike je igrala bosa preko sveže pokošenog travnjaka. Telefon je kratko zazvonio, ostavljajući ikonicu pisma na ekranu. Dotrčala je, zelenih stopala, i ushićeno čitala reči sa ekrana, a zatim, ne mareći za beli tepih u hodniku brzo pretabala do svoje sobe.

Posle par minuta pretrage pronašao je ašov i lopatu u dnu garaže i uputio se ka velikom grmu u dnu dvorišta. Zamahnuo par puta, pa sačekao malo dok se lupanje u grudima ne smiri, a zatim junački kopao dok ašov nije naleteo na metalni zvuk. Nasmeja se i skljoka na zemlju tik pored metalne kutije.

Popakovala je sve što joj je bilo potrebno u koferče sa belim tufnama. Odnela prtljag u auto, a zatim se setila da je zaboravila najbitniju stvar- papir sa adresom. Odjuri do kuće, onda ulete u auto, pritisnu plej na plejeru i uputi se ka njegovoj kući.

Obukao je najlepše odelo, sivo, sa tamnim prugama, začešljao kosu, rukom zbacio par mrva sa ovalnog stola. Seo za isti i čekao.

Par meseci nakon kobnog događaja poštar je nestrpljivo ležao na ulaznom zvonu. Onako sanjiva siđe do vrata i potpisa dokumenta za preuzimanje paketa. Sede za kuhinjski sto i stade otvarati paket. Ubrzo pred njom se nađe metalna kutija, obmotana u celofan. Pocepa celofan i skide zarđali poklopac. Pored gomile sitnica koje su napunile kutiju do vrha, na tronu je ležala slika, sa koje se smejalo dvoje mladih. U istom trenu je prepoznala svoju baku, a zatim i starca koji joj je umro na rukama. Setno se nasmeja se i zagrli fotografiju.

Pre par godina sam nadničila kod nekih ljudi, pokušavajući da zaradim nešto novca za život. Zapravo nas par je radilo tu, deleći zajedničke prostorije i spavaonicu. Meni je kao cimerka pripala jedna starija žena, one sorte kakvu zamrziš od trenutka kada se pojavi u prostoriji. Čitava njena telesina je odavala antipatičnost i izazivala prigušene uzdahe patnje i netrpeljivosti.

Nosila je odeću usirenu od znoja, prikrivajući smrad masću sa mirisom nevena od čega je svako imao nagon za povraćanjem. Njena postelja je bila braonkasto žuta  sa dubokim ulegnućima za stomačinu. Nekako, iako je bila odvratna svi su je sa fascinantnošću gledali, kao da su želeli da ičikavaju svoj stomak i živce. Meni je posebno teško palo jer je sa mnom delila sobu. Čitavu noć bi hrkala ne obazirući se na moje povike da prestane, tako da sam morala da razvijem tehniku bežanja na spavanje pre nje da bi kad ona dođe na počinak ja već bila u dubokom snu.

Najčešće ne bi ni išla u kupatilo, češala bi svoju debelu guzicu, a zatim rukom dodirivala svaki predmet koji joj je preprečavao put. Dok je jela jednom rukom je zadržavala hranu da ne ispadne iz prepunih usta, a drugom rukom preturala ostatak hrane u tanjiru. Fascinantno je bilo samo posmatrati taj proces. Kao da je neko konstantno vrebao njen tanjir, a ona ga uzorno čuvala, pokušavajući što pre da poždere svoj deo. Sve to i ne bi bilo toliko loše da nas nije ubeđivala u nemoguće stvari. Neprestano je mudrovala i savetovala. Onaj tip osobe koji mora da kaže bilo šta po svaku cenu! Kao da je ćutanje poslato od đavola.

I sve to u veoma malom prostoru.

Jedan dan, dok je žvakala prženu papriku, bacajući salatu sa jedne strane tanjira na drugi, držala mi je predavanje kako je zapravo odlično jesti masnu hranu jer time se organizam samo i hrani. Posmatrala sam kap narandžaste masti kako se sliva niz bradu moradoh da je upitam- A zar se vi svinje ne hranite u koritu?

Zastala je na trenutak, verovatno čekajući da joj informacija dopre do mozga, a zatim je zamahnula rukom i lupila mi šamarčinu. Kunem se da mi je plomba ispala iz zuba. Nasmejah se i promrmljah- Zaklaću te na spavanju.

Ustala je i poletela napolje. Te noći krevet joj je ostao prazan, a ja sam imala dobrih 6 sati neprekidnog sna. Sledeće jutro gazda ju je našao u voćnjaku smrznutog pogleda i slomljenog vrata. Kažu da im je provalila u podrum, papila barem litar rakije i tako pijana se verovatno saplela i slomila vrat. I ja, šta ću, moram da im verujem.

A ti, ti ne hrčeš, zar ne? Spavaj sad, lep je dan sutra, ima će dosta da se radi.

Imam napad mučnine i nalete mantanja. Ne volim da upoznajem nove ljude, nove strance i njihove živote. Svi ti dosadni ljudi koje navodno moram da zadivim dodaju mi osećaj nervoze. Zato uvek radije ostajem kući nego što izlazim napolje.

Danas je dan kad moram da upoznam dvoje novih osoba. Ne želim, nikako, ali moram. Njegovi roditelji žele da ih zadivim, nasmejem i verovatno ubedim da je njihov sin najbolja opcija. On to zna, ja to znam, ali očigledno i ostatak sveta mora znati!

Moji roditelji su jako teški za upoznavanje. Imaju neku auru od koje se zgade ljudima, i sve te njihove šale sa trećerazrednim pančlajnom, pa zato uvek budu izazov onima koji ih prvi put vide. Njih sam ostavila za sam kraj upoznavanja sa njim, jer ako vidi od koga potičem pobeći će daleko.

Tuđi stanovi su nekako veoma intimna stvar. U njima se ne drže neke tek tako sitnice, već deo istorije, uspesi i padovi, sveukupno ono što je od značaja i važno. Sad da ja tako upadam u tuđi intimni prostor, pogotovu osobe koja meni znači je besmisleno. Ali avaj, ko šta mene pita, ja samo treba da se pojavim i smeškam.

Rekao je da mu je mama bivša novinarka, a otac general u penziji, koliko se sećam. Nisam htela previše da zapitkujem, da ne ispadne da sam neka alapača ili šta ti ja znam. Imaću priliku za to. Ako ostanem živa dok ne dođemo.

-Misliš da ću im se svideti?- Upitah ga.

-Verujem da ćeš ih oduševiti.- Nasmeja se on.

Nisam baš sigurna u to. Nikad nisam bila dobra u prvim utiscima, a ni kasnije, i stvarno mi nije jasno kako sam uspela da se snađem u stvarnom životu.

-Siguran si u to?

-I previše.

Pa dobro, on ih najbolje poznaje.

Skrenuo je u neku mračnu uličicu i izašao da otvori kapiju. Pogledah se u ogledalo i shvatih da sam zaboravila da stavim maskaru. Nastavio je da vozi dok sam pokušavala da namackam oči. Onda je naglo zakočio i ugasio auto. Prošaputa- Stigli smo.

Izašli smo na mrkli mrak, i dok sam pokušavala da naviknem oči na noć, izvadio je lampu i uperio je u tačku ispred nas i rekao- Draga, upoznaj moje roditelje.

Ispred nas je stajao nadgrobni spomenik sa njegovim prezimenom.