Konj
Објавила Puff , субота, 1. децембар 2012. 18:58
Shvatio je da ne postoji onog trenutka kada je
rukom pokušao da zamrlja zamagljeno staklo. Mahao je i mazao prstima ali ništa
iza njega nije ostalo. To ga je prilično deprimiralo. Satima je stajao u uglu
prostorije i pokušavao da shvati kako neko ko je čitav život bio može da
nestane. Samo da ispari, da ga ljudi ne primećuju i da ne može rukom da crta po
zamagljenom staklu. Prokletstvo! Pokušao je da udari pesnicom o zid, onako u
besu, kao što je video da su mnogi pre njega radili, ali ništa. Nikakav osećaj,
nijedna ogrebotina na zidu. To ga još više ražesti, te uze bacati stvari
po prostoriji. Ništa se ne
razbi, niti se šta promeni. Završio je klackajući se u ćošku sobe, ponavljajući
besmislice sebi u bradu.
A sve je počelo tako što se požalio prijatelju
kako počinje da ne oseća. Prijatelj ga posavetova da se isplače, bar na kratko,
na šta mu ovaj odgovori: ”Nemam vremena za suze.”
Horor!