the Fabrika

Ne dešava se svaki dan na ovom svetu da vreme stane. To nije nešto što se uopšteno i dešava na Zemlji, bilo kad, bilo gde. Ali, eto, dođe tren da vreme mora da se zaustavi barem na kratko i ondah, poput zakasnelog voza, pohita ka svom cilju.

Bilo je kasno veče u gradiću na obronku šume. Šuma, kao i svaka druga, slala je umirujuće zvuke pritom uspavljujući tih par stotina stanovnika koji su vladali ulicama. Huk se prenosio čak i preko druge strane reke, nošen vetrom sa obala. Odjednom čitav grad se umirio. Vreme je stalo na par minuta. Pokušaću najbolje što umem da opišem par scena zaustavljenih tim fenomenom.

Nikakav šum se nije čuo kilometrima u daljinu, čak i miševi, redovni gosti u ambarima, nisu grickali svoje porcije pšenice. Prašina, podignuta silinom zaprežnih vozila, je mirovala u vazduhu dajući magličast izgled ulicama. Voda koja je prosuta iz lavora vlasnika krčme je visila u prostoru poput mokre krpe na žici dok je iza nje vlasnik gostionice pravio mrke ekspresije od dima od cigarete koji mu je pre par momenata ulazio u oči. Nasuprot tom prizoru bledi mladić je prekinut u udvaranju pegavom devojčetu. Ono što on tad nije video je to da je ona preko njegovog ramena sa čežnjom gledala šegrta koji je metlom čistio ulaz od bakalnice. Upravo iznad tog momčića sa metlom, na naknadno izgrađenoj terasi, stajala je, poduprta laktovima, baba sa čvrsto ubrađenom maramom. Iako krhkog izgleda kao da je uspevala da čuje i vidi sve što se događalo. Par komšinica se upravo svađalo preko tarabe oko poklanih pilića i jednog nebitnog cukova. Vreme je stalo baš u trenutku kada je rumena gospoja vinula saksiju u vazduh sa namerom da pogodi svoju dragu komšinicu.Par pasa lutalica je ležalo ispred mesare željno iščekujući kosti koje niko tog dana nije hteo da pazari. Mušice su se skupile ono njihovih gnojavih rana zadobijenih nemarnim udarcima prolaznika. Izgledali su kao dronjavi džakovi puni slame. Na tremu ispred olinjale kuće sedeo je čiča krivog nosa, u prugastoj majici toliko star da i tada, kada je vreme stalo, je izgledalo da će njegove drhtave ruke svakog trena ispustiti lulu i razbiti momenat na komade.

I ondah prasak! Vreme je opet krenulo sa slivanjem.

Šuma je zahučala kao nikad do tada, miševi su nastavili sa gozbom, reka je tekla u istom smeru kao i do tada. Zaprežna kola su nastavila svoj put dok se prašina lagano slegala po drumu.

Pljusak vode je iznenadio mladi par, a momak je nastavio da čisti prag metlom. Skener baka sa terase se nasmejala okupanoj mladeži, a zatim povukla u svoje odaje da spremi čaj.

Saksija je aterirala tik pored glave nakostrešene komšinice koja se vešto sagnu i pobeže u svoj dom.

Onih par pasa ispred mesare beše rasterano novonastalom bukom tako da su ostali kratki za obed.

Deka nastavi ljuljanje na stolici drhtavim rukama prinoseći lulu ustima.

Svo vreme beše vraćeno u normalu.

Na kraju ulice, na hrapavom stolu u oskudno uređenoj sobi ležao je sat.  Njegove kazaljke su i dalje pokazivale dvadeset i dva časa i osamnaest minuta.