the Fabrika

(Nešto za nekog)

Sedela je za ovalnim hrastovim astalom, nagnuta nad parčetom hartije koje se presijavalo pod svetlošću sveće.

Umoči penkalo u mastionicu i stade ispisivati redove slova pod sobom. Ubrzo uspori i oslušnu oko sebe. Sat je odavno pokazivao jutro, dok je napolju sunce i dalje spavalo. Strese se pod pomisli da novi dan treba dočekati trezna, nemoćna da se opije pod nedostatkom knjiga prkladnih za to. Nastavi da piše velike reči, koje će možda nekome pomoći da zamagle stvarnost kao što su njoj drugi pisci pomagali godinama unazad. Hartija se uskoro popunila crnim crticama i linijima koje su zaokruživale jednu priču.  Nije bila velika priča, tekst čak ni dostojan pominjanja među živim stvorovima, ali nekako joj je donosio mir, znanje da stvara.

Dok je ustajala laktom zakači mastionicu i ona se prosu svuda po hrapavoj površi stola, grabeći svojim pipcima sve ispred sebe. Brzo je podigla papir sa tekstom sa koga se cedio malopređašnji trud. Bespomoćno uzdahnu i sahrani svoju priču na dnu kamina koji je grejao u uglu sobe.

Uze novu hartiju i sede za drugi kraj stola, a zatim prođe penkalom po površini gde se mastilo i dalje slivalo i nastavi pisati. Nova priča beše gotova! Opet se samozadovoljno nasmeja i baci hartiju na gomilu papira koji je ležao u uglu.

Kad je završavala poslednje reči sunce je bilo visoko na nebu trubeći o novom danu. Ustade, proteže se i pogleda ka stolu. Na masnom papiru je velikim slovima pisalo- stvaram jer mi nije stalo.