the Fabrika

Sedeli su za okruglim stolom onda kada je priča počela. Sedam čovečijih lica, naizgled sličnih, ali opet prilično drugačijih. Rasprava je počela ubrzo pošto se koban događaj prosuo po javi i postao stvaran.

Mali rumeni čovečuljak kome je svetlost, koja je padala sa sijalice u ćošku,  obasjavala samo rumeno lice uze da da uvodnu reč.

„Dobro veče dame i gospodo, sakupili smo se ovde da dođemo do rešenja povodom smrtnog prestupa koji smo počinili. Pošto sam ja rešio da  dam uvodnu reč neću dužiti, već ću odmah izneti svoj predlog. Ja sam za to da se prijavimo policiji pa da vrhovni sud odluči o našoj sudbini. Tako je najpravednije.“

U reč mu upade ispijeni gospodin sa frakom i šeširom koji mu je davao veoma zloban pogled.

„Molim te, da smo tebe slušali svaki put do sad bi sigurno bili mrtvi. Šta ti znaš šta je pravedno, počinio si zločin. Ja sam za to da iskasapimo još nekog, uživajmo u slobodi koju nam ovaj svet daje!“

Nečija ruka je uporno mahala sa drugog kraja stola. Gospodin joj prepredeno namignu i pokaza rukom da joj prepušta publiku. Žena sa uplakanim krvavim očima ustade i poče panično da vrti malu belu krpanu maramicu.

„Svi ćemo umreti!“, povika. „Ne želim da završim tako, molim vas učinite nešto!“

Par lica se nasmeja njenoj uzrurpiranosti i strahu, dok ju je mali rumeni čovečuljak uporno smirivao.

Zatim je reč preuzeo mladić sa tihim, smirenim očima. Laganim pokretom ruke je presekao vazduh, a sa njim i novonastalu graju.

„Slušajte, budimo razumni, ako se prijavimo nećemo proći dobro, a ako se još nekog lišimo života veće su šanse da trag dovede do nas. Moja ideja je da zakopamo telo, rešimo se dokaza i primirimo dok se potraga za telom ne završi. To je najrazumije.“

Utom bleda masa skoči sa stolice i poče vikati.

„Mene ovo progoni! Neću više nikad zaspati u miru! Scena mi se non stop vrti u glavi i grize me iznutra!“ Dok je vikao zgrabio je kaiš sa svojih pantalona i doneo stolicu ispod grede koja je držala plafon u vodoravnom položaju. „Ne želim takav život!“

Masa je skočila i odvratila ga od gnusne ideje koja mu je obuzela um. Vezali su ga istim kaišem za nogar od stola. Ostatak večeri je proveo klateći se i mrmljajući samo sebi poznate reči u bradu.

Mala neuredna devojčica se klatila na svojoj stolici, povremeno prelazeći pogledom preko lica u prostoriji. Povremeno bi zaustila nešto da kaže, ali ubrzo zatim slegnula ramenima i nastavila da se klacka u svojoj ravnodušnosti.

Pored nje gromada u kožnoj jakni je kuckala prstima po stolu paleći cigaretu za cigaretom. Konačno je ustao i besnim pogledom ućutkao gomilu.

„More mater vam vašu! Da nije vas i ne bismo završili ovako! Sve ću da vas pobijem! Sad ste našli da se svađate, a mogli ste da se udružite kada je zločin trebao da se izvrši! Tad ste me svi slušali, tad je sila bila zakon. A sada, sada niko ni da me pogleda! Svima ću vam prerezati grkljane!“

Raspravka se nastavila do duboko u noć. Rešenje je uporno odbijalo da se pojavi na ovako jadnoj zabavi. Katkad bi po koja čaša tetralno poletela ka zidu, često su se čuli panični krici, retko koja razumna reč, pa opet isti točak bi obrnuo krug. Naposletku tišina je preuzela tron.

Mali rumeni čovek ustade i pogleda svakog ponaosob.

„Odluka je doneta. Znam da nije lako, da smo morali da većamo više sati, ali pošto je odluka delimično jednoglasna“, izgovori to prelazeći pogledom preko devojčicinog lica, „ne preostaje nam ništa drugo no da je spovedemo u delo. Hvala vam na barem maloj saradnji.“

Još jednom ih pogleda, a zatim sede i soba se polako ispuni mrakom, kricima i mirisom krvi.

               

       Mladi čovek ustade sa kauča u svojoj dnevnoj sobi, zakorači u kuhinju i uze par kesa za smeće. Zatim se žurnim korakom uputi ka spavaćoj sobi gde je na bračnom krevetu ležao ženski leš. Oštrim nožem je odvajao tetive od kostiju, a zatim odsečnim pokretima lomio zglobove. Tako iskasapljeno telo strpao je u kese za smeće, a zatim u zamrzivač. Po povratku u kuhinju gde je hteo da naoštrii već istupelo sečivo nalete na galantnog gospodina u fraku koji mu nonšalantno namignu dok mu je krv kapala sa bledih prstiju u kojima je držao bodež. Zatim je iščezao u mraku. Mladić se nasmeši i uzvrati namigivanje.

On je bio jedan od onih koji se u masi prvi primete. Uvek se najglasnije, groteskno, smejao, zabacujući glavu u neprirodan položaj i mlatarajući rukama kao da su dve krpe. Često je na trenutke pokazivao sebe zagledavajući se u daljinu, ali bi se uvek na vreme trgnuo da to niko ne primeti i nastavljao  sa svojom predstavom. Nosio je malu drvenu čačkalicu u ustima koja je uvek visila sa donje usne koja je poput neke izobličene izrasline dopunjavala njegov izgled.

„Sve je stvar stava“, često je govorio, „ Ako stavom pokažeš da si vođa čopora onda će i ostali u to poverovati.“

Zato je, kad god je imao priliku, prebijao kojekakve barabe, da se njegovo ime ne bi zaboravilo.  Prsten na njegovoj desnoj ruci uvek je imao tragove krvi po svojim sitnim izbočenjima. „Zar želiš da te zaborave?“

Susret se dogodio maglovitog jesenjeg jutra dok su obični prolaznici bili neobična pojava. Poslednju cigaru je ugasio o metiljavi pločnik duvajući dim u maglu. Zar svi tramvaji moraju da kasne? Pljunuo je u stakleni zidić i posmatrao kako se izlučevina sliva niz glatku površinu.

„Mali, ako tako nastaviš ostaćeš upamćen samo po lošem. Na kraju niko tvoje ime neće ni prepoznati, samo će se tvoja loša dela širiti kao kuga nošena glasom takvih poput tebe.“

„Šta ti znaš o meni, pa mi si našao da sudiš! Ko si uopšte ti da užimaš moje ime u usta i dovodiš u pitanje moje ponašanje!?“

„Niko bitan, čini mi se, samo sam prolaznik kome se učinilo da tvoje postojanje nije nešto što će promeniti način padanja lišća. Ono će padati isto posle tebe, kao što je i pre tebe.“

„Nemaš pravo da unosiš nemir u dušu slučajnih lica, i ne znaš, kad ti kažem ne znaš za šta sam sposoban! A sada se gubi, ne želim da mi remetiš mir ovako rano.“

„Ali  molim te, saslušaj me, tvoja dela nisu vredna pomena! Tvoj lik je onaj među hiljadu drugih, samo je tvoja glasnoća to što te izdvaja od ostalih.“

„Idi, molim te idi, nastavi svojim putem, ne želiš da uradim nešto zbog čega ću se posle kajati.“

„Mali je svet za obojicu, ako odem srešćemo se opet, a ako se sretnemo neću biti blag kao sada. I sam znaš da je još malo i vreme da završiš ovu sprdnju.“

„Molim te pusti me da čekam prevoz, želim samo da idemo kući, umoran sam.“

„Prevoz uskoro stiže, i jeste vreme da pođeš.“

Tramvaj se polako pojavljivao iz magle.

„Vreme je.“

Čovek pogleda vozilo i malo pre nego što je ono prošišalo pored njega on zakorači sa pločnika na hladan asfalt. Iza njega je ostala prazno stajalište i par pasa lutalica koje je privukao miris krvi.

“Moraću da olabavim sa đubrenjem”, pomisli, “sav taj visak đubreta škodi, sa tim kljovama neće moći da se šunja tiho, poput noći.”

Jos par sati i biće spremne za žetvu. Bacio je još jedan pogled ka svom blagu i tiho se išunjao iz plastenika da ih ne probudi. Vraćajuci se u svoju vilu primeti oškrnuta vrata na garži. “Ti prokleti Kinezi” procedi kroz zube, “Opet su se šunjali oko mog uranijuma!”

Otrča u šupu, uze pušku, sačmaru, naravno, i brzinom vetra dolete ispred garaže. Laganim pokretom ruke otvori vrata i polako uđe unutra. Pretraži celu garažu i zaključi da je to bila samo obicna mačka. “Prokletstvo, moram se malo opustiti, ovo ne valja za moje srce.”

Umornim korakom se vratio na terasu, spustio pušku pored sebe i nastavio da pije najbolje francusko vino, berba 45-a!

Veče je polako sklapalo ruke oko njegovog imanja, setno je gledao u daljinu, razmišljajući gde da nađe pare za novi put na Uran. Ovo malo osiromašenog uranijuma što je doneo bolesno je čuvao u garaži. Par puta Kinezi su hteli da ga ukradu, ali ih je rasterao bacivši na njih zelene karte. Ako su se nečega plašili onda je to bila green card, jer oni mogu samo u ilegali da prežive.

Zbog njih je postao paranoik, komšijama nije pozajmljivao šoljicu šecera misleći da su oni špijuni koji dolaze da bi saznali gde drži uranijum.

Odjednom nešto je prolomilo iz vile. Skočio je kao oparen zgrabivši pušku poleteo ka garaži. Pedeset Kineza, naslagani jedni drugima na ramena, pokušavalo je da obije bravu, dok je jos hiljadak njih čekalo skriveno iza bureta. “Aha, tu ste! Sve cu vas pobiti, Bog mi je svedok!”, gnevno povika. Polete ka plasteniku, otvori vrata i poče da budi zadremale nindže. A oni, kao mali crni mravi, počeše da mile iz saksija ređajući se jedan za drugim spremni za napad. “Sve ih uništite, prokleti Kinezi, videćete vi!”

Nindže poskakaše, izvadiše svoje širukene, nunčake i mačeve i opkoliše tu malu žutu šaku jada koja je htela da orobi njihovog gazdu.

Smeškajući se posmatrao je scenu. Jadni Kineščići su bedno pokušavali da imitiraju Brus Lija, skačući sa noge na nogu. Izgledali su urnebesno.

Klimnuo je glavom, dajući znak svojim sledbenicima za napad. Borba je trajala tek par minuta i sve je bilo gotovo. Kao zgažene gliste, mali žuti udovi su leželi svuda po zemlji. “Tako vam i treba, kad moj uranijum hocete da otmete, nema ‘’leba preko pogače.”, promrmlja sebi u bradu. Zaključao je garažu, smestio nindže u kutije za dalju preprodaju i vratio se u vilu.

“Gospodine, raspremila sam vam krevet, da li mogu da idem sad?” upita kućna pomoćnica.

“Naravno, slobodna si.”

“U redu, gospodine, laku noć”

“Margaret, potseti me da posadim dve-tri čistacice, ne želim da ti svaki put čistiš žute mrlje po prilazu za automobile.”

Imao je osećaj da će se opet vratiti. Zadovoljno nasu jos jednu čašu viskija i zapali ugašenu lulu…

Zima se oholo spuštala po pločniku kupeći za sobom preživele pahulje i zamrzavajući ih lenjo i mrzovoljno. Crveno svetlo je i dalje treperelo na semaforu dok su umorni vozači isčekivali da ih obasja sjaj plavičasto zelenog spasenja.

Veselo je trljao ruke, povremeno duvajući topli dah u njih. Bio je to prokleto hladan, ali ipak uspešan dan. Izvadio je iz džepa dve plave novčanice pohlepno razmišljajući o toplom bureku i čaju koji će uskoro uslediti.

Svetlo na semaforu je promenilo nijansu, što je značilo da sledi dva minuta čekanja na mrazu dok crvena boja opet ne postane dominantna. Te večeri je imao osećaj da će taj dan, ta godina što sledi ipak biti blaga prema njemu.

Ustao je pre svitanja, sedeći par minuta na ivici dušeka i trljajući svoju bolesnu nogu dok nije osetio da krv juri njome, a zatim je našao kesu u uglu masne improvizovane sobe i navukao je na ukočeno stopalo. „To će je barem malo zaštiti od hladnoće“, pomisli dok je gledao kako hladan vazduh podiže krpare prostrte po zemljanom podu. Odhramao je do raskrsnice gurajući se kroz gužvu koja se trudila da ostvari što manji  fizički kontakt sa njim. Kakve radosti, i sreće, tapšao je kao malo dete kada je shvatio da je prvi stigao na radno mesto. To je značilo da mu se sreća nasmešila i da će semafor koji najduže drži crveno svetlo biti ceo bogotveni dan samo njegov.

Užurbano je izvadio malu četku za brisanje prozora i suvu krpu i zadenu ih za pojas. Sve je izgledalo kao da je posao mogao da počne. Prvo menjanje svetla je bilo više nego usprešno, dobio je čak 30 dinara od galantnog gospodina u požutelom jugu. Onda je monotonija zavladala drumom. Ljudi su umorno odmahivali rukama, pravili se da ga ne vide, neki su čak poslali par psovki kroz staklo.

Na drugom kraju grada preplašeni  dečak je vikao na sav glas. Negovo telo su komadali raspiajući krv na sve strane, i ne mareći za nered koji prave.  Čovek je nosio plastičnu masku koja mu je davala izgled jednog od naučnika iz Vulfenštajna. Rukom, masnom od krvi, je uzeo skalper sa obližnjeg stočića i smešeći se očima prokomentarisao: „A da vidimo šta će se dogoditi ako uradimo ovo...“, a zatim je prineo oštricu staklastoj polulopti u kojoj se odražavao dečakov smrtni strah.

Pola sata nakon toga izašao je umrno iz mračne sobice i uzahnuo. Njegovi planovi ipak nisu bili toliko uspešni kao što se nadao. Moraće da traži novo zamorče. Obrisao je ruke o crvenu kecelju i potražio stari rokovnik u dubini prašnjave fioke. Žute strane su odzvanjale nekom neobičnom smernošću dajući do znanja da su samo važne stvari zapisane po njima. Listao je strane brzo i nasumično prelazeci prstima po imenima, a kada je konačno našao potreban broj radosno je uzdahnuo i okrenuo ga izdavši potrebna naređenja osobi sa druge strane linije.

                Crni kombi je na prometnoj raskrsnici čekao da se svetlo na semaforu promeni. Prašnjava spoljašnjost je odavala utisak da njegov gazda baš i ne vodi računa o svom vozilu. Vozač je tapkao prstima u ritmu muzike koja je dopirala iz zvučnika na vratima.

Prišao im je vadeći četku iz opasača. „Gazda, treba se očisti staklo malo?“, upita, a zatim se vrata kombija otvoriše i on beše uvučen u njega.

Naredno jutro na najprometniju raskrsnicu u gradu stigao je obogaljeni rom, žaleći što ne može da aplaudira usled nedostatka leve ruke. Srećan jer je prvi zauzeo to radno mesto, ali ipak začuđen gde se deo mali dečak koji je vladao semaforima u okolini.

-Divno je, uzeću ga!

-Drago mi je da vam se sviđa, još samo da potpišete potrebne papire i možete početi sa useljenjem.

Potkrovlje je gledalo na Senu, a beli, olinjali prozori su na svom krilu ostavili toliko mesta da može da sedne i posmatra noć. To ju je i najviše privklo kod ovog, čudno ušuškanog stana.

Sela je na okvir prozora i posmatrala oljuštenu farbu koja se prostirala duž daščica koje su se ukrštale pravići krstiće na sred stakla.

„Ni traga od onog odvratnog tornja“ nasmeja se slatko. Oduvek je mislila da taj prokleti, nakardani toranj kvari Pariz. Bez njega bi grad bio kao crno beli film u kome bi se u pozadini čula Edit Pjaf začaravajući scenu svojim vinilskim glasom.

Svako jutro bi ustajala u tačno pet, a zatim nahranila mačku, skuvala sebi ogromnu šolju kafe i u pižami došetala do svog kutka i tu posmatrala kako magla pleše obalom Sene.

Nijedan posao nije lak, a za njen bi se moglo reći da sa sobom nosi velike posledice. U pola sedam bi izašla iz stana i držeći šal da ne odluta na vetru trčala na autobus. U pola osam je već stajala pred ogromnom hladnjačom pripremajući se za još jedan iscrpljujuć, u nekim trenucima zlokoban dan.

Čitav dan prenošenja smrznutih kutija ribe i mlevenog mesa ne može a da ne škodi. Noću bi često čula sopstvena pluća kako na orguljama sviraju samo njima poznatu melodiju. Ali bi uvek tešila sebe- nije to ništa, samo umor. Već sedam meseci radi taj posao, a sve što ima u tegli na vrh frižidera je par evra i neki sitniš koji nije mogao ni ljudski da zvecka pri pomeranju posude. Pare kao da su padale u ambis. 16 sati rada dnevno samo da bi otplatila dugove koje su joj napravili koje kakvi prilajtelji, bivši ljubavnici, pa i ona sama ovim putem za Pariz i pokušajem novog života.

Ali svaki put kada bi, umorna od celodnevnog pasjeg života, sela na taj prozorski okvir kao da bi se ceo svet zamaglio i pretvorio u nešto previše lepo da bi i sama poverovala u to. Izvadila bi svoju debelu, crtežima popunjenju, svesku i doslikavala deliće tog sveta. Drvo više ne bi bilo drvo, sada bi plesalo sa rekom, a livada bi uzdisala posmatrajući ih. Sa druge strane reke šuma bi okrestralno svirala prateći metronom u obliku gradskih svetla koja su se presijavala po zemlji pokropljenom rosom.

Često bi se i probudila tu, u svom odronu od sveta.

Pogubni dan dođe po svakoga, ali neki ga jednostavno izbegnu, odlože za neku melanholniju noć, a neki se jednostavno prepuste.

Nju je čekao iza ugla želeći samo da joj udeli savet i opomene da previše rada vodi u propast, ona ga očigledno nije shvatila. Bezvoljno je odmahnula glavom i nastavila po svome.

Nekoliko meseci nakon toga komšija je osetio nesnosan smrad koji se spuštao niz stepenice koje su vodile ka potrkovlju. Našli su je kako sklupčana posmatra Senu koja se mreškala niz dolinu...

-Koliko?

-Metastaza je stigla...

-Ne pitam vas za metastazu već koliko!?

-Najviše dva meseca. Izvinjavam se što je tako, ali mi...

Nije čuo završetak rečenice. Nešto se u njemu prelomilo, a bio je siguran da nije kost. Beznadežno gledajući u jednu tačku shvatio je da se sve završava.

Otišao je u svoj stan i zatvorio se u sobu, razmišljajući šta je najbezbolniji način za prekid života. Neće on završiti kao ostali u usranom bolničkom krevetu kašljući krv i natapajući posteljinu znojem!

A zatim je počeo da plače. Plakao je dugo, brišući slinavo lice rukavom pocepanog duksa. Zašto njemu, zašto!? Zar nije dovoljno dobar za ovaj svet! Zar nije načinio dovoljno dobrih dela da ga barem na kratko poštedi! Ceo život mu je bio kao smrt i na kraju će da završi mnogo gore nego svi oni silovatelji i ubice. Nepravedno i jadno.

Lupio je nogom o ormar i besno zapalio cigaru. Uleteće u tržni centar sa bombom oko struka i razneti sve oko sebe! Tako je, ako on umire odneće sa sobom još nekog. Barem da pravedno zasluži svoju neočekivanu smrt.

Sati su polako prolazili, a njegov bes bio sve manji i manji. Opet je tuga počela da ždere njegove organe i polako se kreće ka srcu.

Nije znao šta da učini da mu bude barem malo lakše. Nije imao porodicu, dođavola nije imao čak ni kaktus o kome bi brinuo. Sahrana će biti tako pusta, ali barem nikome neće ni biti žao.

Odjednom mu je sinulo. Ima još dva meseca, pobogu! Uradiće sve što je ikada u životu želeo, ionako nema svrhe skupljati novac na gomilu više.

Otvorio je najbližu fioku i iz nje izvadio masan papirčić i skoro istošenu hemijsku i počeo sa žvrljanjem.

Lista se nastavljala u beskonačnost. Na kraju, kada mu ništa više nije moglo pasti na pamet pogledao je papiric i nasmejao se svojim detinjastim željama. Počeće još danas.

Otišao je u kupatilo na brzi tuš, obrijao se, namirisao i nasmejao smrti u lice.

Izjurio je iz stana poput cunamija, želeći da što više života udahne za to malo vremena što mu je preostalo. Veselo je pozdravio penzionera sa drugog sa kojim se mimoišao na stepeništu, a zatim izleteo na ulicu. Dan je ipak divan! Gledao je u nebo koje je mutilo plavičaste boje u svom bubnju.

Juriš, zvuci kočenja i tup zvuk. Čovek je izašao iz autobusa i unezvereno gledao u prizor ispred vozila.

Oči su mu se polako sklopile, a na ustima je i dalje imao osmeh, nesvestan svega. Krv se razlila po asfaltu, praveci lepljivi potok koji je sa sobom nosio poslednje tragove te glupave nade.