Putovanje
Објавила Puff , понедељак, 29. август 2011. 21:56
-Sigurno je mnogo bolelo kad si slomila kuk?
- Nisam ni osetila, bilo je gore kad se rana ohladila, ali malo vrištanja je dobro, istreseš sav bes koji se dugo skuplja.
-I šta ćeš sad?
-Kako to misliš? Čekam da se smiri sve, pa opet škola, i tako to.
-Ma bre, šta ćeš sa detetom?
-A tooo! Pa ništa, kod bake je, ona ga čuva. Mislila sam da ga dam na usvajanje. Već je dovoljno zbrke napravio.
-Hmmm, ne znam, odluka je tvoja.
25 godina kasnije mladić u crnom izlazi iz apoteke, pogleda ka suncu, zagladi bradu i zaputi se ka svom mustangu.
Mrak je polako obuzimao okolinu dok je on mahnito vozio uličicama. Želeo je što pre da stigne i završi sa tim. Prašina se valjala po haubi lagano se podižući i još sporije spuštajući, izazivala je nekakav mističan efekat koji je sumrak koji se prostirao horizontom samo pojačavao.
„Mlada damo, ovako ponašanje je veoma neprimereno za jednu gospođicu vaših godina!“ oglasi se nadzornik škole, ošamarivši je.
A ona je samo obisala krv sa usne i tiho klimnula glavom.
„Još jedan ovakav ispad i garantujem vam dom i izbacivanje iz ove ustanove, da li sam bio jasan?“
„Da, gospodine nadzorniče, neću više praviti nikakve ispade.“, smepkajući ga pogleda, a zatim ga svom silinom šutnu u prepone i izlete poput furije napolje u slobodu.
Zastala je na glavnom drumu i brišući znoj sa čela počela da jeca.
„A gde putuješ ti?“ upita je, motreći ispod obrva kako prekršta noge i podiže ih na prozor od mustanga.
„Ne znam, bilo gde sem ovde. Gde ćeš ti?“
„Kalifornija.“
„Pa eto, tu ću i ja.“ reče, oblizivajući ranicu na usni.
„Kul.“
Jurišali su pustim autoputem trkajući se sa mesecom.
Na kraju njihovog cilja, u garsonjeri blizu obale čekala ga je omalena gospođa posmatrajuči galebove koji kruže oko olupine jednog broda. Zvao je, rekao je da će doći. Ne bi je izneverio. Ne i on. Iako je ona njega davno izneverila. Čvrsto je stezala krpanu maramicu, pokušavajući da zadrži prisebnost.
„A šta ćeš u Kaliforniji? Šta ima tamo?“ razgledala je pejzaž nosa prilepljenog za staklo.
„Imam neka nedovršena posla, a i uostalom, ne tiče te se, ti si samo neplanirani saputnik.“
„Ma da, ionako me i ne interesuje, imam ja svoje misli.“
Par sati kasnije, kola se zaustavljaju, devojka istrčava, odlazi do najbližeg žbuna, a zatim se vraća, vidno olakšana. Putovanje se dalje nastavlja po nekom svom planu.
„A šta uopšte tražiš ovde, zar ne bi trebalo da si u školi?“ upita je, češkajući se po potiljku.
„Ne idem u školu, ona je za luzere. Ja želim da idem u Kolorado i da ulovim najvećeg bika na svetu.“
„E, daj, ozbiljno te pitam.“
„Ozbiljna sam, idem tamo i da uhodim maslačke, sumnjivi su mi.“
„Ti si luda.“
„Kao i svi.“
Tri godine kasnije dvoje mladih se valjalo po krevetu sa izgužvanom posteljinom. Mladić se okrenu, leže na leđa i zamišljeno se zagleda u nevidljivu tačku na plafonu. Devojčurak se pribi uz njega, stavljajući svoju bradu na njegove grudi.
„Šta je bilo?“ upita ga zabrinuto.
„Ništa, stare uspomene, samo to.“, reče ljubeći je u ruku koja je polako klizila od njegovih usana ka vratu.
„I dalje mi nisi rekao gde si pošao ondah kad si me sreo, znaš?“, izusti smeškajući se.
„Ma kao što rekoh još tad, imao sam neka posla tamo, ali izgleda da pored tebe ona i nisu bila toliko bitna.“, nasmeja se i zagrli je, „ipak su tvoja posla sa sumnjivim maslačcima mnogo bitnija. A i Kolorado je mnogo lepši od Kalija.“
„Malo mi je krivo što sam te spečila u izvršenju tog posla, ali sve nekako mislim da to i nije bilo bitno čim ti se putovanje završilo daleko od Kalifornije.“, odgovori plazeći se.
Nastavili su da se golicaju i zadirkuju dok se noć polako slivala u jutro.
Garsonjera sa pogledom na obalu zvrjala je prazna. Sa druge strane, grob par kilometara niz put od te iste garsonjerice je bio sveže pokopan. Zemlja se polako slegala dok se niz nadgrobnu ploču lelujavo spuštala krpana maramica.