Ako si tu?
Објавила Puff , четвртак, 9. август 2012. 01:10
Sećam se kad sam preturao po
tavanu u potrazi za par kutija iz nekog doba koje je davno zaboravljeno. U
potrazi za tim sitnicama naišao sam na neke moje stare dnevnike iz osnovne
škole, sećam se da sam se malo dvoumio da ih bacim ili ne, ali na kraju želja
za znanjem o svom razmišljanju pre toliko godina je prevagnula. Danima su
stajali na mom radnom stolu, skupljajući čestice prašine, dok sam ja skupljao
hrabrost da ih otvorim. Posle nekoliko neprospavanih noći, koje su za mene bile
učestale, više iz dosade sam seo na terasu sa sveskama pod miškom listajući
jednu od korice do korice, pa onda narednu.
Da biste bolje razumeli moje
trenutne zahteve i potrebe napisaću Vam par isečaka iz njih, pa tek kasnije
objasniti.
Oktobar, 1. 1967. godine
„Uselili smo se u novu kuću! Tata
je konačno dobio posao koji smo godinama čekali i sada možemo sebi priuštiti
čak i bazen. Posmatrao sam ga kroz prozor svoje nove sobe, i mnogo mi je krivo
što ne mogu odmah sutra da se kupam, nego moram da čekam skoro pola godine.“
Oktobar, 14. 1967. godine
„Ceo dan sam proveo sedeći kraj
bazena i posmatrajući lišće koje pada. Pokušavao sam da izbrojim svaki listić
koji je upao u njega, ali bilo je vrlo teško posto je vetar konstantno dizao i
spuštao slojeve opalih listova. Primetio sam veoma čudnu crnu mrlju u desnom
uglu bazena, kao da je neko sipao naftu. Tata kaže da će to očistiti pre nego
što napunimo bazen na proleće.“
Novembar, 11. 1967. godine
„Mrlja se povećala. Probudio sam
se jutros, i kao i svako jutro prvo razgrnuo zavese da bih osmotrio dan. Crna
fleka se proširila po čitavom desnom uglu i koliko sam video uporno stremila ka
centru bazena. Tata kaže da verovatno postoji neka rupa u čošku i da će sve to
zakrpiti na proleće, da ne brinem.“
Decembar, 17. 1967. godine
„Ponekad se zapitam da li je ona
mrlja živa. Svaki put kad sa prozora osmotrim bazen u sobi postane hladno i
imam osećaj da me nešto posmatra. Tako nekad me bude strah da izađem napolje po
drva jer moram da prođem pored bazena. Pomenuo sam mami to, samo se nasmejala i
poljubila me u čelo.“
Januar, 22. 1967. godine
„Idem kod psihijatra već dve
nedelje. Tata smatra da je to za moje dobro, kaže da moja mašta malo brže i
više radi nego kod ostale dece i da to može da se loše odrazi na moju
budućnost. Nije mi poverovao ni u jednu priču, kako ne smem da spavam u sobi,
kako znam da je nešto tu i da ne želi da ode.“
Februar, 21. 1967. godine
„Psiholog kaže da moja mašta,
iako je ubrzana, ne bi trebala da smeta mom razvoju u školi, ali moji roditelji
su ipak odlučili da me prebace na školovanje kod kuće. Pijem tablete svaki dan
od kojih mi se spava i gubi želja za bilo čim.“
Mart, 5. 1967. godine
„Video sam ga! Znam, jesam! Ležao
sam u krevetu i osetio hladnoću i vetar. Ustao sam i pogledao kroz prozor i to
je stajalo kod bazena i gledalo me! Video sam! Nisam lud“
Nakon ovog isečka prestao sam sa
pisanjem. Dugo mi je trebalo da se setim zašto je to bilo tako, da bi mi na
kraju moji roditelji priznali da sam bio hospitalizovan u sanatorijumu u drugom
gradu gde su mi se sva sećanja na kuću i boravak u toj ustanovi potisnula
duboko u podsvest. I tek nakon što sam pročitao sve dnevnike sećanje mi se
vratilo. Par dana je sve bilo u redu, čak mi se i san vratio, a onda, onda je
sve krenulo niz brdo. Sve je počelo da se vraća. Svaki strah je prosut, na
plafonu iznad kreveta se pojavila crna mrlja, osećaj da me nešto posmatra, sve!
Nisam spavao danima, pokušavao čak i da noćim po motelima, ali taj osećaj me
svuda prati. Nije bitno da li sam u kući ili ne, samo dok sam sam to je tu.
Svrha ovog pisma je ta da želim
da mi pomognete. Ne znam kako, ali Vi ste jedina osoba za koju znam da mi samo
može pomoći. Više nikome nisam ni smeo da se obratim, sigurno bi me vratili u
onu ustanovu, a to ne bi rešilo ništa, kao što vidite. Samo želim opet normalno
da živim, da ne budem proganjan, ni uznemiravan. Molim Vas.
Omaleni čovek sa upalim očima i drhtavim rukama odloži pero, uze
kovertu koja je ležala na hrpi hartije i ubaci pismo unutra. Oliza ovlaš vrh
pisma i zapečati svoju ispovest. Opet u ruke uze pero i na poleđini čitkim
slovima napisa – Za Boga.