the Fabrika

Bilo je kasno poslepodne kad je umorni starac izašao iz kuće i tražio pogledom sunce. Uhvati ga krajičkom oka kako se skriva iza obližnje krošnje i lagodno baca poslednje zrake po zemlji za taj dan. Čovek se počeša po pepeljastoj kosi i krenu ka šupi. Tamo je pravio nemir dobrih dva minuta, a zatim ponosno izvuče zarđali ašov sa koga je lelujala paučina. Opet je osmotrio položaj sunca, liznuo prst i uperio ga ka nebu. Nakon dva, tri momenta premišljanja krenu laganim korakom ka najbližem brdašcetu i zaustavi se kod hrasta koji se nadvijao nad starčevom kućom. Par zamaha ašovom i mala rupa je bila iskopana. Nastavio je sa kopanjem naredna dva sata. Prvi znaci umora su se pojavili, drhtave ruke, znoj koji se skupljao na vrhu nosa, čak je i vazduh delovao teže. Godine koje je imao nisu mu dozvoljavale brz napredak pa je rupa samo postepeno bivala veća. Kad nastupi mrak starac se povuče u svoju kućicu nadgledan iznenađenim, pa čak i malo zabrinutim očima svoje žene. To veče ga ništa nije upitala.

Naredno jutro bivao je još čudniji. Odbio je doručak, mleko, hleb i sirće bez koga prethodnih 40 godina nije mogao da započne dan. Samo je ravnodušno frknuo i odmahnuo glavom. U takvom stanju o razgovoru sa njim nije moglo čak ni da se razmišlja. Izašao je napolje i uzeo svoj pribor za kopanje.

Zabrinuta ženica je dobrih sat vremena razmišljala šta joj je činiti. Nije mogla da izađe napolje i da ga upita šta se događa, i za šta služi ta rupa koju kopa, jer je znala šta bi usledilo. Godinama je naučila kako da mu se prilagodi i dodvori, zarad sopstvenog dobra. Zabrinuto pogleda kroz prozor i uze telefon u ruke.

Ubrzo nakon toga na kapiji od tog zabačenog dvorišta pojavi se beli automobil. Parkirao se tik uz kapiju i svojim zvukom poremetio mir koji se razlegao poljanom. Vrata se otvoriše i iz njih izađe proćelavi mladić sa naočarima za sunce. Malo je razgledao okolinu, i tek onda se uputio ka ulazu u dvorište gde ga sačeka uplašena starica.

„Ne znam šta mu je. Sinoć je počeo da kopa tu prokletu rupu, i jutros, čitavo jutro, neće da prestane. Nisam smela ništa da ga pitam, znaš kakav je.“

„Znam majko, popričaću ja sa njim, da vidim šta mu je u glavi. A ti uđi unutra i stavi kafu, ako možeš.“

Žena se okrenu i odgega u kuću dok je mladić mahao nekome u kolima, i zatim krenuo ka brdu.

„Pa gde si stari, kako si mi?“

„Kako sam!? Ti mene pitaš kako sam? Čudo si se pojavio ovde, dugo te nije bilo.“

„Pa moram da pitam, otac si mi, a naravno da ću da se pojavim, svašta sa tobom.“

„Dobro sam ja, niste za to ni do sad brinuli. Bolje se vrati svojoj ženi, čujem da te vezala lancima.“

„Eh, ti se ni posle pet godina ne menjaš. Uvek isti – ogorčen i prgav. Nego, šta kopaš to? Mama se prilično zabrinula.“

„Ta žena bi i na tur progovorila da joj usta zašiju! Je l' si zato došao, zato što te ona zvala?“

„Javila mi je jer brine za tebe, a i nisam bio ovde dugo, pa pomislih da bi red bio da se odljutimo, pa i ti konačno da upoznaš moju ženu i decu.“

„Ne želim da upoznajem nikoga danas, ionako mi je glava puna poslova. Idi i ostavi me da kopam.“

Momak se obrisa maramicom, nasmeja i krenu ka dvorištu. Tu, ispred kuće,  ga je čekalo dvoje dečurlije od po pet godina. Dobaci im da se vrate u kola dok on poriča sa njihovom bakom.

„Ne znam šta mu je. Zapeo pa kopa li kopa. Možda ga je udarilo sunce u glavu, pa je zato takav. Ostaću ovde još koji sat pa moram da idem, znaš kako je, deca moraju u školu, a ja na posao.“

„Hvala ti sine, ne znam šta ću sama sa njim, nikad mi nije dao ni reč da progovorim.  Možda ćeš ga ti urazumiti.“

Naredna dva sata sada već zabrinuti mladić je na sve načine pokušavao da odvrati oca od kopanja rupe, ili se barem trudio da sazna zašto on to radi. Nije mu pošlo za rukom. Javio je majci da će se vratiti čim odvede decu u školu.

Već je padao prvi sumrak kada se beli auto opet pojavi na horizontu. Isti madić izlete napolje i žurno krenu ka kućici.

„Nije prestajao?“

„Nije. Išla sam malopre da ga pitam hoće li nešto da jede, ali umesto odgovora je poleteo grumen zemlje.“

„Prokletnik. Vidiš da je poludeo, majko, zvaćemo doktora odmah ujutru, nije valjda lud da kopa celu noć.“

„Joj, sine, ne znam više ni šta da misl...“

Ženica prekide sebe u pola rečenice i zagleda se kroz prozor.

„Pogledaj, mislim da je prestao.“

Starac je sedeo ispod hrasta i gledao u mrak koji je zjapio ispod njega.

„Dozvao se razuma. Odoh da popričam sa njim, spremi nešto za jelo, sigurno je gladan.“

Polako se popeo iz brdo i seo pored čiče.

„Je li tata, jesi se to već umorio?“

„Eh, prošle su godine od kad si me tako zvao. Nadam se da je ovo poslednji put. Vidiš, sine, ceo život sam dirinčio, krao, lagao, varao, kopao jame drugima zarad svoje koristi i mogu ti kazati da mi je bilo lepo. Ni za čim ne žalim! I sada, kad bih mogao ispočetka sve bih isto. Nikad nisam bio dobar čovek i to sam oduvek znao, nikad me nije ni bilo briga. Uvek sam bio ja i samo ja. I sada je tako. I eto, došlo je i moje vreme, kad meni treba jama. Nikad nisam tražio usluge od drugih, pa neću ni sad. Sam sam sebi iskopao grob i sam ću da legnem u njega.  Najpametnija rečenica izgovorena je da se sam rodiš i sam umreš. Svi ste vi samo prolazna nužnost.“

Prebledeli momak ga je gledao sa tugom i žaljenjem. Krenu da zausti nešto ali ga sebični starac i tada ne sasluša već se mirno sruči u tamu ispod hrasta i završi svoj život.

Naredni dan taj isti starac je sahranjen na seoskom groblju tik uz nepopunjen grob svoje voljene žene.