Povratak
Објавила Puff , четвртак, 25. август 2011. 19:00
Rođena sam u malom seocetu nadomak mora. Mama je radila u polju kad je osetila bol u stomaku. Još uvek se sećam tog dana. Vrelina je pržila zemlju, odnoseći sa sobom i poslednji trag proleća. I možda zbog te toplote sve je izgledalo nekako sterilno, i more, i njive, i mirisi koje je blag vetrić nosio kroz polje. Baš u tom trenutku rešila sam da se rodim.
Bila sam slatka beba, previše spavala, malo jela, retko kad plakala. Ponekad se setim zapanjenih pogleda kada sam progovorila prvu reč. Oblak. Ne, nije mama, ni tata, nego oblak. Sedela sam na maloj terasici, u svojoj petoj godini i razmišljala oblacima, o vazdušastim, pufnastim stvorenjima koja plove nebom. Oblaci, kako to čudno zvuči u glavi. Poželela sam da izgovorim tu reč, da proverim njeno slivanje niz vazduh. I izgovorila sam je. Reč je ostala da lebdi u vazduhu poput maslačka koje radosno dete duva u prolećni dan. Svidela mi se cela ta zvukovna konstatacija jedne obicne reči, i odlucih da je ponovim. Tek tad ugledah zblaznute poglede svojih roditelja, oni su mislili da sam ja nema, odavno su se pomirili sa tim. Ustvari, meni govor nije značio mnogo, i kasnije u životu sam ga veoma malo koristila.
Sećam se dece na obali mora, igrali su se sa krpanom loptom, razdragano skakali po pesku ne mareći za modrice i prašinu koja se lepila po znojavoj koži. Tad mi je vec bilo deset godina. Oni su trčali, dovikujući razne gluposti koje samo jednom detetu mogu da padnu na um, a ja sam sedela kraj obižnjeg šumarka posmatrajući sve to i trudeći se da zapamtim što više od tog događaja. Boju njihove kože, odsjaj sunca na kamenčićima okupanim vodom, miris školjke koja je služila kao stativa, sreću koja je disala kroz njih... Detalji su mi još uvek urezani u kori mozga.
Sa petnaest godina roditelji su me poslali u veliki grad da nastavim školovanje. Mama je stajala na pragu brišuci keceljom suze, a otac, on mi je, sa neobičnom distancom, poželeo mi sreću, a u sebi se lomio da ne zaplače, jer pravi muškarci to ne rade. Prvi put sama, kofer u ruci, mala garsonjera na ivici grada, svet i ja. Nisam stekla prijatelje u školi, uglavnom su me izbegavali. „Mala crna seljančica nije dobrodošla u ovaj klub.“, to su mislili. Danima sama, posmatrajući oblake, maštajuci o zemlji iza ogledala, ponekad čitajuci misli drugima, dani su mi brzo prolazili. Za svoj sedamnaesti rodjendan roditelji su mi došli u posetu. Razgledajući garsonjericu zadovoljno su klimali glavom, što je značilo da su ponosni na mene. Dobila sam čak i malo više para od oca, kao poklon. „Izvedi drugaricu na večeru i u bioskop.“, predložio je. Pare su završile u rukama beskućnika, odevenog u stari kaput, beskrajno se zahvaljivao na tome.
Devetnaest punih godina. Sedela sam na klupici u parku posmatrajuci drveće koje se pod jačim daškom vetra savijalo kao klasje žita. Trava se presijavala pod poslednjim naletima sunca tog dana. Sve je usporio, čak su i pčele, bubamare i mušice prestale sa letom. Kučence je stajalo nadomak jedne žene sa zelenim šeširom spremajući se da joj otme sendvič iz ruke, ali završetak njegovog pokušaja necu videti. Nesto me je vuklo u mrak. Ulica je vodila u tamu, krenuh ka njoj. Po poslednji put setih se mirisa polja, pokošene trave, mirisa sena, dodira rose po tabanima kada ranim jutrom krenem po vodu na bunar. Svetiljka se ugasi nadamnom, pogledah u nju i nasmejah se. Tup udarac u glavu i pad na ulicu orošenu smradom. Pogled mi skrenu ka patikama narkomana koji je stajao kraj mene. Pored nje se slivala krv, moja krv. Zatvorih oči i pomislih: „Da, vraćam se kući.“
Leeleee...Kud da je utepaju sa devetnajest, to su najbolje godine? :P
Zezam se ja malo, vrh je priča. Samo mi je mnogo tripozan početak, usro sam se živ. :)