the Fabrika

Beetlejuice, srećan rođus, sa zakašnjenjem, naravno.

Stajala sam na ulazu u park i gledala u crvenu mrlju koja je označavala znak Stop. Proklete naočare, konstantno su maglile pod toplim dahom koji je curio od mojih usta na gore. Cigareta mi je odavno dogorela u ruci, ali pošto je paklo ležalo prazno duboko u mojoj torbi čak i otpušak mi je davao sigurnost da nikotin još uvek struji kroz mene. Kad se probudim u danu punom nesigurnosti  ako zapalim cigaretu i pustim da se slije niz pluća da je to jedina sitnica za koju znam kako će da reaguje na mene. Zato nikad nisam ni pokušavala da prestanem. Volim te nepromenljive i ustoličene stvari. Ako bacim čašu na beton ona će se razbiti. Ili ako u tri i petnaest krenem na fakultet znam da neću stići na početak predavanja. Zato je bolje ne kretati. Takođe znam da ako uključim Skajp u deset i tri minuta tamo će me čekati neko, i to je veoma smirujuće.

A ovih dana svako ko priča sa mnom pominje neke odlaske. Pita: „Pa je l' odlaziš? Kada se vraćaš? Zašto te nema?“ Hm, a ja samo klimam glavom i napominjem da ne odlazim. I onda se osetim kao da nemam kuću, kao da ću možda učiniti pogrešan korak i ostaviti sebe tamo negde, a posle neću imati gde da se vratim. Za neka dešavanja prosto ne mogu da povlačim konce i očekujem da skakuću kako ja želim, što je neretko razočaravajuće. Nikakav avanturista sam. I eto,  tad dok sam stajala i čekala i dok se crvena mrlja lagano izbistravala nisam  mogla da prestanem da razmišljam o tome kako je sve to sa selidbom iz Srbije velika greška i da tamo negde čistači ne dolaze u šest ujutru. Onda bih morala sve ispočetka da gradim, da odmrsim konce i ponovo ih povežem na raščupane krajeve novog života. Za to je potrebno vreme. Mada, ako ću nečeg imati to će biti vreme. I sneg. Onda, po ko zna koji put mi prođe misao kroz glavu: “Što se on ne preseli ovde?“ ,i naravno odgovori,  logični. Posao, plata, moja želja da odem odavde, znam, znam...

I tako u krug, razmišljam o jednoj stavki, pa o drugoj. Kao na tabeli- za i protiv. Nekad prevagne jedno, nekad drugo. Tu negde, u sred mog razmišljanja, zazvonio mi je telefon. Poruka u kojoj je glasilo: „Viza je tvoja, možeš da odeš.“ Između poruke i svog tog vaganja shvatih - Pa ja se ne selim negde tamo, ja se samo vraćam kući.