the Fabrika

Sređivao sam pičvajz po stanu. Jedno od onih mesečnih sređivanja gde izbacim jednu sobu u drugu, pa onu prvu oribam asepsolom, pa vratim samo polovinu stvari, ostatak bacim. Nije lako raditi ovakva mesečna sređivanja, pogotovu sada kada mi je plata prepolovljena, a sadržaj stana se sveo na jednu stolicu, klupu, krevet bez dušeka i policu sa knjigama. U poslednjoj turi bacio sam šporet, lavabo i tabure. Kome trebaju takve stvari, samo kupe prašinu i nanose prljavštinu po čistim, sjajnim površinama. Ovo sređivanje će biti sjajno! Premestio sam krevet i stolicu u kupatilo, a vratio samo stolicu. Čitao sam negde da su Edison i mnogi veliki umovi ovoga sveta dremali na stolici sa kuglom u ruci, pa kad bi odlutali u san, kugla bi im ispala iz ruke i tako ih trznula, dozvoljavajući im da budu u tom polu snu i istražuju dubine podsvesti i davno zaboravljenih misli. Tako ću i ja! Još samo da nabavim kuglu. 
Prebrisao sam klupu i stavio je na terasi, dok je polica sa knjigama ostala netaknuta. Ona se ne dira. Ona je sveto mesto i moj porok. Oko 150 knjiga sijalo je sa ove drvene veličanstvenosti i obasjavalo moj uredni dom. Njima se klanjam, njima praštam prašinu i kašljcanje na koje me navode kad im priđem. Iz svake je izbijala po jedna nova avantura i neki ludi svet koji me je čekao. Umeo bih satima da sedim na podu, listam ih, čistim i ponovo vraćam na svoje mesto. Knjige se ne diraju, one se žive i udišu i plene svojim izgledom. Ponekad uhvatim sebe kako ih sa čežnjom gledam, pa se trznem i izađem napolje da povratim svest.

Još jedna stvar u mom stanu nanovo preživljava čišćenje. Sef. Masivni sef u uglu sobe, sa teškim čeličnim vratima me godinama izaziva. Njegova mastilo plava spoljašnjost podseća na ljutog policajca, provocira me svojim izgledom, ali ako mu priđem nasilno znam da neće izaći na dobro. A drugačije ne mogu, jer ono što bi otvorilo dubine ovog pandura je zauvek izgubljeno. Izgubio sam ključ. Zauvek je nestao, pre će biti ispario, i sada ono što je unutra ostaje misterija. Već sam zaboravio i šta sam zaključao iza glomaznih vrata. Neko bi pomislio da je najbolje rešenje obiti bravu, jednostavno staviti malu žvaku eksploziva i BOOM, vrata će civleći da se otvore. Ali ne ja. Ne više. Mora postojati red, ne mogu tek tako da obijem bravu i odlučim da je ključ nestao. To se kosi sa zdravim razumom! Mora da je negde tu. Krenem postupno.

Znam, znam da sam ga stavio na sto. Došao sam sa posla i seo na stolicu, onu gde uvek sednem kad dođem sa posla. Izuo sam cipele i uvrnuo palcem na nozi preko prsta do. Crne čarape sa ućebalim grudvicama se ne bi izvile jer su bile broj veće, ali te čarape uvek nosim ponedeljkom na posao. Zatim bih povadio sve što imam na sto. Novčanik, ključeve od kuće sa priveskom u obliku metalne gitare i otvaračem za pivo, telefon, crne slušalice i ključ, minijaturni zeleni ključ. To radim godinama unazad. Onda sam ustao, stavio ruke na kukove i odšetao do kupatila da se umijem i operem ruke do laktova. Detaljno bih obrisao kudravu liniju na nadlanici o peškir na vratima, pa bih popio čašu prečišćene vode iz bokala. Za to vreme kompijuter bi se upalio, pa bih proverio mejlove i društvene mreže, dok bih krajičkom oka gledao ključ. Za mene bi bio svojevrstan test da ne posmatram tu stvar što duže mogu, ali na kraju bih se prepustio i gledao. Ne bih ga dirao do jutra kada bih se spremio i otišao na posao, ponevši ga sa sobom. I tako godinama unazad. Ali te noći se dogodilo nešto čudno. Ključ je nestao. Čuo sam samo tiho škripanje po drvenom stolu, ali zaključivši da je to vetar koji duva (što sad znam da nije, jer spavam sa zatvorenim prozorom), okrenuo sam se pod tri ćebeta i nastavio spavati. Ujutru ga nije bilo! Zaključio sam da se zagubio negde po stanu, pa sam krenuo sa detaljnim čišćenjem. I tako godinama već.

Plašim se šta će se dogoditi. Plašim se šta ću za dva meseca kad ispraznim sobu. Ne knjige, ne moje drage knjige, već ostale stvari. Šta ako ga ne nađem? Ali plašim se i one druge strane. Šta ako ga nađem? I to na jako glupom mestu. On bi i želeo to. E pa neću ga naći! Nikad! Jebi se ključu, nećeš me prevariti!

Odoh da nabavim kuglu.