the Fabrika

Sećam se kad sam preturao po tavanu u potrazi za par kutija iz nekog doba koje je davno zaboravljeno. U potrazi za tim sitnicama naišao sam na neke moje stare dnevnike iz osnovne škole, sećam se da sam se malo dvoumio da ih bacim ili ne, ali na kraju želja za znanjem o svom razmišljanju pre toliko godina je prevagnula. Danima su stajali na mom radnom stolu, skupljajući čestice prašine, dok sam ja skupljao hrabrost da ih otvorim. Posle nekoliko neprospavanih noći, koje su za mene bile učestale, više iz dosade sam seo na terasu sa sveskama pod miškom listajući jednu od korice do korice, pa onda narednu.

Da biste bolje razumeli moje trenutne zahteve i potrebe napisaću Vam par isečaka iz njih, pa tek kasnije objasniti.

Oktobar, 1. 1967. godine

„Uselili smo se u novu kuću! Tata je konačno dobio posao koji smo godinama čekali i sada možemo sebi priuštiti čak i bazen. Posmatrao sam ga kroz prozor svoje nove sobe, i mnogo mi je krivo što ne mogu odmah sutra da se kupam, nego moram da čekam skoro pola godine.“

Oktobar, 14. 1967. godine

„Ceo dan sam proveo sedeći kraj bazena i posmatrajući lišće koje pada. Pokušavao sam da izbrojim svaki listić koji je upao u njega, ali bilo je vrlo teško posto je vetar konstantno dizao i spuštao slojeve opalih listova. Primetio sam veoma čudnu crnu mrlju u desnom uglu bazena, kao da je neko sipao naftu. Tata kaže da će to očistiti pre nego što napunimo bazen na proleće.“

Novembar, 11. 1967. godine

„Mrlja se povećala. Probudio sam se jutros, i kao i svako jutro prvo razgrnuo zavese da bih osmotrio dan. Crna fleka se proširila po čitavom desnom uglu i koliko sam video uporno stremila ka centru bazena. Tata kaže da verovatno postoji neka rupa u čošku i da će sve to zakrpiti na proleće, da ne brinem.“

Decembar, 17. 1967. godine

„Ponekad se zapitam da li je ona mrlja živa. Svaki put kad sa prozora osmotrim bazen u sobi postane hladno i imam osećaj da me nešto posmatra. Tako nekad me bude strah da izađem napolje po drva jer moram da prođem pored bazena. Pomenuo sam mami to, samo se nasmejala i poljubila me u čelo.“

Januar, 22. 1967. godine

„Idem kod psihijatra već dve nedelje. Tata smatra da je to za moje dobro, kaže da moja mašta malo brže i više radi nego kod ostale dece i da to može da se loše odrazi na moju budućnost. Nije mi poverovao ni u jednu priču, kako ne smem da spavam u sobi, kako znam da je nešto tu i da ne želi da ode.“

Februar, 21. 1967. godine

„Psiholog kaže da moja mašta, iako je ubrzana, ne bi trebala da smeta mom razvoju u školi, ali moji roditelji su ipak odlučili da me prebace na školovanje kod kuće. Pijem tablete svaki dan od kojih mi se spava i gubi želja za bilo čim.“

Mart, 5. 1967. godine

„Video sam ga! Znam, jesam! Ležao sam u krevetu i osetio hladnoću i vetar. Ustao sam i pogledao kroz prozor i to je stajalo kod bazena i gledalo me! Video sam! Nisam lud“

Nakon ovog isečka prestao sam sa pisanjem. Dugo mi je trebalo da se setim zašto je to bilo tako, da bi mi na kraju moji roditelji priznali da sam bio hospitalizovan u sanatorijumu u drugom gradu gde su mi se sva sećanja na kuću i boravak u toj ustanovi potisnula duboko u podsvest. I tek nakon što sam pročitao sve dnevnike sećanje mi se vratilo. Par dana je sve bilo u redu, čak mi se i san vratio, a onda, onda je sve krenulo niz brdo. Sve je počelo da se vraća. Svaki strah je prosut, na plafonu iznad kreveta se pojavila crna mrlja, osećaj da me nešto posmatra, sve! Nisam spavao danima, pokušavao čak i da noćim po motelima, ali taj osećaj me svuda prati. Nije bitno da li sam u kući ili ne, samo dok sam sam to je tu.

Svrha ovog pisma je ta da želim da mi pomognete. Ne znam kako, ali Vi ste jedina osoba za koju znam da mi samo može pomoći. Više nikome nisam ni smeo da se obratim, sigurno bi me vratili u onu ustanovu, a to ne bi rešilo ništa, kao što vidite. Samo želim opet normalno da živim, da ne budem proganjan, ni uznemiravan. Molim Vas.

Omaleni čovek sa upalim očima i drhtavim rukama odloži pero, uze kovertu koja je ležala na hrpi hartije i ubaci pismo unutra. Oliza ovlaš vrh pisma i zapečati svoju ispovest. Opet u ruke uze pero i na poleđini čitkim slovima napisa – Za Boga.