Sat

Објавила Puff , недеља, 27. новембар 2011. 13:25


Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka u staroj požuteloj kući u Nju Hemširu sitan čovek sa naočarima zbog kojih su mu oči izgledale milosrdno je kroz prozorsko okno posmatrao svet. Dok je bio mali otac mu je često govorio da ako nemaš mnogo nemaš mnogo ni da izgubiš. Ali i da ako imaš sve nemaš šta ni da poželiš, a ni da tražiš na javi. Time se i vodio kroz život.
I tada, dok je kroz zamazano staklo posmatrao komšiluk, bio je srećan sa samim sobom i osobama oko njega. Odkad je znao za sebe bio je optimističan prepreden starac. Ljudi su za njega bili izvor dobrog raspoloženja koje je crpio iz njih.
Pogleda u sat koji je nepomično ležao na stolu. Kazaljke su se odavno smrtno ukočile ne nameravajući da promene svoju zamisao.
„Nov sat, par funti manje“, pomisli. „Ali nema veze, imam zbog čega izaći iz kuće.“
Tog popodneva se prošetao do buvlje pijace u potrazi za novim satom koji će mu biti malo verniji nego prošli. Rovario je po gomilama otpada, njuškajući poput lovačkog psa. Kvrgavom rukom podiže peščani sat koji je očigledno bio zapušen jer su sitna zrnca umorno ležala samo na jednoj strani. „Poslužiće kao ukras, svakako“, zamislio je čak i mesto gde će ga držati.
Čim je ušao u kuću i postavio sat na kamin zrnca su polako, gurkajući se međusobno, lila niz usko grlo staklene tvorevine. Prvo lagano, kao da ne žure nikuda, a zatim sve brže i brže, ne štedeći nijednu sekundu.
Starac je oduševljeno propratio celu situaciju.
Narednih dana je proveo sate sedeći pored kamina i posmatrajući kako se pesak toči vreme.
Činilo mu se da prelaženje vremena iz jednog dela sata u drugi se dešava brže nego što bi trebalo, ali nije dopustio da ga to uznemiri. A onda, kada je kišan dan obuzeo čitavu zemlju, pa i njegovu dušu,  nehajno pogleda pravac kamina. Zrnca su zaustavila svoj tok. Kao je neko izgradio nevidiljivu branu u uskom grlu sata. Približi se čudnoj napravi, zagledajući je sa svih strana. Tek po koje zrno je padalo u ambis vremena.
Tek tada je shvatio. Sat je predstavljao njegov život i ironično – što je bio srećniji vreme mu je brže proticalo. Presedeo je taj čitav dan razmišljajući šta da uradi. Ako nastavi životom kakvim je živeo do sad nije mu mnogo preostalo, ali biće to srećan život, a ako napravi sebe mizernim živeće zauvek, ali takav život nije vredan ni pomena. Sama pomisao na dilemu koju mu je život postavio unosila mu je jezu koja se širila celim telom. Zrnca su odlučila da ne sarađuju odbijajući da naprave čak i jedan ustupak.
Neki kažu da u požuteloj kućici na uglu dve ulice i dalje živi sitni starac pojeden svojom dilemom dane provodi klatići se u stolici kraj kamina, posmatrajući peščani sat koji je odavno stao. Vreme kao da nikad nije išlo u njegovu korist.

Rasprava

Објавила Puff , среда, 16. новембар 2011. 01:09


Sedeli su za okruglim stolom onda kada je priča počela. Sedam čovečijih lica, naizgled sličnih, ali opet prilično drugačijih. Rasprava je počela ubrzo pošto se koban događaj prosuo po javi i postao stvaran.
Mali rumeni čovečuljak kome je svetlost, koja je padala sa sijalice u ćošku,  obasjavala samo rumeno lice uze da da uvodnu reč.
„Dobro veče dame i gospodo, sakupili smo se ovde da dođemo do rešenja povodom smrtnog prestupa koji smo počinili. Pošto sam ja rešio da  dam uvodnu reč neću dužiti, već ću odmah izneti svoj predlog. Ja sam za to da se prijavimo policiji pa da vrhovni sud odluči o našoj sudbini. Tako je najpravednije.“
U reč mu upade ispijeni gospodin sa frakom i šeširom koji mu je davao veoma zloban pogled.
„Molim te, da smo tebe slušali svaki put do sad bi sigurno bili mrtvi. Šta ti znaš šta je pravedno, počinio si zločin. Ja sam za to da iskasapimo još nekog, uživajmo u slobodi koju nam ovaj svet daje!“
Nečija ruka je uporno mahala sa drugog kraja stola. Gospodin joj prepredeno namignu i pokaza rukom da joj prepušta publiku. Žena sa uplakanim krvavim očima ustade i poče panično da vrti malu belu krpanu maramicu.
„Svi ćemo umreti!“, povika. „Ne želim da završim tako, molim vas učinite nešto!“
Par lica se nasmeja njenoj uzrurpiranosti i strahu, dok ju je mali rumeni čovečuljak uporno smirivao.
Zatim je reč preuzeo mladić sa tihim, smirenim očima. Laganim pokretom ruke je presekao vazduh, a sa njim i novonastalu graju.
„Slušajte, budimo razumni, ako se prijavimo nećemo proći dobro, a ako se još nekog lišimo života veće su šanse da trag dovede do nas. Moja ideja je da zakopamo telo, rešimo se dokaza i primirimo dok se potraga za telom ne završi. To je najrazumije.“
Utom bleda masa skoči sa stolice i poče vikati.
„Mene ovo progoni! Neću više nikad zaspati u miru! Scena mi se non stop vrti u glavi i grize me iznutra!“ Dok je vikao zgrabio je kaiš sa svojih pantalona i doneo stolicu ispod grede koja je držala plafon u vodoravnom položaju. „Ne želim takav život!“
Masa je skočila i odvratila ga od gnusne ideje koja mu je obuzela um. Vezali su ga istim kaišem za nogar od stola. Ostatak večeri je proveo klateći se i mrmljajući samo sebi poznate reči u bradu.
Mala neuredna devojčica se klatila na svojoj stolici, povremeno prelazeći pogledom preko lica u prostoriji. Povremeno bi zaustila nešto da kaže, ali ubrzo zatim slegnula ramenima i nastavila da se klacka u svojoj ravnodušnosti.
Pored nje gromada u kožnoj jakni je kuckala prstima po stolu paleći cigaretu za cigaretom. Konačno je ustao i besnim pogledom ućutkao gomilu.
„More mater vam vašu! Da nije vas i ne bismo završili ovako! Sve ću da vas pobijem! Sad ste našli da se svađate, a mogli ste da se udružite kada je zločin trebao da se izvrši! Tad ste me svi slušali, tad je sila bila zakon. A sada, sada niko ni da me pogleda! Svima ću vam prerezati grkljane!“
Raspravka se nastavila do duboko u noć. Rešenje je uporno odbijalo da se pojavi na ovako jadnoj zabavi. Katkad bi po koja čaša tetralno poletela ka zidu, često su se čuli panični krici, retko koja razumna reč, pa opet isti točak bi obrnuo krug. Naposletku tišina je preuzela tron.
Mali rumeni čovek ustade i pogleda svakog ponaosob.
„Odluka je doneta. Znam da nije lako, da smo morali da većamo više sati, ali pošto je odluka delimično jednoglasna“, izgovori to prelazeći pogledom preko devojčicinog lica, „ne preostaje nam ništa drugo no da je spovedemo u delo. Hvala vam na barem maloj saradnji.“
Još jednom ih pogleda, a zatim sede i soba se polako ispuni mrakom, kricima i mirisom krvi.
               
       Mladi čovek ustade sa kauča u svojoj dnevnoj sobi, zakorači u kuhinju i uze par kesa za smeće. Zatim se žurnim korakom uputi ka spavaćoj sobi gde je na bračnom krevetu ležao ženski leš. Oštrim nožem je odvajao tetive od kostiju, a zatim odsečnim pokretima lomio zglobove. Tako iskasapljeno telo strpao je u kese za smeće, a zatim u zamrzivač. Po povratku u kuhinju gde je hteo da naoštrii već istupelo sečivo nalete na galantnog gospodina u fraku koji mu nonšalantno namignu dok mu je krv kapala sa bledih prstiju u kojima je držao bodež. Zatim je iščezao u mraku. Mladić se nasmeši i uzvrati namigivanje.

Stajalište

Објавила Puff , уторак, 15. новембар 2011. 18:44


On je bio jedan od onih koji se u masi prvi primete. Uvek se najglasnije, groteskno, smejao, zabacujući glavu u neprirodan položaj i mlatarajući rukama kao da su dve krpe. Često je na trenutke pokazivao sebe zagledavajući se u daljinu, ali bi se uvek na vreme trgnuo da to niko ne primeti i nastavljao  sa svojom predstavom. Nosio je malu drvenu čačkalicu u ustima koja je uvek visila sa donje usne koja je poput neke izobličene izrasline dopunjavala njegov izgled.
„Sve je stvar stava“, često je govorio, „ Ako stavom pokažeš da si vođa čopora onda će i ostali u to poverovati.“
Zato je, kad god je imao priliku, prebijao kojekakve barabe, da se njegovo ime ne bi zaboravilo.  Prsten na njegovoj desnoj ruci uvek je imao tragove krvi po svojim sitnim izbočenjima. „Zar želiš da te zaborave?“
Susret se dogodio maglovitog jesenjeg jutra dok su obični prolaznici bili neobična pojava. Poslednju cigaru je ugasio o metiljavi pločnik duvajući dim u maglu. Zar svi tramvaji moraju da kasne? Pljunuo je u stakleni zidić i posmatrao kako se izlučevina sliva niz glatku površinu.
„Mali, ako tako nastaviš ostaćeš upamćen samo po lošem. Na kraju niko tvoje ime neće ni prepoznati, samo će se tvoja loša dela širiti kao kuga nošena glasom takvih poput tebe.“
„Šta ti znaš o meni, pa mi si našao da sudiš! Ko si uopšte ti da užimaš moje ime u usta i dovodiš u pitanje moje ponašanje!?“
„Niko bitan, čini mi se, samo sam prolaznik kome se učinilo da tvoje postojanje nije nešto što će promeniti način padanja lišća. Ono će padati isto posle tebe, kao što je i pre tebe.“
„Nemaš pravo da unosiš nemir u dušu slučajnih lica, i ne znaš, kad ti kažem ne znaš za šta sam sposoban! A sada se gubi, ne želim da mi remetiš mir ovako rano.“
„Ali  molim te, saslušaj me, tvoja dela nisu vredna pomena! Tvoj lik je onaj među hiljadu drugih, samo je tvoja glasnoća to što te izdvaja od ostalih.“
„Idi, molim te idi, nastavi svojim putem, ne želiš da uradim nešto zbog čega ću se posle kajati.“
„Mali je svet za obojicu, ako odem srešćemo se opet, a ako se sretnemo neću biti blag kao sada. I sam znaš da je još malo i vreme da završiš ovu sprdnju.“
„Molim te pusti me da čekam prevoz, želim samo da idemo kući, umoran sam.“
„Prevoz uskoro stiže, i jeste vreme da pođeš.“
Tramvaj se polako pojavljivao iz magle.
„Vreme je.“
Čovek pogleda vozilo i malo pre nego što je ono prošišalo pored njega on zakorači sa pločnika na hladan asfalt. Iza njega je ostala prazno stajalište i par pasa lutalica koje je privukao miris krvi.